”Данашњи парастос, наше присуство и прислужене свијеће значе да су придворачки мученици у нашим срцима. Ми се молитвом боримо против заборава. Ја имам само још једну жељу: да се у гробљу Подгљивље, на мјесту гдје су придворачки мученици сахрањени 6. октобра 1941. године, а гдје се данас налази лединица без икаквог знамења, подигне заједничко спомен-обиљежје”, рекла је Слободанка Тановић јутрос у кратком и емотивном обраћању послије парастоса код спомен-капеле на Придворачкој јами.
Послије тог парастоса ком је присуствовало 30-ак грађана, углавном родбина и чланови МЗ Придворци; сродници су прислужили свијеће и на „лединици“ у Подгљивљу о којој је „Моја Херцеговина“ већ писала. Потом је приређена задушна трпеза у ресторану на Алексиној међи, донација Града Требиња и власника Драгана Салатића.
Позвани не уплаћују средства за ексхумацију
„Моју Херцеговину“ занимало је докле је са својом намјером дошао Одбор за подизање заједничког спомен обиљежја на „лединици“ у Подгљивљу? Нажалост, само су исколичана гробна мјеста тако да пролазници знају да то није празна ледина и то је то. Од С. Тановић, чланице Одбора, сазнали смо да су то учинили сами потомци у ово доба прошле године. Такође да су, још у јулу 2015. поднијели писмене захтјеве: ХЕТ-у, Електропривреди РС у Требињу и Електро-Херцеговини – за уплату новчаних средстава потребних за ексхумацију посмртних остатака са те ледине у Подгљивљу, а на жиро-рачун Завода за судску медицину РС у Бањалуци.
„Овогодипњи парастос придворачким мученицима дочекали смо без уплаћених финансијских средстава за њихову ексхумацију и без икаквог одговора поменутих институција! Потомци Јова Маџара су уплатили 600 КМ и Комунално Требиње 200 КМ и то је све. А за ексхумацију је потребно да прикупимо 7000 КМ…“, изјавила је за „Моју Херцеговину Слободанка Тановић.
„На овај парастос смо позвали све Требињце преко Радио Требиња и њиховог портала, а видите колико их је дошло, још су данас Задушнице …“, додаје С. Тановић. Парастосу није присуствовао нико ни из градске управе, иако им је упућено писмено обавјештење. „Градоначелник је намјеравао да дође, али је изненада морао на пут, а замјеник је упутио извињење Организационом одбору и присутнима“, обавијестио нас је Србо Шкеро, члан Савјета МЗ Придворци и Организационог одбора за помен и обиљежавање дана страдања придворачких мученика.
„Никако да схватимо да не поштујемо своје жртве“
Србо Шкеро се захвалио овом интернет магазину и уреднику Драгиши Сикимићу за покренути фељтон о страдању придворачких мученика и што су се потрудили, каже, да та истина не оде у заборав. Нада се да ће Телевизија РС једном о томе направити и документарни филм – док још има живих свједока тог несретног времена и потомака који памте њихове приче.
„Ја сам ту одрастао и не знам ни сам колико сам пута прошао – до моје куће нема ни 100 метара! То је све око јаме било зарасло и ту је било сметљиште. Не знам коме је било у интересу да се крије истина о таквом злочину, али таква су времена била. Срби су били већина у Требињу а зашто се о томе ћутало, Бог зна. То је нешто што наш народ сам са собом није рашчистио. Не треба да гаји ни мржњу ни освету, али своје жртве не смије заборављати! И треба да каже истину о њима, само истину. Јер нема ни мира ни напретка ако се не говори истина. Не враћамо се ми у прошлост ако сазнамо каква је она била. Просто морамо знати своју прошлост да бисмо ишли у будућност! Јер каже се: ‘Како је поштујете, тако вам се враћа!’ А видјели смо, кроз све ове ратове, да нам се страдање увијек враћало. Никако да схватимо да нисмо поштовали своје жртве. А жртве заслужују поштовање…“, закључује овај текст о придворачком парастосу Србо Шкеро.
