Драго ми је што је данашњем парастосу код Придворачке јаме присуствовало 60-70 Требињаца, двоструко више него прошле године. Али ми је жао што овај помен за душе првих требињских жртава у Другом свјетском рату, тада 13 најугледнијих грађана – није окупио још више Требињаца. А најтеже ми је што смо и овогодишњи парастос дочекали без средстава за ексхумацију и заједничко спомен обиљежје у Подгљивљу – изјавила је за Моју Херцеговину Слободанка Тановић, чланица Одбора за подизање спомен обиљежја и кћерка Јефта Шкора, који је побјегао са Придворачке јаме.
Тановић је за наш портал, који од почетка прати ову тему и има фељтон о придворачким мученицима, појаснила да ни од локалне власти ни од јавних предузећа нису добили никаква средства. Да је износ на жиро-рачуну Завода за судску медицину РС у Бањалуци исти као на почетку скупљања средстава: потомци Јова Маџара су уплатили 600 КМ и Комунално Требиње 200 КМ.
[mhc_antrfile naslov=”Придворачке жртве”] У ноћи 23-24 јуна 1941. убијени су и бачени у Придворачку јаму: Бошко Шакота, Обрен Стијачић, Јаков Миљановић, Михајло Андријашевић, Божо и Милорад Пиџула, Благоје и Ђорђе Ћурић, Трифко Бабић, Стево Миљковић, Лазар Кукурић, Јово Маџар и Алекса Соколовић. Са јаме су побјегли: Јефто Шкоро, Васо Поповчевић и Вуле-Јово Влачић. Шкоро и Поповчевић су касније убијени.
У непосредној близини Придворачке јаме, прије 12 година подигнута је спомен капела са именима жртава, код које се сваке године служи парастос на годишњицу страдања.[/mhc_antrfile]
Послије парастоса положено је цвијеће код спомен обиљежја: испред Града Требиња – начелник одбора за борачко-инвалидска питања Перо Влатковић, а Лазар Прцовић испред мјесне заједнице Придворци. Потом је Слободанка Тановић говорила о самоорганизовању српске устаничке војске послије бијега Васа Поповчевића са Придворачке јаме. А Стево Вулешевић је упознао скуп са истовременим мученичким страдањем 13 српска цивила из Метковића и Дубровника, међу којима су били његов дјед Бошко Поповац и ујаци Ристо и Марко. Као и да су сахрањени у селу Завала, а да је поратни споменик жртвама уништен у посљедњем грађанском рату.
Двије приватне ексхумације
Потомци придворачких мученика су им одали пошту и на оној исколичаној лединици у Подгљивљу, која још увијек чека да им овај град приушти ексхумацију и достојно спомен обиљежје. Јовица Ружић, унук Алексе Соколовића, врло узбуђено је испричао како је утврдио да је парцела са гробовима била дужа од 13 метара. Након вишегодишњег безуспјешног чекања, одлучио је да сам плати ексхумацију и ДНК анализу посмртних остатака свог дједа Алексе. А пошто је познато да је он имао гробно мјесто 13 и да је његов гроб посљедњи у низу, ту је и почео да копа. Али је наишао на посмртне остатке младића, коме су кутњаци тек ницали. Ружић мисли да је то Милорад Пиџула, који је имао 17 година. Узели су узорак, као и ДНК узорак његове сестре. Такође је узео и узорак из сусједног гроба, те ДНК своје тетке, која има 94 године.
Узорци ће бити послану у понедјељак у Бањалуку и сазнаће се ко је то. А лимена капса се распала за тих 77 година. Види се по траговима да је то неки метал али то је као пепео – лимени прах. Једино су остали метални ексери – исти на оба гробна мјеста“, рекао је он на крају.
Пошто је Ружић причао овом порталу о свом дједу Алекси Соколовићу, ова ексхумација и ДНК анализа иду уз текст о њему. „Ма видјели сте колико сам био узбуђен док сам причао о томе, а све је у мени играло док смо то откопавали и узимали – не могу вам описати колико ми је тешко било. Али кад надлежни досад нису подузели ништа, ја сам дужан да покојном ђеду Алекси обезбједим то обиљежено гробно мјесто“, врло емотивно је за наш портал рекао Јовица Ружић.
