Početna  /  Turci i Srbi – od ratovanja do ljetovanja
Teme i komentari

Turci i Srbi – od ratovanja do ljetovanja

Taj apsurd – da Srbi Turke smatraju nekim prirodnim neprijateljima dok svakodnevno ćaskajući koriste oko 8.000 turcizama, svakako je stvar istorijskih čitanki. Sa Rusima nikada nismo ratovali, dok smo sa Turcima itekako ratovali, ali sa njima odavno ne ratujemo, već uglavnom letujemo.

Kosovski boj bi Srbi garantovano dobili da je Kežman na vreme, tokom zimskog prelaznog roka 1389. godine, prešao u Fenerbahče (EPA)
Kosovski boj bi Srbi garantovano dobili da je Kežman na vreme, tokom zimskog prelaznog roka 1389. godine, prešao u Fenerbahče (EPA)

Piše: Dragoljub – Draža Petrović

“Jedva čekam da Putin razbuca ove Turke”, kaže mi pre neki dan komšija, rusofil, koji, istina, nikada nije letovao u Rusiji, ali pamtim da mi je godinama pokazivao slike sa letovanja u Antaliji. Znam da je njegova supruga mesecima pratila seriju Sulejman Veličanstveni, dok je on tu “otomansku propagandu” diskretno bojkotovao, tako što bi u neko doba pobegao u kladionicu, da se kladi na Italijane, Turke i Engleze, pošto rusku ligu nikada nije ukapirao.

“Čekaj, bre, komšija, ti navijaš da Rusi razbucaju Turke, a ne izbijaš iz Antalije?”, našalio sam se, komšijski.

On se nasmejao i namignuo mangupski, k'o veli: “To što nikada nisam bio u Moskvi, ne znači da manje volim Ruse…”

“Ta stvar je istorijska, letovanje je prolazno”, rekao mi je rusofil, koji pet godina zaredom “zabode” 15 dana u nekom ol inkluziv rizortu na obalama Sredozemnog mora, Turkey.

Taj apsurd – da Srbi Turke smatraju nekim prirodnim neprijateljima dok svakodnevno ćaskajući koriste oko 8.000 turcizama, svakako je stvar istorijskih čitanki. Sa Rusima nikada nismo ratovali, dok smo sa Turcima itekako ratovali, ali sa njima odavno ne ratujemo, već uglavnom letujemo.

‘Iran maiden’

Ispostavilo se da su vekovi pod turskom vlašću doprineli tome da Srbi i Turci dele slične vrednosti, iako neke otvorene simpatije između dva naroda nema, osim kada nam Turci, nekim čudom, udele 12 bodova na Pesmi Evrovizije, ako ih srpski melos malko podseti na izvorni turski.

Sećam se, tajna uspeha turske serije Sulejman Veličanstveni u arapskom svetu bila je, kako se verovalo, što je gledaocima pružala izvor ponosa u sopstvenu istoriju, jer predstavlja muslimanske lidere kao fer i pravične. Serija je otkrivala dobru stranu Otomanskog carstva, gde su, prema scenariju, etničke i verske zajednice koegzistirale, pošto su odnosi turske vojske i lokalnog življa prikazani kao suptilni i bezopasni, što istorijski nije bilo tačno.

Međutim, niko nije uspeo do kraja da razjasni – kako je Sulejman Veličanstveni postao hit u zemlji koja je 500 godina bila pod otomanskom okupacijom, a o stradanju pod Turcima postoje tomovi knjižurina, hiljade epskih pesama, nekoliko igranih filmova i sećanje na Kosovski boj, koji se u Srbiji obeležava kao da su Srbi pobedili Turke, iako je zapravo bilo obrnuto.

Poplavu turskih serija neki ovdašnji patriota sa velikim P svojevremeno je okarakterisao kao plan za ostvarenje zelene transverzale i želju Turske da ojača uticaj na Balkanu. Sem u domenu teorije zavere, taj apsurd – da čak i oni koji neće zaboraviti Turcima ni Kosovsku bitku, ni sve ostalo što se dešavalo pet puta po 100 godina, vreme ubijaju uz Sulejmana – ostao je fenomen zamršenih razmišljanja prosečnog Srbina o tradicionalnim prijateljima i tradicionalnim neprijateljima.

Kod Turaka nikada nisam primetio tu vrstu razmišljanja.

Šetao sam pretprošle godine kroz turski gradić Side, između Alanje i Antalije, u majicu sa logom britanskog benda “Iron Maiden”, i već u prvoj radnji dočekao me razdragani Turčin zagledan u majicu. Za Turčina, istina, na prvi pogled nikada ne biste rekli da sluša “Iron Maiden”, ali kad je video majicu, samo što se nije rasplakao od sreće.

“Irrraaan!”, uzviknuo je radosno upirući prstom u majicu.

Tek tad sam skapirao – on, verovatno, nikad nije čuo za “Iron Maiden”, ali ga ono Iron neodoljivo podseća na Iran.

“No Iran. Iron Maiden…”, džaba sam mu objašnjavao.

Srbin je svuda dobrodošao

“Serbia, Sirbistan”, viknuo sam onda, a Turčin je, na moje iznenađenje, pesnicom počeo da se udara u predelu srcu, onim gestom kad Novak Đoković poentira u prelomnom setu.

Onda me šeretski potapšao po stomaku.

“Balkon!”, smejao se u pogledu čudnovatih muških izraslina nastalih preteranim konzumiranjem piva, ali je valjda hteo da mi kaže i da zna srpski. Makar onaj turcizam “balkon”.

U hotelskoj sobi nas je tokom turskog letovanja jednog dana sačekala pozivnica da sa domaćinima proslavimo turski nacionalni praznik, Dan pobede. Svuda po hotelu osoblje je kačilo turske zastave, crvene i bele balone, te slike Mustafe Kemala Ataturka, čije prezime u prevodu znači “otac Turaka”.

A mala srpska kolonija u turskom hotelu bila je u opravdanoj dilemi: “Šta ako odemo na tu proslavu, a na pola se ispostavi da je to prigoda povodom neke srpsko-turske makljaže, u kojoj su pobedili, naravno – Turci?”

Ali, uz pomoć starog dobrog Gugla, otkrili smo povod: Dan pobede slavi veliku pobedu Turaka nad Grcima 1922. godine, čime je otvoren put stvaranju moderne Turske.

Jedan srpski turista mi je tada rekao: “Vidiš, ja sam mislio da su Turci ratovali samo sa nama… Kad, oni i sa Grcima ratovali…”

Za razliku od, možda, Grka, Srbin u Turskoj je svuda dobrodošao. Mi se pravimo da nam oni nisu ubili Lazara i ostale junake iz turskog zemana, a oni se prave da im mi nismo prerezali jednog sultana od učkura do grla bijela.

Fenomen Kežman

Kakav, more, Murat, tog lika se u Turskoj više niko ne seća. Međutim, Kosovski boj bi garantovano dobili sa 2:0 da je Kežman na vreme, tokom zimskog prelaznog roka 1389. godine, prešao u Fenerbahče.

“Kežman! Mateja Kežman!!! O, Sirbistan, Serbia, welcome! Razzzume, ajde, bre, komšo”, reći će vam Turčin i par reči na srpskom, pardon, na turskom, pardon, na srpskom – nikako ne možemo da se dogovorimo da li smo ajde, bre i komšija mi uzeli od njih ili oni od nas.

Zbog asocijacija na obostrane veštine u rukovanju ‘ladnim oružjem iz prve polovine 16. veka, dogovorićemo se na kraju da je “bre” latinska reč i – mirna Bosna.

A Kežman, to je garantovano turska reč. Na račun Kežmana, koji odavno ne igra fudbal, ali ga Turci pamte po nastupima u Fenerbahčeu, možete kupiti majicu upola cene, uz obavezno cenkanje. To je u Turskoj nacionalni sport, cenkaju se i u aerodromskom fri-šopu, ali mi je jedan trgovac priznao: “Najbolje se cenkaju Srbi i Rusi.”

Valjda nam je i talenat za cenkanje ostao iz onih 500 godina koje nikako da zaboravimo.

Izvor: Al Jazeera

 

Moja Hercegovina

1 Komentar

Kliknite ovde da biste komentarisali
  • Какве глупости човек може да прочита овде. Као прво, запита ли се свако јесу ли турци одувек на том простору где су данас или су дошли као племе у 13 веку у пољуљану Ромеју коју су крсташи похарали и запад субверзијама претходно ослабио – па су је после лако освојили ? И то ЦАРСТВО које је најдуже у историји света постојало. Преко 1000 година…. А то царство ( чије су границе турци касније преузели) допирало је често до Дрине тј. до ових простора овде и много је владара са ових простора тамо владало. Од првог до последњег. Од Константина оснивача Константинопоља, преко Јустинијана из Лебана до Константина Драгаша – из лозе Немањића. И више су турци Срби, него што су ”Срби турци” како би рекли злонамерници.. Јер су турци дошли на просторе где су одувек живели Срби и не само да су дали мизеран допринос цивилизацији на том простору у наредних 700 година, него су још и уништили тековине царства које је најдуже у историји света трајало и све тековине које смо од Винчанске културе задњих 7.000 година и раније од Лепенског вира овде вредно градили. Тако су преузели речи, многе обичаје, културу и гене старих Срба. Турци се са староседеоцима Србима нису мешали али Срби јесу и многи турци су пореклом Срби – било да су они пореклом од јањичара који су као клинци одведени тамо, од којих су многи прерасли у државнике велике везире ранга Премијера, па хуршид паше, па капетане флотила итд. Било је на стотине Срба само са ових простора : Далмације, Србије, Црне Горе, Македоније итд који су били у командујућим структурама а потурчени народ је сувишно набрајати – данас Срба у турској има преко десет милиона. Многи и данас знају да су пореклом од Караџића, из Београда, са Мораве … али су давно потурчени и после протеривања омражених турака са ових простора, повукли су се и они са њима… Затим, било је и много отетог женског становништва које су после ратних похода или после казни локалном становништву одвођене у турску, а било је и много потурченог становништва које је због већих привилегија мењало веру за вечеру и временом се асимиловало у турску масу.
    Зашто о томе не пишете, него пишете глупости у вези грешног односа Срба према Русима а Срби и Руси не само да су једно увек били, заједно се увек држали и данас се у свему подржавају, него још пишете подметачине и измишљотине у вези глупих Срба у стилу да су ”више с турцима а из неког непојмљивог разлога воле Русе”?

    Због не малог ”доприноса” и турака и читавог запада, историјских непријатеља и Срба и Руса – тренутно смо ми и Руси у материјалној кризи, тако да не можемо да се шврћкамо тамо – амо као да смо у комшилуку, али превазилази се увелико све то јер турска и запад пропадају како и заслужују, због вечите неправде према другима и ускоро ће Срби доћи на море код Руса у Цариград, као што сада иду на Крим * ;)))

    И П.С Руске серије се увелико гледају у Србији, филмови такође од којих су многи боље садржине и далеко квалитетније технолошки одрађени а прати се и најлепша уметност на свету – Руска уметност којој се цео запад увек дивео, па и сада * А посећујемо се ми и Руси далеко више него што се злонамерницима чини, иако су нас NATO зликовцима опколили и гледају већ сто година што више да нас удаље… Али то никада неће моћи, нећете у том греху никада успети 😉

0 Shares
0 Shares
Copy link