Početna  /  Високогорци Црне Горе за МХ: Кад човјек физички осјети присуство смрти, онда схвати шта је чар живота
Crna Gora Hercegovina Vijesti

Високогорци Црне Горе за МХ: Кад човјек физички осјети присуство смрти, онда схвати шта је чар живота

Планина је пут, планина је сврха, а не циљ – има обичај да каже Милан Радовић из подгоричких „Високогораца Црне Горе“, а општеприхваћен је став у том планинарском клубу. Иако су он и Александар Ђајић пели највисочије планине на свијету, укључујући и најхладнију планину на свијету (Денали на Аљасци), искусили граничне ситуације и спознаје – на планинарским скуповима нису нимало „уфурани“ у то што су постигли. Чак о томе причају само ако их упитате. Али упадају у очи као најрадоснији и најраспјеванији планинари: и кад су домаћини и кад су у гостима. Сa искреним радовањем животу, сусрету са другим планинарима, духу заједничког успона, макар за њих и не био посебно тежак. Пошто је ова новинарка „Моје Херцеговине“ успут и планинарка, замолила их је да овом интернет магазину открију своја екстремна искуства. Испричају шта су спознали на тој граници између живота и смрти. А разговор је морао да почне од те радости и њеног разлога. Радовић је одмах истакао да је њен разлог управо у томе што они непрестано искушаваају своје могућности и лимите: и физичке и психичке и животне.

Милан Радовић и Александар Ђајић на Деналију, Аљаска (Фото: приватна архива)
Милан Радовић и Александар Ђајић на Деналију, Аљаска (Фото: приватна архива)

Радовић  ̶  Зато што смо често на граници између живота и смрти, што буквално гледамо смрти у очи у неким тренуцима! А кад човјек физички осјети присуство смрти, онда схвати шта је чар живота. Да смо дошли на овај свијет за изузетно кратко вријеме, а потрошити га у духу јурњаве за стварима, у нешто што је анти-живот и анти-радост – не вриједи. Зато наше „бјекство“ у планине јесте бјекство од тог начина живота. Бјекство у чисти живот!

Управо зато што сте схватили ту вриједност живота, зашто га и даље ризикујете?

Ђајић  ̶  Зато што адреналин, годинама како стичеш и стичеш искуства, не можеш да одржаваш на истом нивоу ако не надограђујеш то искуство. Зато мораш да га вежеш за границу. Значи границу црног и бијелог – то је нешто што веже све нас…

На граници црног и бијелог

Али већина планинара не иде на те екстремне успоне. Шта је то што вас двојицу стално тјера на ту „границу црног и бијелог“?

Ђајић  ̶  Једноставно мораш да видиш шта можеш и докле можеш, гдје ти је граница, гдје ти је небо! Ми још нисмо досегли свој врх и то нам максималко прија. Шта ће бити кад га досегнемо још не размишљамо, а сматрамо да ћемо се мирно повући и посветити некој лежернијој планинарској причи. Ја имам клинце „на леђима“ и не могу с тим да се играм.

Радовић   ̶   Постоји једна источњачка мудрост која каже: „Ко тражи циљ, остаће празан кад га достигне; а ко тражи пут, носиће стално циљ у себи“. То је суштина планинарења – сам врх није циљ већ пут до њега! То је нешто што нас чини оним што јесмо и што нас чини срећним у томе што радимо. Ништа ми од планинарења не добијамо осим своје искуство. Али ми смо оно што је наше искуство. Само то ћемо понијети са собом…

nebeske-noteУ књизи „Небеске ноте“ написали сте да је планинарење једини спорт гдје се човјек не такмичи против неког другог већ само са собом. Да ли је то искуство само спорт?

Радовић  ̶  Само једна од тих ствари. Планинар прво мора да се бори сам против себе, а друго – да се остварује кроз сопствени потенцијал. Зато он најбоље осјети ту своју мјеру. Прво због те везе са природом и ширине која се горе отвори, због напора који уложи да дође до врха, због тог сталног помјерања својих граница…

Послије Хималаја, Аконкагве, Аљаске и чега све не – вас двојица још увијек испитујете своју мјеру. Зар је управо ти врхови нису одредили?

Радовић  ̶  Нису, јер свака планина носи неко посебно искуство. Сваки нови успон је и нова мјера, ново помјерање граница. Зато што се бројне компоненте сажму у један успон, а оне могу бити врло различите, чак и кад је у питању исти врх…

Можете ли навести неки примјер?

Ђајић  ̶  Најбољи примјер је Аконкагва. Кад смо пели Аконкагву, прије двије године, београдски планинари су ишли пет дана прије нас – у мајицама кратких рукава. Температура на врху је била -5̊ C, без „капи“ снијега. Послије пет дана, на 6000 мнв температура је била  -33̊ C, снијега је било 70 цм, а на врху (6962 мнв), температура је била -40̊ C. Ми смо пакао преживјели да бисмо били на врху! Значи то је – како преживиш и исфункционишеш тај моменат кад си тамо. Планина ти пружи одређено окружење, а убијеђен сам да ти је она пружила управо онакве услове какве треба да осјетиш и у каквим треба да боравиш! Јер да су били услови као прије пет дана, кад је био Раша, ја је не бих доживио тако и у тој еуфорији. Значи, управо је Аконкагва мене „частила“ да будем оно што ја желим да будем, да видим оно што ја желим да видим и частила ме, можда, оним што ја јесам!

[mhc_antrfile naslov=”Права мјера људског односа”]

milan-radovic-1

Милан Радовић (на слици) појашњава зашто су они на успонима много усмјеренији једни на друге него у свакодневним животним ситуацијама: „Зато што у њима не размишљамо о томе хоће ли нас сљедећи корак одвести у провалију или ће нас довести ближе врху! Иако у свему томе човјек мора бити ослоњен на сопствени потенцијал, много је лакше кад можеш да подијелиш с неким искуство тог корака и то је посебна животна веза! Та пријатељства које је планина направила, то су вјечна пријатељства. Зато што дијелимо исти простор, исту муку, исту тежњу ка врху! Планина је мјесто гдје се тај дух заједништва много више и много боље осјети и гдје је он најискренији – јер је константно на испиту! Зато је то заједништво најприродније и оно које је, ја сам сигуран, од Бога дато, као права мјера људског односа…“, надахнуто говори Радовић. Александар Ђајић само додаје да у планини човјек научи да много више прашта, али и да одмах препозна какав је ко: „Ја сам радикално ‘стесао’ број људи са којима се дружим – просто видим на кога се горе не бих могао ослонити, па зашто да се дружим с њим?“
[/mhc_antrfile]

Трагање за собом

Да ли то значи и извјесну самоспознају горе, односно кроз планинарење?

Радовић  ̶  Управо у планини човјек себе види као у огледалу, и то онај дио себе који је дубоко у души. Зато што мора да превазиђе сваку препреку коју му намећу планина и дати тренутак. И само кроз напор, кроз унутрашњи подвиг – он спознаје себе и ту своју мјеру. А кад се попење на врх са ког види стотине километара унаоколо, човјек просто физички доживи слободу! Јер зашто се на врху једне високе планине пробуди толика количина емоција? Коју није могуће да пробудиш нигдје у свакодневном свијету, него горе? То је провала емоција, човјек почиње да плаче, неконтролисано. Зашто? Можда је одговор управо у томе што си ти тамо трагао за собом! И нашао си. Имаш сусрет са самим собом…

Ти успони често носе и искуство „на граници“. Ђајићу, рекли сте за планину Монте Роса прошле године – да сте били на граници између живота и смрти. Шта је то било?

Ђајић  ̶  То није било везано за саму планину већ за метео-услове. У Европи је 2015. било толико топло да су отказани успони на све озбиљније врхове, па и њен Дифор (4.634 мнв). Ми смо одлучили да испењемо Лицкам (4527 мнв), чисто да нешто одрадимо. А испало је нешто фасцинантно, што никад прије нисам доживио! На примјер, пењеш гребеном и забадаш цепин. Извучеш цепин и видиш да избија свјетлост! Схватиш да ходаш по стрехи од снијега, дебљине као дужина цепина, значи 60 цм. И да је ти пробијаш!

Па зашто нисте прекинули успон?

Ђајић  ̶  Па ти си кренуо на врх! Видиш да ту постоје стопе и да је већ неко прије тебе прошао. То је једина стаза до горе и све то „држи“. Једноставно, у тим условима не размишљаш о таквим стврима…

Како не размишљате кад свјетлост „сине“ сваки пут кад извучете цепин?

Ђајић  ̶  Ево како. Кад човјек годинама доживљава граничнна искуства, навикне се на присуство те границе. И тачно зна да препозна, или не препозна, да је ту граница. Научили смо да „вагамо“ управо то гдје је граница, одакле нема повратка! А све то што смо научили да радимо и животом у планини спознали, вуче нас поново тамо. Та борба са ситуацијом – управо та адреналинска зависност свих нас који се тиме бавимо…

Упркос тој „зависности“, један Ваш добар пријатељ, Бојан Бошковић, одустао је од планинарења. Тим поводом је рекао: „Планина и уживање је до 2.500 метара, све остало је патња – нема прелазног“! Зашто вас двојица прихватате ту патњу?

Ђајић  ̶  Ја само знам да се морам спремити за њу! На примјер, нама експедиција траје 20 дана – ја проведем у солитеру четири мјесеца. Сам са собом на оним степеницама, а с ранцем од 20 кг. И горе-доле 16 спратова бар 10 пута заредом, сваки други дан. То је нама физичка припрема, али поента није на физичкој већ на психичкој припреми! Кад год ја „одрађујем солитер“, ја се питам: „Шта ће мени ово? Зашто ја стално гледам у ове исте степенице?“ Да ме психа не би сломила горе. Јер психа ће те, чак и кад немаш снаге, извући на врх!

Радовић  ̶  Све је у глави…

Ђајић  ̶  Вријеме и метео-услови који се тамо наметну – ти мораш да будеш флексибилан и да им се прилагодиш. И како планина хоће, тако мораш да радиш – иначе те нема!

Александар Ђајић (Фото: приватна архива)
Александар Ђајић (Фото: приватна архива)

Смрт као најбољи пријатељ

Значи опет долазимо до могуће смрти. Размишљате ли о смрти прије експедиције?

Ђајић  ̶  Ја за сваку експедицију сједнем са супругом и мини тестамент одрадим: то иде томе, то томе, то томе. Прије сам са сестром, са зетом… То је постала толико нормална ствар за мене – па можда нећу да се вратим! И тај ми је осјећај, некако, постао присан. Просто даје праву мјеру стварима. Зато ти је смрт најбољи пријатељ. То сам схватио тек кад сам отишао горе, на велике висине.

Радовић  ̶  Ако заборавимо на смрт, губимо се, јер је наша основна одредница то да смо смртни. А да бисмо савладали тај страх од смрти, прво морамо да прихватимо да је она извјесна. Али и да кажемо себи: хајде да проширимо ове димензије које имамо! И да будемо стално на том путу. Пут је, значи, суштина, да би се побиједио страх од смрти.

А смрт других? Милане, кад сте ишли на Памир, један Чех је настрадао. Чула сам да се његова екипа ипак радовала са осталима. Када се овако исприча, дјелује безосјећајно – да ли то на 7000 мнв добија другу дименнзију?

Радовић  ̶  Тако је. То се потпуно позитивно мора посматрати. То је било у првом базном кампу, негдје на 5000 мнв, кад су се они спустили с Лењиновог врха (7134 мнв) и кад је човјек умро усљед едема мозга и висинске болести. Он није ни успио да се попење на врх, почели су да га спуштају и у спуштању је умро. Био је ту покривен поред шатора, они су чекали да слети хеликоптер, ми остали смо били суздржани. Али кад смо видјели да је та екипа почела да пјева и слави једну врсту побједе – и ми смо се опустили. Живот и смрт су тамо толико близу да се навикну једно на друго. Јер планинар, ако би се питао гдје је та граница преласка, мјесто на ком би пожелио да остане – то је планина! И то влада у планинарском свијету – да тај планинар оствари неку своју жељу, неки сан…

[mhc_antrfile naslov=”„Фотографије ме само успоравају…“”]

Александар Ђајић никад не прави планинарске фотографије. „Фотографије ме само успоравају и учауре ме у нечему што сматрам да сам живио и да то што гледам – да је то мој живот. А живот је свакодневан и мораш да га нон-стоп ствараш и надограђујеш! Јер сјећања блиједе. И куд ћеш љепши осјећај од тога да кажеш: ‘Ух, било је давно и заборавио сам – хајдемо опет тамо!’ Значи, то ми даје снагу да живим у томе и даље… “ објашњава Ђајић свој без-фотографије став.
[/mhc_antrfile]

Ђајић  ̶   Имали смо ту ситуацију и на Деналију (6.194 мнв), кад су настрадали Јапанци који су нас фотограафисали на врху. Иначе, нас тројица смо се испели прије њих, али смо кренули касније јер је наш члан Драган Булатовић имао едем плућа и озбиљне здравствене проблеме. Спустимо се ми на 4000 мнв, Булат у врло лошем здравственом стању, Милан и ја ископавамо базни камп – прави се та пауза од сат и по времена између нас. Кренемо да силазимо, а читав пејсаж је промијењен! Коментаришемо јесмо ли се попели туда или нисмо? Силазимо у камп и разапињемо шатор за ту ноћ. Пролазе хеликоптери, видимо псе на леднику, али не знамо о чему се ради. Сутрадан се враћамо у Талкитну. Видимо оног Јапанца који нас је фотографисао, како у хотелу стоји сам. Долазе Борис и Зоки, који су нас ту чекали и кажу нам да су погинула три члана његове експедиције. И ми схватимо да смо прешли преко њихових тијела сат времена послије њихове смрти! Никада их нису извадили из тог снијега. Можда је то себично што се тиче моје породице, али ја не могу да замислим љепшу смрт од те. Да човјек остане на толикој висини и у толикој бјелини! Па то је предграђе раја, гдје желиш да будеш! Значи, ја желим себи да ми се то деси. У неким, стварно, позијим годинама, али нека ту останем, а одатле ћу да видим гдје ћу даље…

Путевима срца

На крају овог разговора, јасно је да су вам срца у планини. Каква је та веза са срцем?

Ђајић  ̶  Нашао сам у једној књизи тачно то што осјећам: „Ја путујем путевима који имају срца, а једини достојан циљ је да се тај пут пређе до краја. И зато ја путујем, путујем, гледајући без даха…“ Ако немаш пут који те води срцем – тај велики врх је апсолутно недостижан! Зато сваки корак који правиш, па и онај у солитеру – мора да има циљ, мора да има сврху. Јер знаш да сваки корак који уложиш – на крају ће да те награди са тих 15 или пет минута на врху, највише пола сата, ако те вријеме послужи! А организација експедиције и одлазак трају годину, годину и по дана. За тих 15 минута горе! Али оне вриједе тих годину и по дана жртвовања. Људи, ја вам кажем – то вриједи тога!

Милане, зашто тих 15 минута горе толико вриједе?

Радовић  ̶  Зато што се тамо среће оно што је физичко битисање и метафизичко искушавање нових димензија. Зато што је перцепција једако јасна као у трену кад се тај сусрет раскине – кад земљи оде оно што је прах, а небу оно што је небесно! Зато што се слобода ту физички осјећа, удише плућима, струји венама. Слобода као највећа мјера људског постојања! Слобода која побјеђује све страхове, сва наличја живота…

0 Shares

Vesna Kešelj

Saradnik internet magazina “Moja Hercegovina” od februara 2014. Istovremeno radi i kao PR novinar najvećeg srpskog sajta za oglašavanje "KupujemProdajem".

1 Komentar

Kliknite ovde da biste komentarisali
Copy link
Powered by Social Snap