Др Новица Краљевић - договорио ексхумацију придворачких жртава

Ексхумација усташких жртава из Придворачке јаме 06.октобра 1941. била је прва ексхумација ратних жртава у Херцеговини, а можда и шире. Поготово је необично за то ратно вријеме што је ексхумацију организовао италијански окупатор у Требињу, односно пуковник Антониo Пињатели, три мјесеца и 12 дана послије усташког злочина. Али је најнеобичније за Други свјетски рат на овим просторима било то што је ексхумацију договорио један Србин – доктор права Новица Краљевић.

Писма италијанским државним и црквеним ауторитетима

Наиме, Краљевић је из избјеглиштва у Боки Которској, која је била под италијанском управом ̶ већ у августу 1941. писао водећим италијанским ауторитетима о страдању српског народа на подручју НДХ, са молбом да учине све што могу да се ти злочини зауставе. Та је писма упутио: италијанској Влади, Бениту Мусолинију и папи Пију Xll. Такође и префекту которске провинције Франку Скаселатију, код кога је и одвео делегацију избјеглица из Херцеговине.

Портал Радио Требиња објавио је 2016. године фељтон о др Новици Краљевићу, у ком је Милан Путица навео цитате из бројних докумената, па и из тог писма-меморандума папи од 31.августа 1941. Краљевић је Пија Xll обавијестио да се чине „ звјерства нечувена и без преседана у дугој историји варварства на свијету“, навео је та звјерства, још је написао да се ти злочини чине „под вођством католичке цркве“. Такође је замолио папу „да уложи велики ауторитет код хрватских свјетовних и црквених власти да обуставе даље убијање мирних грађана и насилно превођење у католичку вјеру“, као и да прогласи неважећим све прелазе у католичку вјеру на територији НДХ.

Префекту которске провинције Скаселатију је, пак, упутио заахтјев „да се источна Херцеговина са свих седам срезова припоји Италији, или пак Црној Гори“. Такође је, са двојицом професора Београдског универзитета који су тада живјели у Рисну (Васиљ Поповић и Васа Чубриловић) и предсједником општине Херцег Нови Јованом Секуловићем ̶ упутио писмо-телеграм италијанском гувернеру Далмације Ђузепеу Бастијанинију са молбом да италијанске трупе спријече усташку акцију.Уз све ауторитете којима се обраћао да би сачувао српски народ од геноцида, упутио је и летак „Српском народу градова и села“.

Уз велико противљење вођства НДХ, споразум о реокупацији је потписан 26.августа 1941.године. Потписали су га италијански генерал Амбросио и Анте Павелић. У споразуму се наводи да се са подручја на ком је извршена реокупација морају повући све усташке јединице, док се тзв. војска НДХ (домобранство), треба свести на минимум и у свему подредити команди италијанске војске. Масовни злочини над српским народом на подручју источне Херцеговине тиме су заустављени. Реокупација је у потпуности спроведена до средине септембра 1941.“ (Милан Путица, С друге стране историје(3):Др Новица Краљевић, спасавање народа као „велеиздаја“,одјељак Реокупација „друге зоне“ (Дубровник и источна Херцеговина), 23.марта 2016, Радио Требиње.)

Ексхумација и сахрана придворачких жртава

Краљевић се и вратио у Херцеговину, у родно село Цицина у Требињској Шуми. Као доктор права са Сорбоне који је упутио писма врху италијанске државе, још се отворено залагао за реокупацију Херцеговине и њено изузимање из власти НДХ ̶ имао је ауторитет код италијанских власти. Употријебио га је тако што се заложио код пуковника Пињателија да се изврши ексхумација 13 придворачких жртава и њихова достојна сахрана на православном гробљу Подгљивље.

Свједочење о том дану сачувао је Трипо Шаренац у зборнику Казивања и документа, (Билећа1987): „Вађење је трајало од 9 до 16:30 сати истог дана, заједно са закопавањем у грчко-источно гробље. Љешеви њих 13 превезени су од јаме до гробља у три италијанска камиона. Звона су читаво вријеме брецала (звонила – прим.аутора). Сахрана је била у 16:30 сати по подне. Одржано је неколико говора. Вођа овдашњих Срба др Краљевић у свом говору ‘невиним жртвама’ злочиначке руке, ‘мученицимаа-херојима’ итд заахвалио се италијаанској војсци која је омогућила достојну саахрану убијеним Србима и оптужио је НДХ и поглавника.“ (Божидар Чучковић, Злочини у Херцеговини у Другом свјетском рату, стр.83. Музеј Херцеговине Требиње, 2003.)

Ко је био др Новица Краљевић?

Доктор права са париске Сорбоне, који је пред рат радио као редовни професор на Правном факултету у Суботици. Почетак рата и мобилизација затекли су га у Београду. Као војном обвезнику резервног састава, ратни распоред му је био у Требињу. Тако се Новица Краљевић вратио тамо одакле је и пошао у свијет.

Рођен је 17.септембра 1906. у селу Цицина у Требињској шуми, као пето дијете Васа и Соке Краљевић. Четворогодишњу основну школу завршио је у селу Јасеница-Луг, онда четири године требињске Трговачке школе. Потом је похађао гимназију у Мостару, али у врло тешким материјалним условима. Зато је, на приједлог професора, уз школу подучавао дјецу среског начелника. Као изванредан ученик гимназије, добио је стипендију краља Александра.

Употријебио је за студирање филозофије на Бечком универзитету, коју је тамо и магистрирао 1931-32. године. Послије филозофије, уписао је медицину на универзитету у Прагу, мада више података о том студију за сада нема. Онда је 1939. године одбранио на Сорбони докторску дисертацију: „Теоријски домет помјерања права према социологији“. Као доктор права, постао је редовни професор на Правном факултету у Суботици.

Али је предавао кратко вријеме јер је избио Други свјетски рат. Пошто је његов војни распоред био у Требињу, то је значило и одбрану границе према Албанији, у којој су се већ налазили Италијани. Након капитулације Краљевине СХС и окупације земље, др Краљевић се вратио у своју Цицину. Послије хапшења од стране Италијана и посредовања породице да га пусте, успостављања НДХ и првих убистава у Требињу почетком јуна ̶ склонио се у Боку Которску, као и већина интелектуалаца. Али тамо није мировао већ је одлучио да искористи своје знање, углед и могућности ̶ да се српски народ Источне Херцеговине сачува од погрома усташа и стави под окупацију Италијана као „мањег зла“. Зато је послао она писма свим италијанским ауторитетима.

[mhc_antrfile naslov=”Роман о Новици Краљевићу”]

Роман Писмо папи Драгана Р. Ковача је литерарно свједочење о др Новици Краљевићу (СПКД „Просвјета“, Билећа, 2015.). Тим поводом, Ковач је истакао да му је „зазвонило“ за роман чим се упознао са Краљевићевом биографијом. Његовим кретањем од Цицине и Требиња, преко Мостара, Београда, Беча, Париза и Суботице – да би 1942. био убијен на Љубомиру. „Тај његов чудесни живот, докторска дисертација, сви ти европски градови, повратак у Херцеговину и политичко ангажовање у једно такво опасно вријеме. Поготово што је људима непознато шта је др Новица Краљевић учинио за народ Требиња. Ишао је од села до села и цитирао своја писма упућена Мусолинију и папи Пију Xll, објашњавајући народу зашто је потребно толерисати Италијане, по оној – да се од два зла бира мање. Јер је, једноставно, тражио спасење за српски народ Херцеговине. С друге стране, комунисти су ишли за њим и та његова писма тумачили потпуно супротно, означавајући га као издајника. Трагична је та колизија на коју је пристао. Као интелектуалац филозоф пар екселанс, сигурно је схватао да ће лоше завршити, али је све чинио да би спасио властити народ “ ̶ језгровито истиче за наш интернет магазин Драган Р. Ковач. [/mhc_antrfile]

Зашто је др Краљевић сметао комунистима?

Познато је да су 1941. године сви устаници били заједно. До подјеле на националисте и комунисте дошло је крајем 1941. и почетком 1942. године. По повратку у Херцеговину послије италијанске реокупације, др Новица Краљевић заступао је идеју и политику Равногорског покрета и био је његов најистакнутији идеолог у Херцеговини. Ишао је по требињским селима и објашњавао народу идеје националног покрета и зашто италијанску војску не треба нападати. Уз то је Краљевић имао више састанака и са руководством комунистичког покрета (партизана) на простору Требињске Шуме.

Један од тих састанака (крајем септембра или почетком октобра 1941.), описао је Вељко Герун у раду Устанички дани у Шуми Требињској ̶ неуспјели разговори са Новицом Краљевићем. Тако је сачувано свједочење да је Краљевић безуспјешно покушавао да објасни комунистима да је нападање Италијана права лудост јер они штите српски народ од усташа. „Причао је како он настоји да сачува требињски срез од покоља, али да има људи који се томе супротстављају, јер не разумију ситуацију . ‘Ти људи нијесу народни пријатељи. Треба тим усијаним главама рећи да се једна шачица људи не може борити против силе… …Треба сачекати још који дан, док италијанска команда добије инструкције из Рима, а затим ћемо упутити виђеније људе из наших села у Требиње, да се с Талијанима договоре о заштити српског народа. Другог излаза нема.’ “ (Милан Путица, С друге стране историје(3):Др Новица Краљевић, спасавање народа као ‘велеиздаја’,одјељак Увод у братоубилачки рат), 23.марта 2016, Радио Требиње.)

Историјски је познато да је комунистима на првом мјесту била промјена државног система и да су то извели кроз народно-ослободилачку борбу. Др Новици Краљевићу је, пак, на првом мјесту било спасавање српског народа у том тешком времену. С обзиром на различите интересе, вјероватно и на харизматичност најшколованијег Требињца који се вратио у родно село ̶ сасвим је разумљиво да им је он сметао на терену. Толико да је осуђен на смрт од истих, као што је отворено рекао Милосав Мићо Алексић у изјави датој Институту за раднички покрет (Сарајево 1969.).

Избјегао прву ликвидацију

Први пут су комунисти покушали да ликвидирају др Краљевића још 02. новембра 1941, дакле непун мјесец након придворачке ексхумације. Сам Алексић је изјавио да су га ухватили када је ишао из Херцег Новог за Зупце.

„Када је Новица наишао, ја сам пред њега изашао с пиштољем у руци. Он је дигао руке у вис, оружја није имао. Ја сам знао да је Новица непријатељ, и да је са наше стране осуђен на смрт, па сам хтио одмах да га убијем, али ми то Павловић није дозволио.“ (Милан Путица, С друге стране историје (4): Др Новица Краљевић, спасавање народа као ‘велеиздаја’ (2), одјељак Хапшење и бијег из комунистичког затвора), 1.априла 2016, Радио Требиње.)

Алексић се у поменутој изјави похвалио и да га је „испитао“, као и да је било дозвољено „код саслушавања тући оне који су на смрт осуђени“. Те да је др Краљевића, пошто га је изударао, одвео у кућу Душана Вучковића, гардијског поручника који је био командант устаничког батаљона (тада јединственог). Пошто Вучковић није био код куће, он је Краљевића одвео у избу куће и свезао за један стуб „од грла до пете“. Код њега је оставио једног скојевца на стражи, а сваких 10-20 минута ишао је да га „испитује“. Упркос свему, др Новица Краљевић је успио да побјегне. Спасила га је Вучковићева мајка Анђа, која је рекла стражару да долазе Италијани и да трчи на брдо да види одакле иду. Пошто се радило о мајци команданта, он је одмах послушао. Потом је она одвезала др Краљевића и помогла му да побјегне. Међутим, када је дошао у мјесто Граб, ухапсили су га припадници „Оружане постаје Граб“. Сачуван је радостан извјештај о том хапшењу „Оружничког крилног заповједништва Билећа“, али није познато ко се заузео да га ослободе. Анђи Вучковић комунисти тада нису могли ништа јер није било доказа да га је баш она ослободила, а њен син Душан је још увијек био командант устаника. (Али су је убили сљедеће године, након што их је Душан Вучковић, са групом истомишљеника, напустио и основао Требињски корпус Југословенске Војске у Отаџбини – ЈВуО)

Смрт на брду Пребило

Крваво коло херцеговачко, како је своју дводјелну књигу насловио историчар Саво Скоко (СПКД „Просвјета“ Пале и „Планета“ Београд, 2000.), најбоље описује херцеговачку трагедију братоубилачког рата. Српско-српског рата који су комунисти отворили за вријеме италијанске окупације и на простору усташких јама ̶ али се овај текст, као прича о др Новици Краљевићу, не може тиме бавити. Али се мора поменути као трагична сцена на којој је он покушао да сачува српски народ Херцеговине, а и сам је убијен од комуниста 27. септембра 1942. Осам мјесеци прије њега, 06.фебруара 1942. комунисти су убили у Ластви његовог брата Гаја, са још 7 ненаоружаних цивила из Требињске Шуме.

Према подацима у фељтону Милана Путице, др Новица Краљевић кренуо је са Новаком Грујучићем према Љубомиру, да тамо разговара са народом. Али су му комунисти поставили засједу на брду Пребило, између Требињских брда и Љубомира.

„Јоле.М.Мерћеп у својој књизи (Жртве комунистичког терора у требињском краају, Ј.Мерћеп, Београд 2005.), наводи њихова имена: Мирко Крунић, Гашо Чечур, Јово Гркавац и Лука Поповац. Према сазнањима породице ту групу су чинили: Гашо и Обрад Чечур, Мирко Крунић, Крсто Дабовић, Јово Гркавац и Мићо Алексић… …Борба је трајала све док Краљевићу и Грујучићу није нестало муниције. Убице су испричале да се др Новица Краљевић бранио каменицама када му је нестало муниције. Посљедњу бомбу намијенио је себи, како не би жив пао непријатељима у руке… Др Новица Краљевић сахрањен је код цркве свете Варваре у селу Ђедићи…“ (Милан Путица, С друге стране историје(4):Др Новица Краљевић, спасавање народа као „велеиздаја“ (2),одјељак Смрт на Пребилу, 1.априла 2016, Радио Требиње.)

Тако је, десет дана пошто је отпочео 37. годину живота, страдао тада најшколованији Требињац ̶ магистар филозофије и доктор права. Неожењен и без дјеце, али је његов брат Гајо оставио иза себе четворо дјеце.

Двадесетогодишња потрага за дједовом докторском дисертацијом

Најближи сродник др Новице Краљевића је унук његовог брата Гаја ̶ такође Гајо Краљевић (1963.), који има троје дјеце: Васа, Јелену и Александра.

Од својих најмлађих дана слушао сам од оца Васа о дједовима Новици и Гаји. С обзиром на комунистичко вријеме тајно, али с поносом. Да су имали част, поштење и оданост српској традицији. Послије Новичиног убиства, најстарија мушка глава која је остала у кући био је мој отац Васо, са својих 10 година. И препричавао ми је све то, колико је могао да запамти. Ја сам изузетно срећан и поносан на своје претке. И што су обојица изгубила глеве потпуно невини. Умирати се мора, али је љепше када могу да кажем да су чиста образа изгубили главу, умјесто да морам да кажем да су они некога убили…“ – почиње да прича за Моју Херцеговину Гајо Краљевић.

[mhc_antrfile naslov=”Најобразованији људи у Требињу”]

„Три најбоља пријатеља из тог ратног периода били су тројица феанцуских ђака: мој дјед др Новица Краљевић, доктор права са Сорбоне; професор француског језика Петар Бубрешко, који га је и завршио на Сорбони и адвокат Тошо Перовић, који је завршио Правни факултет у Монпељеу у Француској. Они су били вође и идеолози монархистичког Равногорског покрета у Херцеговини. Самим тим је јасно какви су људи и интелектуалци били на челу тог покрета. Да то нису били никакви ‘дивљаци’ већ врхунски интелектуалци и најобразованији људи у Требињу и Херцеговини“ – истиче на крају разговора Гајо Краљевић. [/mhc_antrfile]

Истиче да је почео да трага за докторском дисертацијом Новице Краљевића још као студент Правног факултета, у првој половини осамдесетих година прошлог вијека. Ту је књигу, објављену 1939. на француском језику, успио да нађе и ископира тек 2001. године. Почетком 2004. дао је проф. др Спасоју Ћузулану, да је он преведе на српски. Додаје да је књига „Теоријски домет помјерања права према социологији“ објављена захваљујући др Ћузулану и Мирославу Тохољу, који је уредио за штампу. Он сам је финансирао и превод и издавање књиге. „Није ме ниједног момента занимала цијена јер је то богатство и привилегија са којом мало ко може да се похвали. Књиге нисам продавао ниједног момента јер оне за мене немају цијену и сматрам да је моја најбоља активност да их поклањам онима који иколико разумију вриједност те књиге и вриједност мог дједа Новице“, једноставно завршава причу о др Новици Краљевићу његов унук Гајо.

Нажалост, Град Требиње није показао интерес за прву докторску дисертацију једног Требињца. Иако је „Теоријски домет помјерања права према социологији“ наслијеђе и понос овог града. Као и човјек који је, уочи највећег свјетског сукоба, јасно видио: „Чим се држава спозна као јединство поретка, постаје немогуће да се као ‘удружење’ супротстави праву које је норма“. Да не заборавимо да то важи и данас.

Čitajte još:

Danilo Sikimić – ugledni Trebinjac koji je fotodokumentovao vađenje posmrtnih ostataka iz Pridvoračke jame

Требињац Раде Гуровић – добровољно извлачио придворачке жртве

Др Петар Рундо – срески љекар из Требиња, објешен у усташкој полицији

Jefto Škoro – pobjegao sa Pridvoračke jame, ali ne i od ustaške ruke

Trebinjac Vule – Jovo Vlačić: Bijeg od neprijatelja spasio ga mučke smrti

Васо Поповчевић – преживио Придворачку јаму, али не и састанак са Савом Ковачевићем

Придворачка жртва Алекса Соколовић – Сарајлија, па Требињац

Pridvoračka žrtva Jovo Madžar – zvjerski ubijen ispred rođene kuće

Pridvoračka žrtva Lazar Kukurić – otrgnut od porodice u životu i u smrti

Stradanje nad Pridvoračkom jamom: Kako je najbolji prijatelj Trebinjca Steva Miljkovića odveo u smrt

Trifko Babić – Hrabri Solunac kukavički ubijen na Pridvoračkoj jami