– С обзиром на то да сам био нешто истакнутији борац и старјешина с прве линије и да је музеј изгорио у рату, од 1997. сам био начелник Одјељења за борачко-инвалидску заштиту Херцеговине, са сједиштем у Билећи. Са те дужности ме 2004. године смијенио високи представник Педи Ешдаун, под неком оптужбом да стварам атмосферу погодну за скривање ратних злочинаца и да сам ја, као такав – препрека евроатланским интеграцијама!?! Нигдје везе, али ја одох на биро седам и по година! Али оно што је најбитније у свему томе је што сам се ја, у тој беспослици, вратио на породичну историју и почео да прикупљам грађу о манастиру Косијерево – нешто што сам увијек желио да урадим, а нисам имао времена! Тако ми је, за вријеме тог петогодишњег истраживања, Косијерево пружило интелектуално и духовно уточиште, исто као што ми је 1950. године пружило физичко уточиште. И то седмогодишње уточиште мени, брату и мајци након што смо избачени из стана, а отац одведен на ‘друштвено користан рад на јадранским отоцима’ – почиње своју причу за „Моју Херцеговину“ Чедомир Поповић Зено, аутор прве монографије о манастиру Косијерево.
Међутим, овакав почетак текста отватра бројна питања. Прије свега о самом аутору ове монографије, који је својеврмено био кустос у Завичајном музеју у Билећи и предавао Историју умјетности у гимназији, затим је 5-6 година радио у Општини као стручни уредник на издавању дјела из историје Билеће. О магистру археологије и резервном војном капетану – који је у посљедњем рату био капетан једне од најчувенијих херцеговачких јединица. Оне која је држала линију на Жегуљи код Стоца, а интервентно ишла на најтежа ратишта. О том добитнику Обилићеве медаље који је у рату одбијао сва унапређења. О капетану-археологу који је 1995. био и дефицитаран кадар за латински, па је долазио с ратишта да га предаје у билећкој и љубињској гимназији. О сину партизана и билећког ковача Радомира, који је прве кораке направио у манастиру Косијерево. О бурној и славној историји тог манастира, који је прву монографију добио тек крајем 2014. године, а због стања ствари у Црној Гори – могло је само у издању црквеног часописа Епархије будимљанско-никшићке „Свевиђе“.
Манастир Косијерево као једино уточиште
Прави почетак ове приче, дакле, сеже у помало заборављену 1950. годину, кад је и билећког ковача Радомира Поповића захватио талас резолуције Информбироа, а његова породица је у свом граду проглашена непожељном. Толико непожељном да су, иако је била јесен, њих троје избачени из стана: супруга Мара, двогодишњи Светозар и Чедомир-Зено, ком је било само 4-5 мјесеци!
– Вратили смо се у нашу стару кућу у село Косијерево, од које је било сачувано само пола крова! А у том времену нико ти није смио помоћи – то је била породица народног непријатеља, издајника! У тој мучној ситуацији однекуд је наишао игуман Лукијан Зечевић и рекао: ‘Дајте оној Радомировој сиротињи једну собу изнад хана манастирског!’ У приземљу су биле овце и стока манастирска, а ми смо били на спрату. Али мени је то био невиђен луксуз, зато што за боље нисам знао! – живо описује Поповић ту ситуацију у којој је почело његово дјетињство.
Напомиње да су прве три године тамо живјели он и брат с мајком, а након одслужене казне, већим дијелом на Светом Стефану – придружио им се и отац Радомир. Становали су сви у манастиру док његов отац није подигао кућу у Билећи.
Кардељ, Лубарда и занимљива туристичка дестинација
Иако није превише познато да је сада елитно одмаралиште некада служило као казнено острво, Поповић прича како је на острво Свети Стефан доведено преко стотину затвореника .
– По идеји ‘друга Бевца’, односно Едварда Кардеља и сликара Петра Лубарде – требало је направити занимљиву туристичку дестинацију од Светог Стефана. Е, најрентабилнији начин да се то направи био је да се покупе људи због ‘друштвено корисног рада’. Тамо су били махом клесари, зидари, столари, ковачи као мој отац – сви мајстори који су могли требати! И ту је мој отац провео скоро двије године. –
Нису, прича, ни знали гдје се он налази, али мајка је успјела да сазна преко неких веза. Отишла је и, опет неком везом, средила је да га стражари доведу до мола. Радомир је, каже, прво питао јесу ли дјеца жива? Она му је рекла за Косијерево и дала му њихову фотографију, дар једне екипе која је долазила у манастир.
– Мајка је причала да су стражари то видјели, али да му нису хтјели узети фотографију. А он је ту слику чувао све вријеме док је био у затвору. И однекле је нашао месинга, а добар ковач је био, па је направио овај оквир. И ту нам је слику, са тим оквирчићем, донио са Светог Стефана. И ево ја ту слику држим на зиду. Али он о том времену никад није причао. Само је једном, кад је чуо да је умро неки човјек, зажалио што му није отишао на саахрану. Кад сам упитао зашто, само је рекао: ‘Много ми је ваљао…’ – и то је била сва његова прича о робији – с уздахом се он присјећа свог оца Радомира.
[mhc_antrfile naslov=”Манастир Рождества Пресвете Богородице у Косијереву”]У његовој свијести је, каже, увијек тињао неки осјећај дуга према том манастиру, а у тој „беспослици“ у коју га је ставио Педи Ешдаун, прочитао је текст владике Јоаникија Мићовића “Оци и братија манастира Косијерево“. Онда му је управо владика будимљанско-никшићки, послије једног разговора код манастира Косијерево – предложио да истражи богату прошлост тог манастира и да нешто напише о томе…
– Заслугом краља Александра Карађорђевића, 1933. године подигнут је у Косијереву нови манастир Рождества Пресвете Богородице, пошто га је Аустроугарска срушила 1914. Тада су у темељима нађени трагови знатно старијег сакралног објекта. Постоји и наредба из 1932. да се забрањује да се стари темељи руше, односно, да се не дирају. Што значи да је Косијерево, ког помињу извори у 15, 16 вијеку – настао на темељима неког старијег манастира. Вјероватно из немањићког периода, пошто се у њему чува манастирски печат из 6778. године, што је по савременом календару 1270.година. Познато је да су га Турци више пута палили и жарили јер су манастири Добрићево и Косијерево, један с десне, друди с лијеве обале Требишњице – били и центри духовности и центри отпора турској страховлади – сажима дугу историју овог манастира Поповић.
Међутим, све се то од 1967. године налази под водом Билећког језера, мада су оба манастира премјештена. Манастир Косијерево, који припада Црнох Гори, премјештен је у село Петровићи.
[/mhc_antrfile]За монографију откривен пројектант Косијерева
Пошто су недостајала археолошка истраживања, за Поповића је то, сем проучавања постојећег манастира, значило и петогодишње истраживање: докумената, неистражене и необрађене манастирске архиве, те разне мемоарске грађе. Истиче несебичну помоћ тројице људи: владике Јоаникија Мићовића, игумана Арсенија Самарџића и младог архитекте из Билеће Милоша Бошњака, који је урадио све цртеже и скице у монографији.
– Он је открио и ко је пројектовао тај манастир из 1933, податак који нико није знао. Иако нам је владика Јоаникије нашао пројекте манастира, било је немогуће дешифровати потпис пројектанта. Међутим, Бошњак је успио да нађе друге црквене пројекте са истим потписом, али читљивијим. И открио је да је то руски архитекта Василиј Михаилович Андросов, један од најзначајнијих стваралаца међуратне српске сакралне архитектуре. Да поменемо само цркву Св.Александра Невског у Београду… – одушевљено прича о том открићу аутор монографије.
На археолошким остацима водени стуб од 70 м, мозаици однесени
Међутим, поводом потапања долине Требишњице, овај магистар археологије не крије да жали што су спасена само три споменика културе: манастири Добрићево и Косијерево и Арсланагића мост. И то, истиче, захваљујући Билећанину – проф. др Вејину Вучинићу са Станфорд универзитета из Лос Анђелоса, који је за то обезбиједио око 80.000 долара. Додаје да су том приликом извршена и археолошка ископавања у селу Паник (антички Leusinijum), те да су их вршили: Земаљски музеј и Завод за заштиту споменика културе из Сарајева и Станфорд универзитет из Лос Анђелоса. Наводи да су то била само сондажна, парцијална ископавања јер није било времена за систематско истраживање.
– Познато је да су у селу Паник нађени подни и зидни мозаици, а нарочито је значајан Орфеј са три крста на рукаву, који је датиран у 260. годину наше ере, дакле прије Миланског едикта, док је хришћанство било прогоњено! То показује да је долина ријеке Требишњице била и у том времену, а поготово касније – долина хришћанства, односно православља. Па у тој долини од 90 км имате 6 православних манастира. И сви су посвећени Пресветој Богородици. Што значи да је долина ријеке Требишњице била и долина у којој се његовао култ Пресвете Богородице! – закључује Поповић.
Онда с уздахом дода да је тај мозаик, наводно, пренесен у земаљски музеј у Сарајево, на обраду. Ту му се, каже, губи сваки траг, али сачуване су фотографије, цртежи и документација.
Кад Ешдаун одузме посао…
Пошто је Поповић пет година био на неплаћеном истраживању, укупно седам док није стекао услов за пензију, а још се одрекао ауторског хонорара у корист манастира – занимало нас је и како је његова породица преживљавала те године? Није да смо очекивали жалопојку, али нисмо ни да ће се он насмијати:
– Има Неко ко то све регулише! За тих седам и по година кренуло ми је све како бих у Бога пожелио! Да је било финансијских проблема, јесте. Али у том времену: и удаше ми се ћерке, и завршише школе, и син се ожени, и навалише унучад – и све како бих само могао пожељети! Некако, што је била виша финансијска и материјална оскудица, то је била виша „навака“ у кућу и међу породицу. А иначе, није ми никаква новина да будем у оскудици и немаштини… – каже овај магистар који скромно живи на периферији Билеће. –
Ипак појашњава: његова је жена имала неку пензију од 200 КМ, био је жив и отац, а и он је имао пензију. Јесте да су имали студента, али син и друга ћерка су радили па су помагали, иако су имали своје породице. И његоб брат, љекар, увијек је мало „санирао“; а он и жена су држали краву, понекад и двије. Од краве се, каже, човјек не може обогатити, али може преживјети! Поготово ако се држи Сократовог савјета: „Осиромаши жеље!“ Ето, он и његова породица су у том периоду осиромашили жеље и добро прошли…
– Никад нећу заборавити кад је седам борачких организација Источне Херцеговине, свака од оне своје цркавице, издвојиле по 100 КМ и дали ми 700 КМ – тада ми је то много значило! Сам гест те пажње и од тих људи, који ‘динара’ тешко да су имали, то ми је веома, веома много значило! – завршава он причу о Ешдаун-невољи .
[mhc_antrfile naslov=”„Што се више приближавам првој линији, све више срећем добре људе“”]Пошто је високи представник отворено показао да није болећив према Чедомиру Поповићу и његовој породици, вјероватно би га спремио и у Хаг да је могао. А тај магистар с прве линије прво истиче да те људе с линије никада не може заборавити!
– Једном сам прочитао да је Хемингвеј, који је био и ратни извјештач, рекао: ‘Што се више приближавам првој линији фронта, све више срећем добре људе!’ Е вјерујте ми, ако има добрих људи – то су људи који су били на првој линији фронта. И зато сам веома поносан што сам био са тим људима и што сам им командовао. И можда оно најбоље што стоји у мојој природи, добрим дијелом је од њих ушло у мене јер сам све вријеме био са њима. Ниједан није погинуо даље од 15 метара од мене. И зато ми ни на крај памети није било да се борим за чинове и славу..“, завршава своју ратну причу овај магистар археологије.
[/mhc_antrfile]Највећа накнада – мир у души
На крају овог разговора морамо да питамо капетана Зену шта он и његови борци мисле о овоме данас, 20 година послије? Кад виде за шта су се борили и гинули… Наравно, Поповић истиче да борачка категорија, иако није потпуно занемарена и већином су ријешена стамбена и борачка пирања – ипак није довољно награђена.
– Није ни држава та за коју смо се борили и увијек имам осјећај благог разочарења. Најбоља омладина нам одлази на запад и заувијек ми губимо ту омладину. А ови наши политичари се стално глобе, гложе и свађају… Често се виђам са својим борцима, па ми они кажу: ‘Да сад запуца, е ко би му се борио, ја бих га волио видјети!’. Ја се мало насмијем и кажем: ‘Ви исти. Они који су се борили за РС, не дај Боже опет, поново би се борили! И ова гарнитура што је била на првој линији, без обзира што је обесправљена и огорчена – поново би они били ти који би стали у одбрану РС. И ја, вала, са својих 65 година, не бих се држао жени за кецељу…-
Иначе, он не жели да улази ни у какву борбу, па ни политичку. Иако су га, каже, звале бројне странке.
– Нема тих пара да бих ја могао да се опредијелим за неку идејну или политичку борбу. Осим за спас живота голог и душе своје. И зато ми је највећа накнада што имам свој мир, који не бих продао ни за какве паре. Мир у души и мир међу људима, срећом – смирено заврши своју причу за наш интернет магазин Чедомир Поповић Зено.
