Pitaju me da li ću preći ako me neko pozove u vlast. Naravno da neću. Ne slažem se s tom politikom i to je to. To razočarenje mi se već desilo prije četiri godine i nisam puno više ni očekivao na ovim izborima. Iznenađen sam da nismo uzeli bar jedan mandat, ali nisam razočaran. To je čudno zaista. Umoran sam od svega.
Ovo je u razgovoru za MojuHercegovinu rekao bivši odbornik Pokreta „Banja Luka zove“ u Skupštini Grada Banja Luka Saša Lazić. Nakon dva odbornička mandata – treći nije osvojen i to za svega nekoliko desetina glasova. Ipak, Lazić se ponaša kao da je gradonačelnik, pa na zakazani intervju kasni skoro pola sata. I insistira da se to napiše.
Da li ste razočarani?
Nisam razočaran, jer sam se razočarao 2020. godine kada sam vidio da koncept koji zastupam ne prolazi baš najbolje. U ovakvom ambijentu taj koncept je neodrživ, pogotovo u predizbornom periodu. Tada sam se razočarao, ali ne zato što smo bili nova, nego zato što smo bili drugačija priča koja nije bila zasnovana na interesima.
Neshvatljivo mi je da nismo prošli, jer smo zaista drugačiji od ostalih. Nismo interesna grupa. Nismo nigdje marku sebi odvojili. Niti smo pokušali. Nismo se borili za radna mjesta. Nismo nikoga gurali ili tražili da se nešto „ganja“. Ali, tako je kako je.
Da li vas je zvao iko otkako su završeni izbori?
Jeste. Zvali su me četvorica ili petorica. Traže neke buduće dogovore o saradnji i o nastupima na sljedećim izborima. Uvijek je to tako. Zvali su i kada sam napustio Čavića, ali tada su to bili pravi lešinari. Sad to izgleda korektnije. Ima dosta ljudi koji razmišljaju kao i ja. Ukrupnjavanje je trebalo da se desi prije izbora.
Čini se da glasači iz izbora u izbore od svih preletača kažnjavaju samo Čavića i ljude koji su bili oko njega. Kako to objašnjavate?
O preletačima možemo da pričamo hronološki ili hijerarhijski. Hijerarhijski je važnije. Čavić je bivši predsjednik i bivši potpredsjednik Republike Srpske. Bio je i vođa opozicije, odnosno najjači opozicionar u tom periodu. Iza njega je nesporno Ognjen Tadić, a tek onda ide plejada ostalih poput Stevandića, Mićića, Obrena Petrovića.
Možda je to razlog tog odnosa koji pominjete. Ipak je Čavić bio najzvučnije opoziciono ime. On je na koncu preletio i to na najgnusniji način – poslije samih izbora. Da je to uradio u septembru, bila bi manja kritika, ali on je to učinio u novembru. Možda je zbog toga Čavić najviše kažnjen.
Prije izbora ste govorili da Vam ne pada na pamer da idete u kukuruze i pod šatore. Da li Vam je sada žao što ipak niste bar malo išli u kukuruze i pod šatore?
Mislio sam da ćete me pitati da li bih to uradio na sljedećim izborima.
Biste li?
Naravno da ne.
Po cijenu da opet ne pređete cenzus?
Spreman sam na to. Ako moje djelovanje ne treba ovom društvu, meni treba još manje. U pozadini moje borbe vidim djecu. Ne svoju djecu, nego svu djecu. Vidim potrebu za svoje djelovanje, ali… Naravno da ima grešaka koje su popravljive. Postoje neke stvari koje bi se mogle promijeniti u pristupu, ali ja nisam za salonsku politiku. Ja sam za teren. Ali ne za teren kao što ostali rade.
Nemam želju za takvim „terenom“. Takav „teren“ mene ne privlači. Niti mi imamo potrebnu platformu za to. Taj teren zahtijeva neke stvari koje mi kao pokret ne možemo da ostvarimo. To su finansijska sredstva prije svega. Sve stranke koje su na „terenu“ su stranke koje imaju jedno ili dva ministarstva i jednu ili dvije državne firme iz kojih „muzu“ novac. Tu su snažni privatnici i sve to funkcioniše na principu uslovljavanja: ti meni pare, ja tebi glasove. To je skupa kampanja.
I da imam 200.000 ili dva miliona maraka za kampanju ne bi mi palo na pamet da idem po šatorima. A kad pominjem „kukuruze“, to moram dodatno da objasnim. Pod „kukuruzima“ smatram ono obilaženje od vrata do vrata. Ideš od stana do stana i nagovaraš ljude da glasaju za tebe. Pod „kukuruzima“ najviše smatram uzimanje podataka, telefona, matičnih brojeva. To mi se gadi.
Ako može neko da me prepozna kao potencijalno kvalitetnog čovjeka i odbornika, onda je to u redu. Ali da obećavam nekome pedeset maraka ili ostanak na poslu ako glasa za mene? Ili da nekome prijetim? To je odvratno.
Jeste li ikada platili glas?
Na koji način?
Da li ste dali nekome pedeset maraka da glasa za Vas? Ili stotinu?
Spusti do marke.
Dobro, jeste li dali marku?
Nisam nikad.
Da li Vam je iko ikada tražio pare za glas?
Nije nikad. Niti me ko zove. Režimske stranke me ne zovu odavno. Na to sam ponosan, jer sam svojim djelovanjem poručio da nemaju potrebu da me zovu. Ja to ne mogu i neću moći nikad. Evo, i sada sam u nezahvalnoj situaciji. Sigurno ne mogu naći posao u struci. Osim kada bih odlučio da se počnem „lizati“ s ovima. Ali mi ne pada na pamet. Preživjeće se.
Da li ste očekivali da će Draško Stanivuković imati glasova koliko i ostala tri kandidata zajedno?
Nisam to očekivao. Opšte mišljenje u gradu je vladalo da on ne radi dobro. Ne bih to sveo samo na krug mojih poznanstava i ljudi sa kojima se družim. Srećem ljude svih profila i uglavnom sam čuo mnogo kritika. To mi je bio reper. Bilo je mnogo nezadovoljnih i na osnovu toga nisam očekivao takav rezultat. Ali očigledno je da ljudi ipak drugačije razmišljaju. Tako je isto i Dodik pobjeđivao. Za stolom sjedi nas desetorica. Svi pričaju protiv njega i govore da je on najgori, a sedmorica glasala za njega.
Ko će formirati skupštinsku većinu, a ko će biti opozicija u Banjoj Luci?
Ne znam više kako bih objasnio ko je vlast, a ko opozicija? Kako opozicija može biti neko ko ima skupštinsku većinu? I kako opozicija može biti neko ko ima gradonačelnički mandat? Ko je u prošlom sazivu bio opozicija – SNSD ili PDP? Ne možemo reći da su zajedno radili, mada sam uvjeren da su mnogo stvari uradili skupa.
Jedni imaju jedne poluge, a drugi druge. Ne znam čije su poluge jače. Ali imali su zajedničke interese. Vidjelo se kad su namigivali jedni drugima. Za mene je farsa priča da će SNSD biti opozicija. Zajedno su sarađivali u toj sapunici koja im je savršeno odgovarala. Na isti način funkcionišu Dodik i Izetbegović. Poklaše se dok ne dođu izbori, a na izborima i jedan i drugi „ubiše puru“ zahvaljujući toj fingiranoj svađi.
Narod se „loži“ i „prima“ na to. Od devedesetih nas truju, zaglupljuju, melju. I pitanje je koliko je ostalo uspravnih u tom svijetu. To prepucavanje je farsa. Oni će se lako dogovarati kada treba glasati za regulacioni plan ili kada treba ucrtati neku zgradu, ali nikada neće rješavati najvažnije stvari poput kolektora ili podizanja plata. Za to ne mogu da gledaju, ali za interese određenih struktura mogu.
Šta su trenutno najveći problemi Banje Luke? I da li će se oni riješiti u naredne četiri godine?
Nisam optimista. Ključni problemi su infrastrukturne prirode. Gužve su nevjerovatne. I počele su baš kada je pušten jednosmjerni saobraćaj kroz centar. Da stvar bude gora – centar grada nikada nije bio opterećen. Sada je veliko zlo. Ulica Jovana Dučića je „usko grlo“. Oba tranzita takođe. Nigdje ne može da se mrdne. I to ne samo u osam ujutro ili u četiri popodne. U bilo koje doba dana je nesnosna gužva.
I kome se grade ovolike zgrade? U nekoliko zadnjih godina je otišlo par hiljada ljudi iz grada. Kome se dižu ovolike zgradurine? Banja Luke je, uz Split, u nekadašnjoj državi bila najljepši „srednji grad“. Sada smo postali betonska džungla. U mom komšiluku su, u ulici u kojoj se nalazi pet-šest kuća, podignute tri zgrade. Nije pitanje za koga se podižu, nego kako su ih na tom mjestu sazidali? Naprosto je nevjerovatno da su se te zgrade našle tu.
Svi pogoduju krupnom kapitalu. Niko nije gadljiv na dinar koji se može uzeti „sa strane“. Banjoj Luci ne treba nijedna jedina zgrada. I to godinama joj ne treba. Hiljade praznih stanova na svakom ćošku. Imamo više direktora nego stanovnika. I to je naša nesreća. Poslali smo poruku da se ovdje može sve.
Pratite li utakmice „novog Borca“?
Pratim, ali slabije idem na utakmice.
Ne idete na utakmice uopšte?
Nisam bio dugo.
Zašto?
Politika je sve poklopila i sve mi se zgadilo. To je moj klub. I klub mog oca. I klub mog đeda. Igrao sam mnogo tu. Otac ima četrdeset godina staža u tom klubu. Mogao bih malo da krenem na utakmice. Ne mogu više da izdržim da ne gledam fudbal.
S obzirom na to da ste godinama bili vođa navijača „Borca“ – gdje prestaje navijač, a počinje huligan?
Teško pitanje. I mi smo se tukli. Radili smo sve što rade navijači, ali je uvijek postojao određeni kodeks. Granica postoji, što bi rekli „ovi“.
Veliki ste kolekcionar stripova. Čitate li ih i danas? Ko vam je omiljeni junak?
Čitam, naravno. Svi smo mi mladi u jednom dijelu sebe. Volim „klasičnog“ Zagora, odnosno Zagora koji se bori za prava Indijanaca ili protiv zlih crvenokožaca, Zagora koji se bori protiv trgovaca oružjem i trgovaca „vatrene vode“. Što klasičnije – to bolje. Zato mnogo volim i Teksa Vilera.
Podsjetite se ranijeg intervjua MojeHercegovine sa istim sagovornikom:
