Trebinjski pozorištanci obilježili ”Evropsku noć pozorišta”, publike gotovo da nije ni bilo

Izlišno je govoriti o trebinjskoj kulturnoj sceni u pogledu publike koja ća adekvatno podržati trebinjske stvaraoce. Noćas je u Kulturnom centru u Trebinju igranjem predstava ”Sumnja” i ”Sluge” obilježena ”Evropska noć pozorišta”. Iako su noćas odigrane predstave već igrane pred trebinjskom publikom u više navrata, sraman je podatak da je na obje predstave prisustvovalo po dvadesetak gledalaca. Daleko smo mi od pozorišta (jer pozorište čini i publika) i od Evrope, ovdje je od ”Evropske noći teatra” ostala samo noć, mrak koji je izgleda odavno pao…

Širom Evrope danas se slavi teatar, boginja Talija i prilika je to da se nizom aktivnosti pozorišna umjetnost predstavi u najljepšem svijetlu a da publika nagradi umjetnike svojim dolaskom i aplauzima, duševnom hranom svih umjetnika, a posebno pozorišnih. Aplauz je ono nešto što svakom glumcu daje snagu, želju i potvrdu da je vrijeme provedeno na daskama koje život znače jedan poseban, mnogima neshvatljiv osjećaj.

Publika je ta koja jedno pozorište čini ozbiljnim, jer ozbiljnost pozorišta ne leži samo u kvalitetu repertoara, ansambla, kostima, scene ili reditelja. Ne! Pozorište, pogotovo amatersko, teško opstaje ako publika uporno, uz rijetke izuzetke, izostaje, entuzijazam ansambla koji nije adekvatno podržan od strane onih za koje pozorište i postoji će splašnjavati dok potpuno ne izduši kao lopta koja je hiljadu puta krpljena. Večeras je bila lijepa prilika da se podrže trebinjski pozorišni entuzijasti, ”Evropska noć teatra”, noć koja je prosto vapila za aplauzima podrške Darku Kurtoviću, Vesni Đurić, Jefimiji Ot, Mitru Miličeviću i ostalim dramskim amaterima koji su noćas odigrali predstave ”Sumnja” i ”Sluge”, obje rađene u produkciji Gradskog pozorišta Trebinje, s tim što je ”Sumnja” produkt koprodukcije sa Kulturnom scenom ”Male stvari”.

Poražavajući je broj prisutnih na večerašnjim predstavama, zaista poražavajući. Obje predstave gledalo je po dvadesetak gledalaca, a kako je ulaz bio besplatan, ova posjeta može se zavesti kao statistička greška. Odlazak u pozorište nije i ne smije biti statistička greška, ubijanje sat i kusur vremena, pozorište se treba voljeti i poštovati na pravi način, na predstave dolaziti sa iskrenom strašću i ljubavlju prema teatru. Ukoliko to izostane, a u Trebinju sve češće izostaje, onda se teško može govoriti o pozorištu. Jednostavno, pozorište bez publike nije pozorište.

Estradne predstave koje su se u posljednje vrijeme igrale u Trebinju i prilično punile pozorišnu dvoranu Kulturnog centra, uprkos cijenama ulaznica od 10 KM, pokazuje da novac nije problem, štaviše… Ovdje nažalost ne postoji pozorišna publika, edukovana, željna kvalitetnog pozorišnog čina, spremna na nova iskustva, nove forme, nove ideje. Tu je vjerovatno i ključ problema. Jer ako je nedavno predstava ”Crnogorac u krevetu” prilično napunila pozorišnu dvoranu, ako je na nekim prethodnim ”lakim komadima” sala bila dupke puna, a redom se radi o predstavama koje u velikoj mjeri to i nisu, onda nema sumnje u gore iznesene tvrdnje. Peđa Šuškavčević, čovjek koji preko 30 godina igra Petka, Crnogorca u krevetu u bračnim i vanbračnim avanturama i inim projektima, glumac je čiji je alter ego zapravo Petko. On Petka igra dobro, posvećeno i tačno, tu ne leži problem. Problem u nedavnom izvođenju predstave ”Crnogorac u krevetu” u Trebinju je izostanak glavne glumice čija je alternacija bila glumica koja se teško može nazvati glumicom, a pride se ”niotkud” pojavio i glumac koji niti je naveden na plakatu, niti postoji trag o njemu u ovoj predstavi, čija je igra bila više katastrofalna nego zadovoljavajuća, onda i Petko i njegova igra pada u vodu. Neznani glumac je pred kraj predstave pokazao solidne vokalne sposobnosti, ali to nije bilo dovoljno da zamaskira nedostatak glumačkog talenta. Zašto ovo pišem? Dvije gospođe su, napuštajući salu nakon predstave ”Crnogorac u krevetu” konstatacijom ubole suštinu.

”Ovo je hiljadu puta prežvakano i prevaziđeno!”

Dvije gospođe su razmjenile još par rečenica koje su ukazivale na to da iz sale nisu izašle zadovoljne, dodavši da nije ni čudo što je publike na predstavama sve manje, kad se ”daju” ovakve i slične predstave…

Mora se priznati da su gospođe u velikoj mjeri u pravu. U pravu su jer je Trebinje posljednjih godina ugošćavalo brojne ”predstave” koje ne služe promociji Trebinja kao grada kulture. Uprkos tome što su te predstave uglavnom punile salu, s druge strane se dešavalo da na jako kvalitetnim predstavama uz besplatan ulaz ne dođe gotovo niko.

Foto: Edin Ćatić Bato

Ovdašnja ”pozorišna” publika je naviknuta na laki sadržaj, predstave za ”mozak na pašu”, predstave koje ne služe umjetnosti već ”ubijanju vremena”, a ukus publike svakako formira repertoar, tj. ponuda predstava. Ako se publika navikne (a navikla se, šta navikla, navukla) na TV zvijezde na pozorišnim daskama, zvijezde koje trenutnu popularnost žele brže-bolje unovčiti igrajući tezgu, ako se naviknu na jeftin, nerijetko degutantan humor, ako se događa da češće igraju oni koji pozorištu pristupaju potpuno diletantski ili iz najnižih pobuda (čitaj: komercijalnih razloga), onda ne treba čuditi što je publika u takvoj okolini diletantska, pučka i potpuno ”operisana” od onoga što teatar u svojoj suštini jeste i biće.

Baš zato, glasnije nego ikad treba viknuti:

ŽIVJELO POZORIŠTE! ŽIVJELA UMJETNOST!

Igor Svrdlin

 

 

Autor