Marko Šelić Marčelo za MH: Ako mislimo da nemamo dužnosti kao građani, dođe do toga da nam ukidaju i prava

Marko Šelić, široj publici poznatiji kao Marčelo, voli da kaže da je pisac kojem se dogodila muzika. Naglašava da ne vidi sebe kao svestranu ličnost, jer, po njegovom mišljenju, svestran je onaj koji se bavi stomatologijom i astrofizikom. Rođen je 1983. godine u Paraćinu a danas živi i radi u Beogradu, ili kako sam voli reći radi i radi u Beogradu. Objavio je studijske albume De facto (2003), Puzzle shock! (2005), Treća strana medalje (2008) i Deca i Sunce (2010), romane Zajedno sami (2008), Malterego, knjiga prva: Rubikova stolica (2012) Malterego, knjiga druga: Higijena nesećanja (2017), zbirku tekstova O ljudima, psima i mišima (2009), stotinak kolumni za razne redakcije i Napet šou (2014), konceptualni knjigoalbum koji objedinjuje peti studijski album i zbirku kolumnističko-esejističkih tekstova. Pažnju javnosti stiče tekstovima svojih pjesama, koje su prepoznate i nagrađene na TV Metropolis (nagrada za najbolju pjesmu) i Davorin za 2006. i 2009. godinu (najbolji urbani/rok album). Okušao se i u strip redakciji, kao veliki zaljubljenik u devetu umjetnost, pipala mu je čast da za srpsko tržište adaptira omiljenog strip junaka – Dilan Doga, a pored toga je zapažene rezultate imao u radu u pozorištu. Sav njegov angažman može se nazvati društvenim angažmanom, a on je u razgovoru za internet magazin ”Moja Hercegovina”, na početku mini turneje koja je sinoć počela u Ljubinju, u Narodnoj biblioteci ”Dr Ljubo Mihić”  govorio o svom radu. 

Za početak, Marko Šelić nam je govorio o svom razvojnom putu, počecima i kako je ”postao” Marčelo.

”Što se tiče razvojnog puta od Marka Šelića do Marčela, pa nazad do Marka, uvek je čudno kad govoriš o sebi tako kao o nekoj multiploj ličnosti, kao da postoje bar dvojica sa tendencijom da se i dalje dele. Što se tiče toga kako sam postao Marčelo, to je jedna super dosadna priča, jer svi ono očekuju neku spektakularnu priču, a mene je profesor engleskog jezika jednom prilikom prozvao kao ajde ti Marčelo, i to je rekao na tako sugestivan način, da sam pomislio super, to je to. Deluje malo shizofreno a u stvari jedino je reč o tome kako sam želeo javno da se predstavim. Ako se dogodi da u javnost uđete na jedan način, onda naša javnost u ovome što se zove region a zapravo je EX Yu, jako teško vam dozvoli da budete još jedno nešto. Svi smo ono jedno što se o nama misli, nikako dva. Takođe, prozu nisam hteo potpisivati pseudonimom koji se veže za muziku, jer mi to deluje kao rđava marketinška manipulacija, kao neki signal da sad bilo ko kome se dopala ta muzika mora biti zainteresovan i za prozu. Ja bih naravno voleo da svi do jednog budu zainteresovani i za prozu, pogotovo mlađi, ali prosto, ovo je moj način da signaliziram da to ne mora tako. Zakulisni razvojni put je zapravo u redosledu obrnut od onog ispred kulisa. U javnosti je prvo osvanula muzika pa tek onda proza, a oduvek sam želeo da se bavim jedino pripovedanjem. Mene je muzika presrela na putu želje da postanem pripovedač. Izmislio se muzički žanr u kojem možeš u nedogled govoriti uz muziku, milina. Šalu na stranu, mada se i ne šalim, manje više to je to. Pokušao sam da pišem na ritam i ja i danas volim da to zovem tako. Popularna reč repovanje koja je sad otišla do đavola pošto je taj žanr kod nas postao podvrsta turbo folka, tako da ja ono čime se ja bavim volim da nazivam kazivanjem stihova na ritam. To moje kazivanje se svidelo ljudima, zapravo većem broju ljudi, tako da kada me pitaju kada sam odlučio da se bavim muzikom, odgovorim posle prvog albuma, jer sve do tada ti nemaš pojma u šta si se upustio. Slično je i sa književnošću, recimo ako se bavite pisanjem, morate malo da budete i švercer, da prenesete preko granice dva kofera knjiga, onda morate motivacioni govor samom sebi da držite, vežbate za razgovor sa carinikom, ako dođe do toga, ono JA SAM PISAC, JA NISAM ŠVERCER. Pokušao sam iz čiste želje, ljubavi, radoznalosti da vidim kako bi to izgledalo i tek kad se pojavio taj prvi album pre 16 godina, pa kad vidiš kako izgleda javnost, kritika, svaka vrsta izlaska iz anonimnosti, mislim da je onda pošteno zakazati jedan sastanak sa sobom, popričati i reći: okej, ajmo pošteno, možeš li ti ovo ili ne. Jer zapravo uvek postoji opcija da se okupimo sa bendom i sviramo u nekoj garaži za našu dušu, bez svih tih nuspojava. Isto važi i za prozu. Za sada dobro uspevam da održim i Marka i Marčela, psiholozi još uvek ne zarađuju na meni. Bavljenje pisanjem odvelo me i u svet teatra, vratilo me i u svet stripa, strastveni sam ljubitelj devete umetnosti, kao srednjoškolac sam crtao stripove, pa sam prestao zbog pisanja, a pisanje me na kraju dovelo do rada u strip redakciji Veselog četvrtka. U sve to se uključio društveni aktivizam, ja nisam ni znao da sam aktivista dok mi to nisu rekli, jer ja nekako držim do toga da građani moraju biti odgovorni. Ako mislimo da nemamo dužnosti kao građani, dođe do toga da nam ukidaju i prava. Čitav taj moj društveni aktivizam je zapravo potreba da se ne sedi skrštenih ruku kada se primeti nepravda i tuđe stradanje. Sve to ima veze sa pisanjem jer pisanje jeste plemenito zanimanje silaženja u čoveka, morate da budete po malo psiholog i po mnogo emotivac da biste mogli da se bavite pisanjem.”

Govoreći o svojim knjigama, Marko kaže da uvijek postavlja isto pitanje, a vezano za to kako se osjećaju junaci, šta ih mori, koji su njihovi motivi da se ponašaju baš tako, dodajući da kao veliki ljubitelj fantastike, uvijek koristi elemente fantastičnog kao neku vrstu začina.

”Autori uvek imaju nekoliko tema ili motiva koji ih opsedaju, ali tendencija je da toga bude što više. A onda dolazimo do pitanja koliko tu ima tebe. Ja mislim da ljudi uvek i neizbežno pišu o sebi, samo je pitanje na koji način. Tu ima jedna rečenica mog dragog profesora Mike Pantića, koji kaže: Moje najautobiografskije priče su one koje uopšte nisu o meni. A to ima veze s time što je naša dužnost prosto da se pozajmljujemo svim svojim likovima. Kao klinca su me oduševljavali glumci i glumice. U njihovom igranju različitih likova uvek sam uviđao ogromnu moć saosećanja, a onda shvatiš da su pisci nešto sumanutiji od glumaca, jer oni se pozajmljuju svim svojim likovima u isto vreme, do krajnjih granica, i to je negde ono što je mene suštinski privuklo. Ja sam bio ono dosadno dete što su ga silom naučili da čita sa šest godina da ne bi više dosađivao svima pročitaj mi ovu priču, pročitaj mi ono. Mislim da smo svi bili zaljubljeni u priču kao deca, samo su se neki zaljubili malo više i trajnije. Uvek kad govorim o mojim knjigama i književnosti uopšte, postavljam dijagnozu da je suštinsko pitanje književnosti: ŠTA MU JE? ili ŠTA JOJ JE? Tom junaku, toj junakinji, tom piscu, toj spisateljici, nama kao čitaocima i u krajnjoj liniji čoveku. Književnost pokušava da odgovori na to. Fokner je svojevremeno rekao da je sukob jedina stvar unutar srca vredna pisanja, ja osećam da na to misli. Mene, najkraće rečeno, kao i psihologe, zanima lom u čoveku, zanima me šta mu je, zašto smo to što jesmo, šta su naši motivi da činimo ono što činimo. U tom smislu, trudim se da svoje junake dovedem na zanimljivu pozornicu koju kreiram za potrebe priče, pa onda prepuštam čitaocima da vide ko su ti likovi. Ja volim fantastiku koliko i realizam, smatram da fantastični elementi uvek služe kao začin, služe da oneobiče priču. Sve što sam pisao ima neke elemente fantastike , a služe kao pojačivač realizma.” – kaže Šelić za naš magazin.

Foto: M.Miklja

Razgovarati sa Markom Šelićem a ne pomenuti strip je prilično blasfemično. Stoga, Marko nam govori o ljubavi prema stripu i svom angažmanu vezanom za devetu umjetnost. On kaže da stripu duguje mnogo jer je strip bio njegova staza ka književnosti, a nada se da strip i danas može dovesti nove generacije do ozbiljnog štiva.

”Pazi, sa stripom se dogodilo nešto što mislim da je generalna pojava, a to je da nismo uspeli da se sastavimo sa nama samima od pre, tako je i sa rokenrolom, kad pričamo o njemu, uvek razmišljamo da je to nešto što je iza i nešto što se više ne vraća ili se vraća u nekom obliku koji nema tu snagu. Isto je i sa stripom. To su neke stvari o kojima se više priča kroz prizmu nostalgije nego kroz prizmu sadašnjosti. A onda je potreban napor jedne sekte entuzijasta da to ponovo zaživi. Redakcija Veselog četvrtka, za koju ja radim je jedna od entuzijasta, s tim što mi obavljamo onaj najšljakerskiji posao – brinemo se da strip bude na kioscima, jer je zaista činjenica da šire mase nemaju svest da strip postoji ako nije na kiosku. Super su luksuzna izdanja, super su tvrde korice, specijalizovane knjižare, ali tamo prosto ljudi idu ciljano, tamo odlazi onaj koji već zna po šta je došao. Meni je pripao Dilan Dog otud što sam ja štreber br.2 kad je Dilan Dog u pitanju, a na taj posao me pozvao štreber br.1 – Vlada Tadić, koji je radio prve godine Veselog četvrtka i onda otišao na neki drugi posao, pozvao me i predao štafetu. Nisam znao da li mi je veća trema što moram da radim kao naslednik genijalnog Tadića ili što moram da radim jezičku hirurgiju omiljenog strip junaka. Ja stripu mnogo dugujem jer strip je bio moja staza ka književnosti, strip je bio moje zaljubljivanje u magiju priče, pa sam tek onda otkrio književnost. Volim da mislim da je to moguće i danas. Svesni smo svi da su nekim novi klincima više primamljivi neki novi oblici zabave, teško se strip može takmičiti sa tim novim medijima, video igrama, a ja sam taj ludi idealista koji i zamišlja da je to i danas tako. Nije tako crno kao što volimo da mislimo kišnim danima. Možda to nije kao nekad, ja kad sam bio dete, svaki dečak i curica su čitali stripove, danas nije tako ali postoji taj momenat kad čuješ: ej, imaš li ovaj broj, ja nemam tu epizodu, jesi li čitao ovo, mislim znaju, zanima ih to, onda ti toplo oko srca. Isto je to nekako i sa mojim muzičkim delovanjem. Ja pokušavam da muzičku popularnost upotrebim kao putokaz ka književnosti. Svakim svojim nastupom negde pokušavam da objasnim omladincima da čitanje nije dosadna stvar. Danas se generalno manje čita. Na primer, čitaš komentare na nekim portalima i lako zaključiš da ti koji su napisali komentar nisu pročitali ništa više nego naslov teksta. I sad ti u tom vremenu treba nekome da ”prodaš” književnost, pozorište i strip. To nije lako ali ja volim da mislim da to može. Hajde da razbijemo tu predrasudu da su ljudi koji se bave pisanjem neki čudaci, mislim, jesu čudaci, da se ne lažemo, ali nisu snobovi. Meni je užasno žao što smo sa jedne strane bombardovani prostaklukom, a onda se ljudi koji se bave umetnošću, u pokušaju da se odbrane od toga, stvaraju jednu hermetičnu umetnost. Ja ne kažem da sad svi treba da pišemo tako da to bude razumljivo ljubiteljima Kursadžija, ali mislim da nema potrebe učauriti se i kao to nije za svakoga, to je za odabrane.”

Marko govori i o svom angažmanu vezanom za teatar. Vrata pozorišta mu je otvorila književnost, tačnije njegov književni rad, kada je dobio poziv da dramatizuje svoj roman prvijenac, da bi nakon toga radio i kao autor muzike. Govori nam o tome i kako se, kroz pozorišni angažman, susreo sa cenzorima, što smatra nedopustivim u XXI vijeku.

”Moj ulazak u svet teatra opet je bio preko književnosti. Pozorište ”Dadov” me je 2010. godine pozvalo zainteresovano da se dramatizuje moj prvi roman ”Zajedno sami”. Iako postoje neke stvari iz tog romana koje bih ja danas napisao drugačije, mislim da su ideje bile dobre i valjane, i sa te strane mi je učinjena čast zbog tog poziva i onda sam rekao kao ajde dobro i tako je krenulo. Onda se dogodio ”Klasni neprijatelj”, tekst Najdžela Vilijamsa star pedesetak godina koji ima veze sa vršnjačkim nasiljem. Onda smo kao završni song, napravili pjesmu ”Pegla” s namerom da završi i na albumu ”Napet šou”. Onda se dogodilo da ta pesma potpuno eksplodira, jer ja verujem da društveno angažovano stvaralaštvo to i treba da radi. Dakle, da provocira, ali ne skandalistički, već da prosto žacne ljude, da ih takne, da ih natera da promisle o nečemu, da se trgnu i kažu ej, ovo se možda dešava ispred mog prozora, možda bi trebalo da zauzmem nekakav stav. Jer to je ono, ne znam ko to reče, da ćutanje uvek pomaže mučitelju a ne žrtvi. Nezauzimanje stava je uvek stavljanje na stranu onog koji tlači. Ono što se dalje dešavalo jeste predstava ”Istraživač noćnih mora”, u Novom Sadu, koja je zapravo pozorišna adaptacija Dilan Doga. To sad govori o tome kako se sve aktivnosti povezuju, a onda je negde kruna svega toga bio poziv Kokana Mladenovića da budemo saradnici na predstavi ”Doktor Nušić” po Nušićevom komadu ”Dr”, gde je moj zadatak bio da napišem tekstove songova i da zajedno sa Nenom, našom drugaricom iz benda, napravimo vokalni aranžman za to, na sjajnu muziku Irene Popović. I tu smo zaratili sa režimom jer smo prvi put osetili da postoje cenzori u XXI veku. Mene je to iznenadilo, ali to je realnost, to svetu umetnosti saopštava da je opasan, što jeste kompliment. Mislim, ja bih voleo da je to tako, da umetnici imaju toliki uticaj, a ja zapravo mislim da se radi o kontra-paranoji, ljudi sa one strane su paranoični i zato se ta cenzura i dešava. Kamo lepe sreće da je moguće napisati neku knjigu koja će potpuno promeniti svet, umetnost jeste nešto što dira dušu, ali ne dušu širih narodnih masa, već dušu pojedinca. Cenzori se bave idejom da umetnost menja tok svesti širih masa i pokreće revoluciju. Jednostavno, postoje neki vlastodršci koji to zamišljaju tako. Tu negde se i moj pozorišni angažman završio, sledeće što sam radio bio je jedan moj tekst koji se zvao ”Velika magla”, koji je onako jedna savremena bajka, to je jedna od onih stvri koje su k'o fol za srednjoškolsku publiku a u stvari nisu i to je doživelo svoju šestu probu, na kojoj smo dobili vest NE. Eto, ako niste znali, umetnost je ovih dana jako opasna. Ja sam uvek bio za slobodu govora i meni to na tom nivou smeta, a smeta mi i to što u Ustavu svake zemlje sveta ima jedna stavka koja kaže da je pravo na rad jedno od osnovnih prava, a kada ti neko brani da radiš kao da smo nekom prekršaju, ali ja se nadam da će biti prilike da ponovo uđemo u svet pozorišta. Neki ljudi nisu svesni da svako to vreme prođe a ostaje zabeleženo da si, zaboga, bio pozorišni cenzor u XXI veku. Mislim da za time nema potrebe, satira i angažovano stvaralaštvo postoji još od Aristofana i sad mi govorimo o tome u XXI veku kao nemoj mi to, nemoj mi angažovanog pozorišta, kritičku pesmu, neku scenu u romanu i tako dalje. Umetnost jednostavno odgovara na svoje vreme, reaguje na vreme, ne samo hroničarski već i kritički, kome to nije jasno, šta da mu radim.”

U razgovoru sa Markom Šelićem, neizbježna je i tema politike, tačnije razgovor o temama koje se neminovno prepliću sa politikom i stanjem u regionu. On na pitanje do kada će šou biti napet odgovara:

”Ne znam, zaista. Mislim da bi se svaki moj naredni album mogao zvati Napet šou 1,2,3, pa 100. Kod nas se dešavaju i plasiraju neke stvari u medijima, poput rijalitija i kič kulture, koje nigde na svetu ne utiču na javno mnenje u toj meri. Nama to zaista kreira realnost, mi imitiramo te ljude, ponašamo se tako, postajemo nepristojni zbog toga. Šalje se poruka da devojke budu starlete a momci kriminalci, a to smo već videli devedesetih. To je opasno jer promoviše nekulturu i kič pod kulturu i doktrinira klince da je važno ono što imaš a ne ono što znaš. A dokle će šou biti napet, zaista ne znam, ne bih da zvučim pesimistično, ali veselje predstoji. Treba razlikovati simptome od onoga šta je boljka. Nije stvar u tome da je neznanje postalo IN, nego je stvar u tome da je znanje postalo AUT. Jer ako imaš ljude na najvišim funkcijama, ne samo političkim, već prosto uspešne ljude, za koje znamo da imaju lažne diplome, i ne samo to, već i lažne doktorate, pazite kakvo je to bahato trljanje nosa običnim smrtnicima. Onda se šalje poruka klincima da znanje ne služi ničemu. Znate, mi imamo situaciju u kojoj je diploma prethodnog predsednika Srbije pod velikom sumnjom, koja je, pazite, izdata za vikend, a u jednoj emisiji je sociolog Jovo Bakić pitao Tomu na kojem je smeru magistrirao, on nije znao da odgovori. Šta hoću da kažem, ako ste vi to, kakvu god politiku da vodite, vi ste poruku mladima već poslali samom činjenicom što to radite. Vi ste rekli svakom pojedinačnom studentu TI SI BUDALA! Na taj način je neznanje postalo društveno prihvatljivo i ne samo to, već je neznanje postalo poželjno i itekako ekvivalent znanju.”

Marko je učestvovao u projektu ”Perspektiva” u kojem je, uz Remi iz Elementala, Eda Majku i Branu iz Dubioze kolektiv, imao ulogu naratora i moderatora. On za internet magazin ”Moja Hercegovina” govori o tom iskustvu, o njegovom viđenju mladih danas, o problemima sa kojima se oni suočavaju, predrasudama i teretu koji nose na leđimu, teretu prošlosti kojim ih svakodnevno tovare odrasli.

”Sad je već peta godine ”Perspektive”, reč je o TV emisiji koja obilazi razne gradove bivše Jugoslavije, sa ciljem da razgovara sa srednjoškolcima i studentima, suma sumarum o jednoj stvari, a koja se grana na 500 stvari, a to je KAKO STE? Kako živite u svom gradu, kako izgleda vaša svakodnevica, sa kojim se problemima susrećete, jednostavno da se stavi mikrofon pred mlade da oni kažu ono što ih muči, okružuje, jer u celom regionu svima su puna usta mladih a na njih se slabo istinski obraća pažnja. Prva ideja je da se mladi različite nacionalnosti, religije susretnu, jer postoje podeljeni gradovi, gde se jedna i druga grupa mladih, bez obzira o kakvoj podeli je reč, ne susreću, jednostavno niakd nisu videli jedne druge. To se pokazalo jako gledanim i zanimljivim publici, a što se tiče nas koji radimo tu emisiju, nekad me to napuni dobrom energijom za deset narednih dana a nekad ne mogu da spavam po deset dana nakon toga, kada vidim neki ozbiljni nacionalizam kod starijih ljudi, to je jedno, ali kad vidim da su deca potpuno uronjena u tu priču, koja zapravo i nije njihova, jer to je generacija kojoj niko nije objasnio da nacionalizam i patriotizam nisu ista stvar, i da je moguće da postoji patriotizam koji zaboga nije nacionalizam. Mi imamo javnost koja ne radi na tome već obrnuto, u svim EX Yu republikama i onda vidimo klince koji su bukvalno žrtve toga. To izgleda kao da im je neki teret navaljen na pleća i neki tuđi glas koji iz njih progovara, mi emisiju snimamo po dva sata, prvi sat možeš da baciš, jer on služi da oni propričaju, da izgovore papagajski ono što su naučeni, a u drugo satu tek dopreš do toga kako oni to zaista vide i kako se oni osećaju. Internet je tu, sve se povezalo, samo se ljudi nisu povezali, pa je moguće da se vršnjaci iz Sarajeva i Banjaluke, ili Zagreba i Beograda, nikada nisu vidjeli iz razloga tih podela i tereta koji im je nametnut. Nije tako crno, nije tako mračno, ima sjajnih klinaca kojima je sve jasno, super razmišljaju, ono nisu otrovani, ali razloga za brigu ipak ima.”

Marko Šelić je prvi put posjetio istočnu Hercegovinu, u okviru mini turneje koja je obuhvatila promociju njegovih knjiga u Ljubinju, Trebinju i Bileći, te je govorio i o prvim utiscima o Hercegovini.

”Ja sam nekako išao svuda, ali me ovde do sada nije naneo put, a ima i to prokletstvo što kad se bavite, kao svuda si bio ali ništa nisi video. Jer dolaziš na sat, stižeš tad i tad, a ovo sad tri spojena dana omogućavaju da malo stvarno udahneš prostor i super je. Ono čim pogledaš Trebinje pomisliš moram da pobegnem iz svog života i dođem ovde, to je ono što svi mi imamo, kao napraviću kako znam i umem mesec dana vremena u svom životu da pobegnem od svega. Moram to da priuštim sebi pre ili posle. Mislim da je vaš kraj dobar kandidat za lokaciju tog odmora.”

Foto: Promo

Za kraj razgovora, Marko je govorio o planovima, vezanim za književnost ali i za muziku.

”Mrtav preplašen krajem Igre prestola i reakcije fanova, završavam tetralogiju, svestan da ako kraj ne bude dobar, ništa nisam napravio, ali je jako zanimljivo, to su likovi sa kojima sam još od 2012. godine, a uporedo radim na tome i na muzici, talnije na dva različita albuma, jer su se pojavile dve ideje za koje smo se usaglasili da nisu za isti album, tako da je ovo vrlo uzbudljiva godina, em protesti u Srbiji, em kreativno potpuna ludnica, mislim da ću 2020. provesti u nekoj banji, budem li u prilici. Dramatično je to što je muzička publika već postala nestrpljiva, ono super je ta književnost ali kad će album. Sada radim na ta dva fronta i ono svaki put mi je povratak iz proze u stihove pomalo frustrirajući, tako da sada bukvalno štelujem mozak, kao ajde sad razmišljaj u stihu, ajde sada u prozi. Sad Marko i Marčelo pokušavaju da se združe.”

Marko Šelić je jedan od onih koje, kad upoznate, imate osjećaj da ga znate cijeli život. Njegov dar je pripovijedački, dar koji on nesebično dijeli sa drugima vršeći još jednu stvar, koja bi trebala biti i dužnost svakog čovjeka – on kritikuje razne anomalije, prepoznat je kao neko čiji rad sa omlainom je od velikog značaja, on je jednostavno pisac snažno orijentisan na društvenu angažovanost koja je sastavni dio svega čime se on bavi. Ipak, nemojte mu reći da je svestran, jer on voli reći da se zapravo bavi samo jednim – PISANJEM.

Igor Svrdlin

 

 

 

 

Autor