Fudbalerka Milena Nikolić iz Trebinja: Žene ostavljaju srce na terenu

Nijedna partija fudbala klinaca iz trebinjskih Mostaća nije se mogla zamisliti bez nje. Kada bi zabrljala, pa dobila zabranu izlaska iz kuće, dječaci iz naselja dolazili bi na vrata i tražili da izađe, jer im je bila potrebna u ekipi. Već tada Milena Nikolić iz Trebinja znala je da je fudbalska lopta i te kako privlači. Toga se nije stidjela, niti joj je problem bio to što je bila okružena dječacima, loptama, autićima, dok su njene vršnjakinje vrijeme provodile češljajući i sređujući lutke. Istina, tvrdi, igrala se ona i sa lutkama, ali joj, priznaje, nisu bile omiljene.

Njena majka, priča Milena, kao dijete voljela je da “ganja loptu”, ali nije bilo mogućnosti da se profesionalno počne baviti fudbalom. Baš kad je Milena stasavala i pokazivala interesovanje za fudbal, u Trebinju se otvorio Ženski Fudbalski klub (ŽFK) “Leotar”. Nije bilo dileme, tada desetogodišnja Milena se odmah upisala, počela da trenira, da se takmiči, usavršava se, dobija samopouzdanje i konačno odabere da će joj životni poziv biti sport.

“Imala sam svoj cilj, a ti početnički rezultati i priznanja bili su mi vjetar u leđa”, kaže kratko i jasno.

Tako je nekako sve počinjalo, prisjeća se dvadesetrogodišnja fudbalerka Milena Nikolić iz Trebinja. Milena ovih dana završava svoj odmor u rodnom Trebinju i vraća se u Suboticu, gdje već tri godine živi i trenira u ŽFK “Spartak”. Inače, član je i A reprezentacije BiH i baš je nedavno na kvalifikacionoj utakmici za Evropsko prvenstvo, koju je BiH igrala protiv Srbije, u 88. minutu postigla jedini go za bh. ekipu.

U Trebinje je došla da praznike provede sa porodicom i prijateljima, a mi smo iskoristili priliku da  razgovoramo sa njom.

Priznala nam je da joj Trebinje nedostaje, ali ipak, svjesna je, da je ostala u njemu mogla bi da zaboravi na svoju fudbalsku karijeru. U Srbiji je sada zadovoljna, a otkriva da bi voljela da ode u neku drugu evropsku zemlju, gdje je fudbal, koga živi, mnogo više cijenjen. U Evropi se od ženskog fudbala, priča naša sagovornica, može živjeti, a neke igračice zarađuju skoro  kao njihove muške kolege. U BiH i Srbiji je situacija prilično teška. Većina djevojaka, tvrdi Milena, koje se ozbiljno bave fudbalom, nemaju ugovore i redovna mjesečna primanja, već uglavnom primaju samo stipendije.

Bh. ženskom fudbalu nedostaje mnogo više ulaganja u klubove. Djevojke su talentovane i vrijedne, smatra Milena, ali treba im podrška kako bi pravile boje rezultate.

“Mi se ne možemo nikako porediti sa evropskim ekipama. Sada smo mi u grupi sa Engleskom, Belgijom, Srbijom i Estonijom. U Engleskoj je ženski fudbal propraćen kao i muški. Vjerovatno je i plaćenije. Promovišu ga maksimalno i mi onda ne možemo da očekujemo da budemo ispred njih. Međutim, nama je cilj da iz godine u godinu napredujemo i zauzimamo jednu poziciju više, pa ako bog da da se jednog dana plasiramo na neko veće takmičenje. U naš ženski fudbal se ulaže, ali to je neki minimum, dovoljan tek za preživljavanje. Sada se fudbal, ipak, malo popularizovao u odnosu na period kada sam ja počinjala da treniram. Više se medijski prati ovo što mi radimo. Ali se ipak to ne može porediti sa onim što se dešava u drugim evropskim zemljama”, kaže Milena.

ŽFK “Spartak” u kome ova mlada Trebinjka tri godine igra napadača, prvak je u Srbiji već pet godina.

Iza svakog klupskog uspjeha stoji naporan rad, koji se svakim priznanjem pretvori u neopisivo zadovoljstvo upornih igrača. Milena kaže da u Subotici provodi najljepše dane, a za uspomenu ostaće joj zapeženi lični i rezultati sa klubom.

“Igrala sam i u „Ekonomistu“ iz Nikšića, a zatim sam 2010. otišla u Niš i tu sam provela baš lijepe dvije i po godine u ekipi najstarijeg ženskog fudbalskog kluba na Balkanu – ŽFK PZP „Mašinac”. U Nišu sam završila i posljednju godinu srednje škole, a kasnije i upisala Fakultet za fizičko vaspitanje i sport, a sada sam i apsolvent, na tom fakultetu“, kaže Milena.

[mhc_antrfile naslov=”Ugledalm se na Lotu Šelin”]

“Prije par godina, dobila sam priznanje za najprespektivnijeg sportistu Trebinja, a tu su  i brojna priznanja za najboljeg strijelca na turnirima u malom fudbalu. Bili smo prvaci dok sam igrala u „Ekonomistu“ iz Nikšića, osvojili smo Kup Srbije sa niškim „Mašincem“, zatim titule prvaka sa subotičkim „Spartakom“. Bila sam najbolji strelac Lige Evrope, prije dvije godine, a dobila sam i  brojne plakete u Srbiji. Uzor iz svijeta ženskog fudbala mi je Lota Šelin iz Švedske”, kaže Milena.

[/mhc_antrfile]

Bez predrasuda

Iako se tradicionalno fudbal nametnuo kao muški sport, Milena sa svojim koleginicama taj stereotip odbacije.

Zbog svog poziva, kaže, nikada nije imala problema, niti je čula negativne komentare. Ljudi iz njenog okruženja, priča, prilaze joj, čestitaju na uspjesima, bodre je. To joj, priznaje, godi.

Kada treba da kaže u čemu vidi razliku između ženskog i muškog fudbala, Milena dijeli mišljenje jednog trenera, pa kaže – djevojke igraju srcem i iz ljubavi, nastupaju timski, bore se jedna za drugu i srce ostavljaju na terenu. Muškarci, smatra ona, više gledaju materijalnu stranu ovog poziva.

„Kod nas u upravi kluba su, svi muškarci. I treneri su muškarci. U klubu, nema problema kada je u pitanju razumijevanje za žene. Ima tolerancije, što je najbitnije. Mi žene smo dosta izdržljive, ali baš dosta i radimo. Fudbal jeste malo grublji sport, ali djevojke to mogu izdržati. Nisam do sada ja imala nekih ozbiljnijih povreda, hvala bogu“, tvrdi Milena.

Ova Trebinjka je apsolvent na Fakultetu sporta i fizičkog obrazovanja u Nišu. Cilj joj je da diplomira, a potom da potpise ugovor sa nekim od većih klubova u Evropi. Veliku podršku na tom putu joj daje porodica, što joj, kaže, daje dodatnu sigurnost i motivaciju.

„Porodica me nikada nije sputavala, niti im je smetalo to što „nisam kao ostale djevojke“ da tako kažem. Ja bih svim djevojkama koje vole fudbal rekla da uđu u taj svijet i usredsrede se ka svojim željama i, naravno,da mnogo rade“, poručuje mlada fudbalerka.

Za nekoliko dana u klubu za koji igra počinju nove pripreme, pa Milena odlazi iz Trebinja. Svaki povratak ovom mjestu, kaže, posebno je uveseljava i ispunjava. Vratiće se opet za neke praznike. Do tada, ostvarenje svog profesionlnog sna, ne vidi u, kako tvrdi, najljepšem gradu na svijetu. U Trebinju će, kaže, živjeti možda“nekada kasnije”.