Шта је навело Требињца Радослава-Рада Гуровића (1901-1984.) да се, уз Јефта Шкора који је побјегао са Придворачке јаме, и он добровољно пријави за извлачење посмртних остатака тринаест придворачких мученика 06. октобра 1941.године? И то на самом почетку рата, а на позив италијанског окупатора, који је у Требињу нетом обуздао усташе, иначе своје ратне савезнике. Иако су им Италијани дали азбестна одијела са гас-маскама, то спуштање у јаму, освјетљавање посмртних остатака послије три и по мјесеца, њихово стављање у вреће и извлачење из јаме – и без описивања дјелује стравично. Али је толика људска жртва и подвиг да не заслужује пепео заборава…
Зато интернет магазин „Моја Херцеговина“, у склопу фељтона о Придворачким мученицима – мора освијетлити и човјека који се спустио у јаму да би им омогућио достојну сахрану. Поготово што то за његовог живота никад није била тема за причу и инерес јавности. Само што су већ умрли и Радови рођаци и његова дјеца. Овај портал се могао обратити једино унуцима. Тако су: Радова унука Снежана (Гуровић) Чучковић, Аница Гуровић, унука Радовог брата Васа (1887-1948.) и Ристо Гуровић, унук Радовог брата Риста (1896-1943.) – пристали да за МХ открију своја сјећања на Рада Гуровића и успутна открића.
Снежана (Гуровић) Чучковић, почиње од тога да њен „ђед Раде“ никада није причао о Придворачкој јами, а ни отац Љубо (1936-2012.):
Само се сјећам, једном док сам се играла, чула сам да је отац с неким човјеком причао о томе, али одмах и: ‘Тихо, да не чују дјеца…'“ За дједов подвиг сазнала је, каже, тек у тинејџерским годинама, али опет успут, из разговора или помињања старих Требињаца када би чули чија је унука. А отац Љубо јој је то испричао тек деведестетих година прошлог вијека, уочи ратног распада Југославије. И показао јој је тада фотографију дједа Рада са Придворачке јаме, на којој су он и Јефто Шкоро у умрљаним азбестним одијелима. „Хвала мом ђеду Раду што је учинио то добро дјело и помогао да се његови суграђани достојно сахране“, додаје његова унука Снежана.
Изгледа да је и сам Раде Гуровић, као кршан члан требињске Соколске чете и сват на свадби краља Александра – замало избјегао Придворачку јаму. Наиме, у њој су завршили шесторица његових „соколаша“: Трифко Бабић, Благоје Ћурић, Ђорђе Ћурић, Обрен Стијачић, Лазар Кукурић и члан Одбора пензионер Алекса Соколовић. А Радова унука Снежана је од оца Љуба чула да се њен дјед сакрио од усташа у чатрњу. И да му је баба Драга спуштала двије канте: једну са храном, а другу за нужду. Да је тако преживио тај страшни почетак рата…
„Тихо, да не чују дјеца…“
Снежана (Гуровић) Чучковић појашњава да се дјеци није причало ни о Придворачкој јами, нити о проблемима које су одрасли имали са тадашњом влашћу – да они сутра не би испаштали због тог. Зато она не зна ни све податке о робијању дједа Рада.
„У рату је он бјежао од усташа, а послије ослобођења су му одузели земљу! И то ону којом је издржавао породицу јер је био земљорадник и сточар. Наравно, не само Гуровићима већ и Куртовићима, Јеремићима и другима на том подручју гдје је изграђена касарна. Све милом-силом: некоме уз какву тапију, некоме уз смијешно малу накнаду… А то је била наша жила куцавица, најплоднија земља коју смо имали, а на којој је ђед узгајао дуван, кокуруз и пшеницу. Ђед Раде је био свађалачки тип, још два метра висок – није дао да му узму земљу од које је хранио чељад. (Имао је супругу Драгицу и троје дјеце: Рајку, Гаврила и Љубомира.) Смирили су га затвором и лежао је у Фочи…“
Уз то је краљев сват страдао и од краљеве војске. То сазнајемо од Анице Гуровић, кћерке Радовог братића Милана (1924-2016.). Чула је то, каже, од стрица Љуба. Да је њен отац Милан, као шеснаестогодишњак, регрутован 1941. да прати краљево злато до Никшића. Али да је он на Хуму искочио из воза и побјегао. Ови су ухватили његовог стрица Рада и тражили да им каже гдје је Милан. У сврху убјеђивања су га и истукли, али је он тврдио да не зна…
[mhc_antrfile naslov=”Страдање Радове браће и породице сестре Анђе”]
Брат Милан трагично је страдао 1914. године – није био ожењен. Брат Никола трагично је страдао 1917. године – није био ожењен. Братића Николу (Васа) Гуровића ухапсио је 1941. у Требињу усташа Мухо Ккапић, а за вријеме полицијског часа. Послије хапшења Никола је одведен у логор Јасеновац, гдје је убијен у 20-ој години живота. Сестра Анђа се удала за Симу Биберџића из Стоца, са којим је имала пет кћери и два сина. Један син јој је убијен у Стоцу, а супруг Симо и други син су побјегли од усташа. Они су ухапсили Анђу са пет кћери и одвели их у Јасеновац. Прије него што су их ухапсили, она је породично злато зашила у појас који је опасала око себе. Тим златом је у логору подмићивала поједине усташе, да би добила помије и љуске од кромпира за своје кћери. Тако је у логору успјела да их спаси, а послије рата су они одселили у Александровац (Србија) . (Аница Гуровић сазнала је то од Душка Биберџића, Анђиног унука).
[/mhc_antrfile]
Човјек од контраста
Из наведених података избија храброст и унутрашња снага Рада Гуровића, али и да је био свађалачки тип, који би одмах реаговао на неправду. Унук његовог брата Риста, такође Ристо Гуровић, сјећа га се као изузетно високог, коштуњавог човјека, који је био сијед и изборан. Уз то је запамтио и „ неки невјероватно бистар поглед дједа Рада“. И да је он брзо окретао главу, хватао детаље…
Аница Гуровић описује га као човјека састављеног од контраста. Да је био мјешавина крајње различитих особина. Прије свега карактеран човјек, али тешке нарави. Онај који је имао храброст у себи, али је био и пргав. Добар, али емотиван у одлукама – спреман и да се побије за нешто. Доста тога је, каже, ублажавала његова жена Драга, али је дјед Раде увијек давао неки свој печат…
„Управо ми је његов син Љубо испричао један догађај из 50-их година. Да је дједу Раду била тешко страдала јетра и да га је жена Драга одвела код неког специјалисте у Дубровник. И да су понијели том доктору пршут као дар за лијечење. Међутим, тај доктор није хтио да узме пршут јер га, како је рекао његовој Драгици, не може излијечити. Чак да му је јетра толико страдала да од њега ‘нема ништа’. Али да је Раде то чуо и кад су се вратили у Требиње – он је шест мјесеци пио сурутку! Пошто му је од тог било боље, он је узео онај пршут и отишао опет том доктору. И рекао му је: ‘Ево теби докторе намијењени пршут – ја сам ти оздравио.’ И живио је још тридесетак година…“, завршава причу о том Радовом „печату“ Аница Гуровић.
Одакле ти ово, мој сине?
Својевремено нам је Слободанка Тановић, у тексту Леже ли на „лединици“ у Подгљивљу заборављени мученици из Придворачке јаме? – испричала како је од Данила Сикимића 1960. године добила фотографију свог оца Јефта Шкора и Рада Гуровића на Придворачкој јами. Као и да је исту умножила и једну фотографију одмах однијела Гуровићу.
„Кад сам му је уручила, 4-5 минута је само зурио у њу и ћутао, а онда су му пошле сузе на очи. И ја сам само плакала, а онда ми је Гуровић рекао: ‘Одакле ти ово, мој сине?’ Он није ни знао да је Сикимић то снимао, а ја сам му испричала све што ми је он рекао. Онда ми је Гуровић причао о њиховом силаску у јаму и све је било идентично ономе што ми је мајка причала. Оживио ми је тај дан мог оца, као да сам и ја тада сишла у јаму са њима. Добила сам двоструко свједочење: очево преко мајке и директно од Рада Гуровића!“
Тако нам је Слободанка Тановић посвједочила да се Раде Гуровић јасно сјећао свих детаља из Придворачке јаме. Да су му и послије двадесет година од тог пошле сузе на очи… Можда тим сузама Рада Гуровића и треба завршити причу о њему. Изгледа да су оне најбољи одговор на оно питање с којим смо почели овај текст…
Čitajte još:
Др Петар Рундо – срески љекар из Требиња, објешен у усташкој полицији
Jefto Škoro – pobjegao sa Pridvoračke jame, ali ne i od ustaške ruke
Trebinjac Vule – Jovo Vlačić: Bijeg od neprijatelja spasio ga mučke smrti
Васо Поповчевић – преживио Придворачку јаму, али не и састанак са Савом Ковачевићем
Придворачка жртва Алекса Соколовић – Сарајлија, па Требињац
Pridvoračka žrtva Jovo Madžar – zvjerski ubijen ispred rođene kuće
Pridvoračka žrtva Lazar Kukurić – otrgnut od porodice u životu i u smrti
Stradanje nad Pridvoračkom jamom: Kako je najbolji prijatelj Trebinjca Steva Miljkovića odveo u smrt
Trifko Babić – Hrabri Solunac kukavički ubijen na Pridvoračkoj jami
Blagoje i Đorđe Ćurić – stric i bratić zajedno u smrt
Božo i Milorad Pidžula – otac i sin zajedno otišli u mučeničku smrt
Придворачке жртве (4): Михајло Андријашевић – „сиротињска мајка“
Jakov Miljanović: Tragična smrt uglednog trebinjskog gostioničara
Придворачке жртве (2): Обрен Стијачић између заборава и сна
Pridvoračka žrtva Boško Šakota i stravično stradanje jednog porodičnog stabla
Потрага за фотографијама Данила Сикимића (УЗНЕМИРУЈУЋИ САДРЖАЈ)
Леже ли на „лединици“ у Подгљивљу заборављени мученици из Придворачке јаме?
