Mali Kapori iz Donjih Mirilovića – maštaju o gradu, biciklu i ringišpilu

Do porodične kuće Mihajla Kapora, u Donjim Mirilovićima kod Bileće, stigli smo baš kao u priči njegovog prvog rođaka, čuvenog Moma Kapora – preko Bajčetića kuća. Moma je život nosio svuda po svijetu, a njegovog brata od strica – Mihajla, život je zauvijek ostavio u Mirilovićima, gdje danas živi sa suprugom i tri sina, tri đaka osnovca koji maštaju o gradu, biciklu i ringišpilu.

U seoskom životu praznog hoda nema. Tako smo i Mihajla zatekli ispred štale. Radi oko stoke. Sa njim tri mala, ali vrijedna pomoćnika – sinovi Darko (12), Ognjen (11) i Đorđe (8). Ovo je njihova svakodnevnica, ali da bi čovjek zaista shvatio težinu seljačkog života, mora da ga proživi, kažu Kapori.

Život na selu je težak i zahtijeva puno rada. Imamo ovce, krave, konje. Naše radno vrijeme traje ujutru od 7, pa sve do 8 naveče. Cijeli dan se tu radi, čuva se stoka. Kada dječaci dođu iz škole, pomognu koliko mogu. Svako nešto radi. Neko oko ovaca, neko oko krava. Sve obavljamo sami, nemamo pomoći niodakle – priča četerdesettrogodišnji Mihajlo za „Moju Hercegovinu“.

U Mirilovićima ga je, kaže, zadržala činjenica da se u gradu teško dolazi do posla. Nije da žali zbog života na selu, ali smatra da bi njegovoj porodici i njemu u gradu bilo normalnije i bolje.

– Da je neko bolje vrijeme, da ima posla, prešao bih u grad. Nije da nešto žalim zbog života na selu, ali mislim da bi u gradu imali bolje uslove nego ovdje. Selo je selo ipak. Volio bih da dođem do zaposlenja u gradu i do nekog normalnijeg života, tako da kažem. A radio bih bilo šta – kaže Mihajlo.

Ovdje imaju staru porodičnu kuću sa kuhinjom, sobom i špajzom. Renovirali su objekat pored i u njemu napravili kupatilo i još jednu sobu koju dijele Darko, Ognjen i Đorđe. Tri mala Kapora dodir sa gradom imaju uglavnom kada idu u školu. Darko je u prvi razred krenuo malo kasnije kako bi sačekao Ognjena, pa su sada u istom odjeljenju. Školski autobus iz njihovog sela vozi tek dvije godine. Prije toga, svakodnevno su ih vozili roditelji.

„U gradu bi nam bilo mnogo lakše“

Kažu da vole školu, da im je na selu dobro i da im nije teško da pomažu ocu i majci oko domaćinstva. Ipak, ne kriju da bi više voljeli život u gradu. Zamišljaju ga onako kako to samo dječija mašta umije.

– Bilo bi nam mnogo lakše. Ne moraš čuvati stoku, igraš se, vozaš se, šetaš, budeš na fejsu i tako te stvari – kažu skoro u glas.

Oni nemaju kompjuter, internet, ni moderne telefone. A nemaju ni mnogo želja.

Pa, voljeli bismo da imamo jedno biciklo – stidljivo kažu Ognjen i Đorđe – ili motor, ili bolje auto – dodaje Darko.

Sve vrijeme dok razgovaramo, igraju se, kako oni kažu, „lopte“. Ostala djeca u selu su uglavnom starija od njih, pa se igraju sami. Fudbalska lopta igračka je koju najviše vole. A možda i jedina koju imaju. Pitam ih hoće li poći sa mnom u Trebinje u mali luna park, da se vozimo na ringišpilu i u „autićima“. Gledaju me razrogačenih očiju, jer nikada nisu vidjeli ništa od toga. Preko njihovih lica se skoro istovremeno prevlači čudnovata ozarenost zbog saznanja da, tako reći, na dohvat njihovih ruku postoji šareni svijet zvani luna park i da baš oni mogu biti njegov dio. Pitam se kakve se slike sada ređaju u njihovim malim glavama, potpuno sigurna da bi im na istim pozavidjeli i kreatori samog Diznilenda.

„Samo dobra volja i rad mogu održati čovjeka“

No, stvarnost je potpuno drugačija. I njihova majka Božidarka cijeli svoj život provela je na selu. U Donje Miriloviće udala se sa Meke Grude, iz porodice Vuković. Vrlo je teško, kaže, biti žena na selu, ali ona ga je kao takvog prihvatila.

– Seljački život je težak život. To mnogi ne shvata dok ne dođe, ali ja sam dijete sa sela i donijela sam dosta ovako nešta gledajući iz roda. Bilo je teško dok su oni bili bebe. Dobili smo dva sina za godinu dana, a svekrva je u međuvremenu imala nekolika moždana i srčana udara, tako da je baš bio jedan period mnogo težak. Posle nekolike godine sam rodila Đorđa, a svekrva mi je umrla osam dana prije toga. Tada je isto bilo malo teže, ali sve se prošlo i zahvaljujući samom bogu ostali smo svi zdravo, veselo i složno radimo – kaže tridesetšestogodišnja Božidarka.

Kao ni Mihajlo, ni ona nikada nije imala posao, pa za građanski život i život radnika u firmi, ni ne zna.

Znam samo za ovaj život kakav je i šta je, i šta mogu očekivati da će biti sutra. Vjerovatno da se ima posao, ne bi se toliko radilo ovamo, ne bi se tako trudilo, 20 sati radilo, a četiri odmaralo. Ali, sve nešto gledam, u gradu živjeti, a nemati posla, to bi za mene bio neki živi šok. Ne znam kud bih. Sad da mi kažu da ću dobiti kuću u Bileći ili Trebinju, nije bitno, ja bih rekla: Ne znam šta ću da jedem. Opet, u svojoj kući nešto privrijediš, nešto držiš, nešto posadiš, znaš da je sto posto zdrava hrana i, prema tome, to jedino možda čovjeka na selu spašava – priča Božidarka za „Moju Hercegovinu“.

Svako ima, kaže, svoje mišljenje, ali „danas gledajući, u koju god prodavnicu uđeš, ono ovoliko, ono onoliko, ako ti nemaš para, ne možeš ni kupiti“.

– Da artikal košta deset feninga, ako ih ja nemam, neće niko reći: Evo ti, Božidarka. I ne tražim, doduše. Ne daj Bože. Zdravi smo, idemo dan za dan, koliko možemo to i radimo. Prema tome, ne možeš danas misliti da ćeš sutra dobiti hiljadu maraka ako ih nemaš od čega dobiti. Al’ nek dobiješ deset, možda si zadovoljniji nego onaj sa deset hiljada da danas dobije, jer ja ne bih možda znala upravljati sa deset hiljada, a sa ono deset maraka nekako ću da razgodim – nasmijano kaže Božidarka.

Smatra da samo dobra volja i rad mogu čovjeka održati na selu, a i u gradu. Najvažnije joj je da je familija zdrava i složna, sve drugo je nevažno.

– Nadamo se dobitku, hvala bogu, pošto imamo zdravu i složnu familiju. Stoga da kažem danas da mi nešto nedostaje, ma ne nedostaje. Kad smo zdravo i složno, ništa mi ne nedostaje – zaključuje Božidarka za naš magazin.