У част светом Василију Острошком: Ходочашће – не ради нас, имена његовог ради

Ходочашће. Одати част ходањем. А ту част Херцеговци најрадије одају Светом Василију Острошком. Ове године је ишло више група, из разних градова, али ова новинарка је одлучила да пође са члановима планинарског друштва „Коритник“ из Билеће. Пошто смо им се придружиле Ивана и ја из требињског „Вучјег зуба“ – пут Острога је 1.маја кренуло 6 планинарки и 8 планинара.

hodocasce_ne_radi_nas_imena_njegovog_radi_1

А кад смо, у петак рано ујутро, почели да се окупљамо пред храмом Св Саве у Билећи, испоставило се да смо баш „шарена“ група. Прва је дошла бањалучка бруцошкиња Тијана. Допутовала је претходно вече, а скочила јој температура. Плакала је, каже, цијелу ноћ што неће моћи да иде. Јутрос није имала температуру, па пожурила да дође. Онда, са оцем Мијомиром, долази дванаестогодишња Александра. Сазнајем да је каратисткиња која има други степен зеленог појаса, дакле у одличној кондицији, али су то ипак дјечје ноге. Помиње и да је прешла Зеленгору, али Мијомир, који је испјешачио овај пут прошле године, додаје да је асфалт нешто друго. Али да није имао срца да јој забрани. А и супругу је умирило што ће он пазити на њу…

Кад пут почне с благословом

С обзиром на мјесто окупљања, пут за Острог почео је – уласком у храм Св Саве. Прво нам је свештеник Данило Боро одслужио молебан, као благослов за пут и помазао нас освећеним јелејем. Онда смо, с једнодневним пртљагом на леђима, кренули старим путем према Никшићу. Наравно, камперски и „суботњи“ пртљаг смјестили смо у теретни комби, а један пријатељ га је одвезао до граничног прелаза Делеуша. Један планинар ће га, опет, поподне пребацити у Подбожур, гдје ћемо камповати…

А тај први дио пута, по свјежем сунчаном јутру, искористили смо да се упознамо и са залеђем Билеће. „Излетили“ смо уз Златиште, до Цркве Св. Петке, па зашли у подручје Влахиње, обрасле шипражјем. До каменолома одакле се 20-ак година вади већ чувени „билећки камен“. Херцеговина баш и није сиромашна камењем и каменим отпацима, рупама и шкрапама, а опет смо били неспремни за ту „покору“ у којој смо се нашли. Нешто као површина Мјесеца. Или постатомски пејсаж. Наравно, новинарка је од Уљаревића одмах затражила објашњење:

„Експлоатација билећког камена је, као што видимо – масовна и непланска! Ово што видимо су посљедице – унакажени пејсаж иза жбуња Влахиње. Зато што нико не узима за потребу да се то врати бар приближно претходном стању и да се ти камени отпаци врате у рупе које су направљене, да се оне колико-толико затрпају…“, одмахује главом Уљаревић, који нас је намјерно провео кроз тај каменолом. Најлакше је заобићи проблем. Али кад пут почне с благословом, нек пређе и преко ове ругобе…

Стално неки добри људи

Хајде, од свештеника је и очекивати. Наиме, кад смо изашли на асфалт, прво смо, мало прије Враћеновића, скренули до Саборног храма Св. Георгија на брежуљку Валу. Ту нас је чекао свештеник Раденко Копривица, да нам и он пожели срећан пут и да нам да благослов. Доста би било и то, уз одмор за ужину на прелијепом мјесту, али нас је чекало и послужење и срдачно гостољубље оца Раденка, па смо одлучили да останемо ту читав час. Није да смо били уморни, прешли смо тек 7-8 километара, али кад кренете на ходочашће, не односи се то само на циљ већ и на ваш однос према путу. А благослов није вријеме за журбу. И гостољубљу треба указати поштовање…

Углавном, стално нас је пратило. Мислим, не стално већ баш кад нам треба. Као послије 20-ак километара пјешачења, тачно на раскрсници за Петровиће. Стаде црвени голф и изађе црномањаст момак. Опште одушевљење Билећана, загрљаји: „Ноле, откуд ти?“ Сазнам да је Ноле – Новак Комненић, бивши члан „Коритника“, из екипе која је прошле године отпјешачила до Острога. Сада живи у Швајцарској, а са супругом је дошао да овдје прославе Ђурђевдан, своју крсну славу. Општа радост што смо се срели баш на раскрсници јер да смо минут раније прошли, мимоишли би се. А да запечати тај „у бобу“ сусрет, Ноле из голфа извлачи боцу пића! Дуго је, каже, до Подбожура, да нам се нађе за окрепљење – „Горка тајна“…

Није да смо мислили на умор, поготово не на пола пута, али је некако згодно кад вас под врелим сунцем, још на асфалту, осоколи људска доброта. Срдачност. Као кад вас радосно поздраве непознати људи, чим виде мајице „Острог 2015“. Или кад вам се незнани возачи јављају сиреном. Један се још и зауставио и дао нам 20 евра – да се почастимо успут. Чак није хтио да се представи, сем да је из Клека, али је неко чуо да се зове Лука…

А баш кад смо истрошили воду, послије неких 25 километа пјешачења и нешто прије Вилуса, наиђемо на село Броћанац и неке добре људе који су нам обновили залихе. Ма велико би било и да су одврнули славину и опскрбили нас 14 с водом, а још они нису имали водовод него пумпу. Али је та жена тако радосно и жустро пумпала воду у пластичну посуду и пресипала нам у флаше, да смо спонтано реаговали на исти начин. Само смо се смијешили и додавали флаше. А кад смо се, опскрбљени водом, поздравили с њима и наставили пут, само смо радосно говорили: „Како добри људи…“ Бар због тога треба понекад пјешачити. Да се подсјетимо на оно што више не видимо у ријечима, иако је очито: да је људски сусрет – срећа…

Ипак смо добили и „штреку“ послије асфалта

Ти добри људи су нам рекли и да имамо још 4-5 км асфалтом до „штреке“,односно трасе којом је ишла стара жељезничка пруга, што нас је баш осоколило. Поготово што смо од Вилуса до Подбожура имали да пређемо још само 12-13 километара. Мислим, послије 28 километара, још већег дијела асфалтом, то стварно дјелује охрабрујуће. Што због тог охрабрења, што због оне именице с почетка текста, ником није ни падало на памет да се жали због тог „асфалтног“ пјешачења под поподневним сунцем. Чак ни Тијани, која је успут гутала парацетамоле јер јој се вратила температура, нити дванаестогодишњој Александри која је све теже ходала због жуљева…

Али кад смо, коначно, прешли с асфалта на „штреку“, било је то савршено мјесто за одмор и ручак. Поготово што смо га зачинили исцјељујућим дејством „Горске тајне“. Само оно кружење по два гутљаја, али вас некако окријепи….

Послије 5-6 километара „штреком“, сјели смо да прикупимо снагу за излазак на магистралу, којом је требало прећи још 5 километара до Подбожура. Таман смо се сјетили „Горске тајне“ и утврдили да је више немамо, кад Мићо, гледајући у магистралу изнад, рече: „Ма је ли оно Ноле?“ Кад оно стварно црвени голф, а излази Ноле с флашом! Опште одушевљење. Исти случај као с раскрсницом. Сјели смо да се одморимо на једино мјесто које је Ноле могао да види с магистрале! Оба пута невјероватна случајност, али баш невјероватна. Мислим, ко пође под Острог, зна да не постоји случајност…

Тамо гдје су 1996. коначиле мошти Светог Василија

А кад смо, коначно, дошли до тог мјеста према ком смо изјутра кренули из Билеће, послије неких 42-43 километра, о том миру не вриједи ни причати. Треба га осјетити. Није га пореметило ни то што су неки из оближњег села почели да протестувују због непознатих кампера у мраку. Само су предсједник Милан и секретар Драган отишли да умире људе и објасне им ко смо и гдје идемо. А вратили се с двојицом мјештана. Дошли да нас поздраве, још сваки с боцом пића. Да не замјеримо шта – имали су проблема с неким камперима. Ма ко би замјерио, кад смо дошли у мрак? Нека не замјере они нама…

Пјешачење по киши

Само што смо се спаковали у зору, почела је киша. Пошто се Пеђа вратио у Билећу, комби је додијељен двадесетогодишњој Сари, која није могла ходати због жуљева. Ова новинарка, пак, због курјег ока на табану, није више била способна за дуге туре. Међутим, дванаестогодишња Александра је облијепила жуљеве силиконским фластерима и одлучила да настави пут. И Тијана у зору није имала температуру па је сматрала да нема разлог да одустане. Па су њих 12 кренули под капима кише…

Ма да су остале само капи, него је у неко доба саставио прави пљусак, још навалила нека магла – али ја сам видјела смирено и непоколебљиво пјешачење. Оно које одаје част, дакле прихвата све тешкоће на том путу. Можда чак и радосно што им је дата прилика да нешто принесу као прилог, мада то нико није ни споменуо. Али ја то мислим због оних озарених лица под капуљачама, кад би пришли комбију да се освјеже или узму нешто. Наиме, због лоших услова и умора од претходног дана, нико више није носио руксак, па смо правили чешће паузе.

Међутим, Тијана је морала да прекине на првом одморишту, послије 4 километра под пљуском. Послије пар километара ни Александра више није могла да хода од жуљева. Тако су њих двије дошле до своје границе и преселиле се у „болеснички сепаре“ на руксацима, док је ова новинарка помало пјешачила, шкљоцала апаратом и запиткивала – знате већ новинарска посла. Сара је успјела довести комби до Никшића, гдје је морао замијенити Мићо, па се и она преселила у болеснички сепаре. Што се тиче осталих, до Никшића, дакле скоро 20 километара, већим дијелом је падала киша…

Пет минута код Ратковића

Мало је прошло подне, били смо тек на пола пута, али морали смо да свратимо 5 минута и поздравимо планинаре Ратковиће: Далибора и Сњежану. Наиме, Мићо и Дадо су једном пењали Маглић, горе упознали планинарку Сњежану, родила се планинарска љубав, услиједио брак и сада имају сина Марка.

Само што то није могло да остане само на поздраву. Ратковићи су се толико обрадовали што су им планинари испунили двориште да смо се једва одбранили од уласка у кућу: све са кабаницама, гојзерицама и блатом приде. Зато су послужење брзо изнијели напоље, додавали, нудили, весело запиткивали о свему – остали смо бар пола часа. То су они тренуци кад треба другоме дати своје вријеме. Ходочашће на сваком кораку…

Пут Озренића и на брдо Кунак

А као поклон тог свраћања код Ратковића, добили смо упуту о краћем и погоднијем локалном путу! Наиме, умјесто на Царев мост, требало је да скренемо путем према селу Озренићи, па уз брдо Кунак до скретања за Острог у Богетићима. Ма шта да вам кажем, испјешачило се нешто новинарски па у комби, али су Мирјана и Ивана достојно представљале „женску“ шесторку. Не само да су све препјешачиле, него су често и предњачиле…

Зато се „болеснички сепаре“ раније и заједнички испео од Доњег до Горњег манастира, док су дводневни ходочасници стигли у Доњи Острог око 7 часова, окријепили се у манастиру па испели и они у Горњи. О оном што је најважније, о разлогу овог ходочашћа и приступању кивоту Светог Василија, испразно је причати. То се принијело у срцу. На ногама. У слабостима, неки и с температуром…

Повратак у теретном комбију

Недјеља је почела литургијом и причешћем у Горњем манастиру, доручком у Доњем, а онда је услиједила стратегија повратка. Хоћу рећи, из Билеће је дошао аутомобил у који смо смјестили „болеснички сепаре“, а ми смо се „убацили“ у теретни комби, односно међу руксаке. Познат је однос саобраћајне полиције према томе, али нисмо имали другу могућност, па се нисмо ни поколебали. Е сад, ко је год прешао пут од Богетића до Вилуса, зна колико је саобраћајних контрола срео, али за нас баш нико није био заинтересован. Иако је Мићо успио да у Петровиће стигне прије аутобуса за Требиње, на који смо закаснили у Богетићима.

Наравно, ту смо му направили „планинарску чеку“, која је укључивала пребацивање толико опреме да је возач био у благој невјерици шта све иде уз мене. Послије срдачног поздрава, неке посебне срдачности која остаје међу људима послије заједничког ходочашћа, они су наставили асфалтом којим смо из Билеће дошли пјешке…

Горњи ред, слијева надесно: Сара Биберџић, дјевојка из Билеће која ради у манастиру, Мирјана Сворцан, Александра Дамјанац, Мијомир Дамјанац, Милан Уљаревић, Срђан Савић, Ивана Табаковић, Весна Кешељ. Доњи ред, слијева надесно: Александар Милидраговић, Драган Батинић, Тијана Тркља, Слободан Радовановић, Игор Шаренац, Милован Бјелетић.
Горњи ред, слијева надесно: Сара Биберџић, дјевојка из Билеће која ради у манастиру, Мирјана Сворцан, Александра Дамјанац, Мијомир Дамјанац, Милан Уљаревић, Срђан Савић, Ивана Табаковић, Весна Кешељ.
Доњи ред, слијева надесно: Александар Милидраговић, Драган Батинић, Тијана Тркља, Слободан Радовановић, Игор Шаренац, Милован Бјелетић.
Autor

Vesna Kešelj

Saradnik internet magazina “Moja Hercegovina” od februara 2014. Istovremeno radi i kao PR novinar najvećeg srpskog sajta za oglašavanje "KupujemProdajem".

Svi tekstovi autora