Необична животна судбина довела је Алексу (Тодора) Соколовића из Сарајева у Требиње, потом до оне кобне ноћи 23/24. јуна 1941. године, кад је завршио живот као једна од 13 придворачких жртава. Онда је у гробљу Подгљивље добио гробницу са редним бројем на крсту умјесто имена, данас још необиљежену и затрављену. Чак му је унијета и погрешна година рођења на спомен капели код Придворачке јаме, гдје пише да је рођен 1894. године. А по изводу вјенчаних, којег је „Мојој Херцеговини“ доставио његов унук Јовица Ружић, Соколовић је рођен 03. марта 1880. у Сарајеву.
Према породичним подацима, имао је у том граду и кућу у Невјестиној улици. У Требиње је доселио почетком тридесетих година прошлог вијека, а по препоруци љекара – јер му је друга супруга имала упалу плућа. И са четворо дјеце: кћерком Саветом, која је једина преживјела талас „шпањолке“, од које му је умрла прва супруга и троје дјеце; те Јованком, Јеленом и Милорадом из другог брака. Али требињска клима болесници ипак није помогла, па му је ту умрла и друга жена. Удовац са четворо дјеце оженио се 1932. са старијом дјевојком Јованом Миљковић из Гомиљана, с којом је добио кћи Зорку.
„Баба није имала право на ‘тачкице'“
̶ Мог дједа Алексу, који је био пензионисани државни службеник јер је радио у царинској служби – усташе су бациле у Придворачку јаму. А послије рата, баба Јована не само што од државе није добијала његову пензију већ није имала право ни на такозване „тачкице“ јер је породица од локалних моћника означена антинародним елементом, како се онда говорило. Можда због те предратне пензије од 2000 динара, за коју је баба говорила да су се онда могла купити два добра вола, а ништа што је он убијен од усташа и она остала сама са петоро дјеце… – почиње да прича за „Моју Херцеговину“ Јовица Ружић, унук тринаесте придворачке жртве Алексе Соколовића, а син његове најмлађе кћерке Зорке.
Иако је удовица Соколовић, а његова баба Јована, живјела до 1987. године, причала им је о томе, каже, само кад јој „стисне душу“, те да се вјероватно бојала да им не нашкоди. То поратно ћутање Јоване Соколовић најбоље објашњава однос ондашњих власти према првим требињским цивилним жртвама у Другом свјетском рату: ни писање о њима, ни неко обиљежје, ма ни замјена дотрајалих крстова, да се макар зна за тачно гробно мјесто. Иако већ двадесет година Требињци имају своју власт у овом граду, тамо је и данас затрављена ледина.
Усташе Ђорђо Сринчић и Мухо Капић
Мајка Зорка је, додаје Ружић, имала само шест година кад јој је отац убијен и није ништа знала о томе, а баба Јована је врло ријетко причала о Придворачкој. Само кад јој се „стисне“ или кад би је он несвјесно „убо у срце“ својим питањем. Живо му је остала у сјећању, прича, бабина реакција кад је он, као радознали двадесетогодишњак, упитао сјећа ли се она усташе Ђорђа Сринчића?
̶ Иако је врећ 5 година била везана за постељу, она се, на сам помен његовог имена, сва стресла у кревету и тргла као да сам је посуо врелом водом. Ма сјећа га се, како да га се не сјећа! Онда је само рекла да је он дошао по Алексу и малтретирао их…
Тај податак потврђује и Божидар Чучковић у књизи „Злочини у Херцеговини у Другом свјетском рату, гдје наводи реченицу из пресуде Окружног суда у Мостару бр. КО: 3/46: „Ђорђо Сринчић ухапсио је заједно са усташким зликовцем Мухом Капићем и другима Алексу Соколовића.“ (стр.73. Музеј Херцеговине, Требиње 2003.)
Рашид Еркочевић га упозорио да се сакрије
Пошто смо од Ружића сазнали да Соколовићева кћи Јованка, коју Чучковић помиње, сада има 92 године и живи у Београду, контактирали смо је. Јованка (Соколовић) Живковић још увијек се јасно сјећа те кобне ноћи, али нас је, с обзиром на ранији мождани удар, замолила да податке о томе преузмемо од Чучковића – тамо је све тачно описано.
А Чучковић у поменутој књизи наводи да је, прије усташа, код Алексе Соколовића дошао брицо Рашид Еркочевић и рекао му да је и он на списку и да се склони јер ће га убити. Соколовић га је упитао шта је он, сиромах, некоме крив – али Еркочевић је само знао да је боље да се те ноћи склони негдје! Алекса Соколовић га је послушао и отишао одмах у Подгљивље. И усташе су стварно дошле у кућу Алексе Соколовића, у некадашњој улици Друге далматинске бригаде (данас Луке Ћеловића Требињца), али га ту нису нашли!
[mhc_antrfile naslov=”Соколовићеви потомци”]Према подацима које нам је дао његов унук Јовица Ружић, Соколовићев син Милорад зашао је већ у 90-те и живи у Београду, али није у могућности да разговара јер је и он имао мождани удар. Такође, да је Милорад Соколовић у рату отишао у партизане, те да је послије рата био мајор ЈНА и живио у Марибору, са супругом Словенком и двоје дјеце. Пензионисан је 1966.године, послије „брионског пленума“, а седамдесетих је прешао у Београд .
Јованка, удата Живковић, послије рата се удала за предратног официра Краљевине Југославије, који је био у њемачком заробљеништву четири године. Данас има 92 године и живи у Београду. Има два сина: Стевана (живи у Београду и има 2 дјеце) и Душана (живи у Канади и има 3 сина)
Савета и Јелена више нису живе. Обје су живјеле у Београду, Савета се удала и добила двоје дјеце (Драгана и Зорицу), а Јелена се није удавала.
Његова мајка Зорка удала се за Милана Ружића из Требиња са којим је добила троје дјеце (Јовица, Миро и Здравка).
[/mhc_antrfile]
„Само ми дјецу не дирајте“
Чучковић наводи да су они ту оставили двојицу усташа из Имотског јер су вјеровали да ће се Алекса вратити, те да су ови пробдјели у кући читаву ноћ.
„Његова 17-годишња кћерка Јованка ујутро се искрала усташама и искочила кроз прозор и потрчала у Подгљивље да каже оцу да се не враћа кући. Кад је дошла у Подгљивље, Алекса је већ био отишао. Јованка је ишла горњом, а Алекса се вратио доњом цестом. Потрчала је назад, али га није стигла. Већ је ушао у сокак, па у кућу. Усташе су га ухапсиле. При хапшењу је рекао усташама: ‘Па ако треба мријети, боље је да мене убијете, само ми дјецу не дирајте’. Мирно, без ријечи опроштаја и поздрава, са штапом у руци, пошао је у смрт.“ (Божидар Чучковић, „Злочини у Херцеговини у Другом свјетском рату“, стр.73)
Чучковић о кобној ноћи код Придворачке јаме
Према подацима из наведене књиге, Никола Маролт је, заједно са усташама Бором Ротквићем и Авдом Бараковићем, у затворском дворишту повезао по паровима 16-орицу затворених Срба. Прво су везали Јова Влачића са старим Алексом Соколовићем, а како су који пар везали, тако су их уводили у аутобус пред затворском зградом. Такође, да су их на Придворачкој изводили из аутобуса редом, тако да су Влачић и Соколовић посљедњи изведени на ликвидацију. Пошто је Јово Влачић преживио Придворачку јаму, Чучковић у истој књизи наводи и његово сјећање из књиге „Зборник сјећања Требиње, књ.1“:
„Нисмо ишли дуго. Истовремено и изненада ударени смо гвозденим чекићем. Од ударца у потиљак, онесвијестио сам се. Лицем сам ударио у камењар. Нисам давао било каквих знакова живота. Када сам дошао свијести, Алекса је болно јечао, јер су му маљем главу разлупали. Схватио сам шта се догађа. Стегао сам зубе и ћутао… …Како је Алекса и даље давао знаке живота, усташа који је мене ударио, прекорјевао је оног другог да неспретно удара. ‘Видиш како овај мој од првог ударца ћути као риба.’ “ (Божидар Чучковић, „Злочини у Херцеговини у Другом свјетском рату“, стр.77)
„Како је Алекса и даље давао знаке живота, усташе су га дотукле маљем, тако да је топла крв шикљала и просипала се по Јововом лицу. Затим је један од џелата пришао њима двојици и ножем пресјекао коноп којим су били везани… …У тренутку када су усташе Алексу Соколовића стављале на даску да би га спустили у јаму, Јово Влачић је успио да устане… …Јово је затим скочио са цесте на страну супротну јами и то тако да је прескочио зид који се налази уз ивицу саме цесте, висок око један метар. За Јовом су пуцале усташе…“ (Исто, стр.77-78)
Будући да су од 16-орице доведених на Придворачку јаму чак тројица побјегла и узбунила локално становништво: Јефто Шкоро, Васо Поповчевић и Вуле-Јово Влачић – усташе су прекинуле даље бацање затвореника у јаму. Сутрадан послије звјерства у Придворачкој јами, наводи Чучковић, усташе су напустиле Требиње. (Усташе које су дошле из Загреба и западне Херцеговине. Усташка (НДХ) управа остала је до августа 1941. када власт у потпуности реузимају Италијани.)
Судбина Алексе Соколовића
Прије рата Соколовић је имао угледан друштвени положај и високу пензију. О том положају довољно свједочи предратна фотографија четворогодишње Зорке Соколовић у дјечјем вртићу, коју нам је уступила породица Ружић. Такође, то што је био у Одбору требињског Соколског друштва. И чињеница да је био у првој групи ликвидираних Требињаца сама за себе говори да је био један од најугледнијих Срба у граду.
Али послије рата, за комунистичку власт, тај углед није значио ништа. Чак је био отежавајућа околност. Коју није отклонило ни то што је Соколовић био међу првим требињским цивилним жртвама, још првим усташким жртвама у овом граду. Али и та власт је прошла. Нећемо претпостављати шта ће садашња градска власт учинити по питању „лединице“. Остаје да се види…
[…] […]
[…] […]