Билећанка Ивана Табаковић – прва Херцеговка на крову Аустрије

Према сазнањима „Моје Херцеговине“, Ивана Табаковић из Билеће прва је планинарка из Источне Херцеговине која је испела Гросглокнер, највиши врх Аустрије. То је за овај интернет магазин потврдио и Милорад-Мићо Јовановић из гатачког ПД „Волујак“, иначе Извршни секретар Планинарског савеза Републике Српске, који је и био у екипи са Иваном. Нико, каже, није надлежан да води евиденцију ко се гдје попење, сем у организованим походима ПСРС, али не зна да је иједна друга чланица ПСРС из Источне Херцеговине испела Гросглокнер прије Иване.

„Ми никад и не знамо колико можемо, док нешто не испробамо. Кад сам гледала те снимке са Гросглокнера, изгледало ми је да то још увијек није за мене. Али кад сам дошла тамо, осјетила сам да могу: били смо одлично припремљени, екипа је била добра, а стаза је доста осигурана. Била сам сигурно најслабија карика у нашој седмочланој екипи, али ја и волим кад сам у екипи са јачим и способнијим, зато што имам већу мотивацију да будем и ја боља – да дам све од себе! Да се у сваком тешком тренутку натјерам на сљедећи корак. Јер, примијетила сам, онда када мислимо да више не можемо, да тада, у ствари, највише можемо – да је пресудна глава. Наравно, неопходна је физичка спремност, али сем ње, ми прво морамо себе убиједити да нешто можемо испети. А кад већ мислимо да можемо, онда ћемо се и трудити да то урадимо, да дамо све од себе кад нам је тешко“ – прича за „Моју Херцеговину“ Ивана Табаковић, васпитачица билећког вртића „Будућност“ и чланица ПД „Вучји зуб“ из Требиња, 29-годишња дјевојка која је 4. августа ове године испела Гросглокнер (3.798 мнв), највиши врх Аустрије.

Међутим, још прије Гросглокнера, „Моја Херцеговина“ је објавила текст о једном подвигу Иване Табаковић. Ради се о томе да су Ивана и Мирјана Сворцан једине жене које су, уз мушку екипу ПД „Коритник“ из Билеће, прољетос испјешачиле око 90 км до Острога. Али је ова Билећанка то учинила као члан ПД „Вучји зуб“ из Требиња.

Наиме, октобра 2013. године, када је Ивана одлучила да крене са организованим планинарењем, у Билећи још није било основано планинарско друштво, па се учланила у најближе – требињско. То, пак, значи да сваком Иванином успону претходи труд да дође до Требиња првим јутарњим аутобусом; потом да цјелодневном напору дода и повратак у Билећу. Али с осмијехом негира да јој то тешко пада. Ништа јој, каже, није тешко кад нешто воли. А „Вучји зуб“ је одушевио пријатељским односом и пажњом осталих планинара, па и вожњом до Билеће, кад је једном закаснила на посљедњи аутобус… Као посебну пажњу „Вучјег зуба“ доживјела је и то што јој је предсједник Игор Шкеро прошле јесени предложио да се спрема за Алпе, иако је тада у друштву била мање од двије године.

Успон на Гросглокнер – 1900 м висинске разлике

Ивана Табаковић скромно каже „у једном дану“, али није им требало ни пола дана јер су Гросглокнер пењали око 10 часова. Признаје да јој је најтеже било кад су тек кренули, у 2 часа ноћу. Наиме, њиховом успону на Гросглокнер претходило је 900 км вожње од Требиња, из ког је комби са пет планинара требињског „Вучјег зуба“ и двојицом гатачког „Волујака“, кренуо око 7 часова претходног дана. У подножје Гросглокнера, на 1900 мнв стигли су у 1h. Одмах спремање за успон и – полазак у 2h ноћу.

„Тај почетак, односно првих 500 м висинске разлике ми је можда најтеже пао, иако је то најлакши дио успона. Али смо по 300 мнв прелазили за пола часа. Брзо сам се умарала, имала сам проблем са дисањем, чинило ми се да не могу да удахнем довољно ваздуха…“ – прича Ивана.

Као права планинарка, Ивана прво види своје слабости и отворено их признаје, али то брзо савладавање првих 900 м висинске разлике, до првог планинарског дома на 2802 мнв – у суштини је планинарски подвиг. А послије тог херцеговачког „узлета“ слиједио је прелазак највећег аустријског глечера Пастерце, уз сву зимску опрему.

„Послије глечера успон иде стијеном 300-400 м, којом се излази на други дом, на 3454 мнв. То ми је ипак био најтежи дио јер ми је ранац био доста тежак. Уз стијену се тешко пењати и без ранца, а још са тешким… Али је стијена била добро осигурана сајлом, осјећала сам да ипак могу, па нисам ниједног тренутка помислила да одустанем“ – објашњава Ивана.

[mhc_antrfile naslov=”Гросглокнер (Grossglockner) – 3798 мнв”]

Највиша планина Аустрије, а послије Мон Блана, други по висини врх у Алпима, када се мјери релативном висином (разлика почетне и завршне надморске висине). Планинари су га први пут освојили послије Мон Блана, што говори о његовој тежини. Сматра се да је, међу алпским врховима, по тежини одмах иза Матерхорна.

Карактеристичан врх облика пирамиде заправо се састоји од два врха, Гросглокнер (Велики Глокнер) и Клајнглокнер (Мали Глокнер) (3700 m), који су раздвојени формацијом попут седла која је позната као „Гросглокнеров уски превој“ (Glocknerscharte).

Сам врх лежи на граници између Корушке и Источног Тирола, а у подножју Гросглокнера лежи највећи аустријски ледник – Пастерце (Pasterze).
[/mhc_antrfile]

Послије шест часова успона и око 1600 м висинске разлике, стигли су до другог дома у 8 часова. Ручали су, одморили око сат времена, оставили опрему која им неће требати за завршни успон, па наставили још три и по часа до врха: прво снијегом, са зимском опремом; потом око два часа успона стијеном. Уз невјероватну, каже, гужву на Гросглокнеру.

„То нас је доста успоравало, јер смо на неким мјестима морали да чекамо, пошто нема мјеста за мимоилажење. Проблем је био што смо већ били јако уморни, па кад бих стала – мислила сам да ћу заспати ако само затворим очи. Зато ми је било важно да се крећем…“ – објашњава она.

Коначно су стигли до Малог Гросглокнера (3.700 ммв), потом је слиједио прелазак својеврсним уским каменим седлом, са вртоглавим погледом до подножја. Иако то на фотографији изгледа као најтежи дио, Ивани то, каже, и није био неки проблем.

„Теже ми је било док сам дошла до Малог Гросглокнера. Али тада, кад сам видјела колико сам близу, нисам осјетила никакав страх – осјећала сам само жељу да будем тамо! А на Гросглокнеру – најљепши поглед који сам досад доживјела, мој најтежи успон, с највећом висинском разликом…“, са неком мирном, испуњеном радошћу изговара ова планинарка.

Додаје да су на врху одмарали само 10-15 минута. Због оне планинарске гужве. Онда опет око 400 м висинске разлике до дома, у ком су и преспавали. Али им временске прилике, нажалост, нису одговарале за остале алпске врхове.

У вртићу ради с дјецом, у планини као дијете

„А можда сам се и нашла у планинарењу управо због тога што сам у дјетињству увијек била у шуми, у природи, пењала се по стијенама – пошто сам љета проводила на селу, код бабе и дједа. Кроз планинарење ми се то вратило, као да сам опет дијете. Кад сам у природи осјећам, уствари, највећу слободу“, једноставно каже планинарка и васпитачица коју је ова новинарка посјетила на послу, у билећком вртићу „Будућност“.

Уствари, као васпитачица са постдипломском специјализацијом за физичко васпитање дјетета – Ивана овим малишанима приближава физичку активност кроз игру. И показује да љубав према висинама и љубав према раду с дјецом – уопште нису сукобљене. Штавише, да се надопуњују. Она и данас, каже, ужива да гледа дјецу како се играју, одушевљава је тај дјечији однос према свијету. Иначе јој је дјетињство, признаје, најљепши период људског живота:

„Дјеца су једноставна и дјеца су искрена, што је мени јако битно. Дјецу, једноставно, не можемо слагати јер они све осјете. А ако они осјете љубав, ако осјете да ја њих волим – онда је са њима лако и све се може постићи. Да сад могу поново да бирам, опет бих изабрала овај посао. Иако посао са дјецом зна да буде доста напоран и јако је одговоран. Али, упркос томе, више волим радити и дружити се са дјецом, него да сам на неком послу са одраслим људима, који увијек све искомпликују…“

Планинарење јача и тијело и психу

Осим планинара, додаје с осмијехом. Људи који се радују природи и којима је „пуно срце“ само зато што су се негдје испели сачували су, каже, нешто дјечије у себи. А она сама, примијетила је, промијенила се као личност за ове двије године планинарења: очврснула је и у физичком и у психичком смислу.

„Тај боравак у планини и борба са самом собом, кад стално мислим хоћу ли ја то моћи, али прикупим снагу и направим сљедећи корак – то учвршћује наше тијело али и карактер, нашу психу. То што натјераш себе на сљедећи корак онда кад би најрадије одустао. Планинарење тражи да се све усклади – то је комплетна психо-физичка снага“ – потврђује дјевојка која је то искуствено провјерила.

За успон на Гросглокнер припремала се, каже, читаву годину, зимским и љетним успонима на планинама у околини. А да су јој најбоља припрема били Комови и Проклетије, јер ту има дооста алпинизма – нарочитпо Очњак на Проклетијама, који је доста захтјеван, а испела га је непосредно прије поласка. У току тих успона ослободила се, додаје, малих и великих страхова које је имала.

„Све ме ово учинило јачом и толерантнијом, а добра ми је животна лекција, у оба случаја: сам Гросглокнер, али и Мон Блан. Грос је мој велики успијех, а Мон Блан ми је био тако близу, а опет тако далеко… То ме научило да поштујем природу и њене законе – захвалим се на Гросу и чекам да ми се отвори пут за Мон Блан неки други пут“ – завршава своју планинарску причу за „Моју Херцеговину“ Ивана Табаковић. Причу чији наставак очекујемо.