Početna  /  Успон на Пруташ: Дурмиторски прутови који додирују небо
Crna Gora Hercegovina Vijesti

Успон на Пруташ: Дурмиторски прутови који додирују небо

Пруташ. Најљепши дурмиторски врх, са ког се до подножја спуштају камене пруге. Или се, ако хоћете, са зелене ледине протежу до неба. Како год да гледате на њих, изгледају моћно. Очаравајуће. Зову да им се придружите на врху. Да се попењете тамо гдје су додирнуле небо…

Фото: Никола Брајовић
Фото: Никола Брајовић

Иако тај пут до врха изгледа скоро па вертикално, опет не препада. Зато што Пруташ не поставља опасне замке. Не брани приступ на 2393 мнв већ зове до те тачке коју је освојио. А као гратис вам даје можда и најљепши дурмиторски видиковац. Само вам испитује срце. Ипак се то не даје забадава већ стрмим и сталним успоном: нешто преко сипара, нешто „уз нос“ травнатом ледином са укопаним степенице-стопама, нешто краћим стјеновитим дијеловома који траже обје руке. Тачно два километра успона, а 573 метра висинске разлике, како нам рече један од домаћина. Планинари обично наводе 2,7 км, пошто крећу од асфалта који пролази кроз Тодоров до (1820 мнв) у његовом подножју.

Пошто се Пруташ налази на подручју црногорске општине Плужине, успон на Прушаш 31. јула 2016. организован је поводом дана Општине 4.августа, као и дана тамошњег планинарског друштва „Пива“. За који ја, успут речено, нисам ни знала, а ни моје планинарско друштво „Вучји зуб“ није ишло. Али ме је позвао Милан Радовић из подгоричких „Високогораца Црне Горе“, који је долазио у Требиње због једног разговора за „Моју Херцеговину“. Истина, признала сам му да се тек враћам у кондицију послије дуже паузе и да сам имала само двије планинарске туре. На то је Милан одговорио да није опасно, има величанствен поглед с врха, јесте сталан успон али траје само два часа, иде велика група па се не мора журити и: „Можеш ти то“. И тако ја повјеровах Милану и упутих се на Пруташ…

Фото: Моја Херцеговина
Фото: Милан Радовић

Лијепи Тодор, опасне виле и чобанска освета

На тај врх са чудесним пругама које су појуриле низ Пруташ попут каменог водопада. Са толико правилном шаром да изгледа као да је људском туком направљена. Не баш обичном људском руком већ неком прадавном, кад су на тим висовима живјеле виле. Вријеме које Дурмитор чува од заборава својим називима: Тодоров до, Пруташ, Ружица, Груда, Пиштало. Да се не изгуби из сјећања то митско доба у ком су се људи сједињавали с планином…

Зато сам Дурмитор подсјећа на лијепог чобанина Тодора и његову дјевојку Ружицу, на њихову љубав на којој су им завидјеле виле. Које су у то вријеме, наравно, живјеле на врх Пруташа. И које су се расрдиле на Тодора. Па су га подигле до облака и бациле низ дурмиторске литице. А Тодор је, кад је пао, грудима одвалио дио планине која од тада носи име Груда. Ружица је од жалости отишла у оближњу планину. Никада се из ње није вратила, али јој је оставила своје име. Сви су туговали за Тодором, чак је и камење пиштало од болa за њим, па је потекао извор Пиште. Из њега вода извире у налетима, налик људском јецању. А мјесто гдје су чобани сахранили Тодора назваше Тодоров До.

Потом су се чобани осветили вилама. Прислонили су уз планину дугачке и јаке прутове. Испели су се крадом и вилама на спавању завезали косе. А ове су, кад их нагло пробудише, ишчупале власи једна другој. И од тада не видјеше виле на Дурмитору, а причају да су жуте траве по његовим ливадама – расуте вилине власи. Прутови су се, пак, стопили са стијенама, а планина је по њима добила име Пруташ…

Фото: Моја Херцеговина
Фото: Милан Радовић

Немања-Бајро као узданица

Просто вас повуку да се залетите до тог мјеста под небом гдје су се зауставили. Знајући, наравно, да нисам баш у кондицији која може да прати Николу Брајовића из новљанске „Субре“, али нисам одољела том зову „прутова“, нити срдачном поздраву „орјенског цара“. Свјесна да ће ме „Високогорци“ стићи и престићи и опет се начекати на врху.

Први је то учинио дванаестогодишњи Немања Радовић, ког је отац Милан почео да води у планину од пете године, а већ је испео: Васојевићки и Кучки Ком на Комовима, Волушницу и Караулу на Проклетијама, Боботов кук на Дурмитору, Маганик, Бјеласицу, Румију… Нешто прије основне школе, нешто у нижим разредима, али све као мршавко покривен руксаком, ког су „Високогорци“ од миља звали „Бајро“. Знате оне надимке у којима осјетите и љубав и благо боцкање, а који вас подсјећају на неки драги догађај. Ја сам, опет, била сретна што ме „усвојила“ тако позитивна екипа: двојица Радовића, Александар Ђајић-Ђаја и Реља Ераковић, да сам уживала у тој радосној енергији без запиткивања. Тек послије успона, кад се већ скупља материјал за причу, упитах за „Бајра“…

Немања Радовић (Фото: Моја Херцеговина)
Немања Радовић (Фото: Милан Радовић)

Дакле, надимак Бајро Немања је стекао на једном камповању, уз ватру, кад им је причао како Радовићи воде поријекло од Баја Пивљанина. Само што је у Немањиној причи то био Бајро Пивљани. Они, наравно, прихвате причу о „Бајру Пивљанину“, а неко дода да су га убили Турци. А Немања, одбијајући трагичан крај тог предак-јунака, дода кроз сузе: „Нису Турци убили Бајра, Бајро је био велики јунак!“ И од тада им оста „Бајро“…

Дурмитор или „Соа небеска“

Упркос томе што тражи прилично високу кондициону спремност, успон на Пруташ је, чак и за мене која сам посљедња стигла на врх и посљедња сишла – право планинарско уживање. Једноставно, доживљај! Стално смјењивање савладивих тешкоћа: таман се уморите од сипар-пењања, дочека вас бусенаста ледина са укопаним степенице-стопама. Баш кад се задишете од тих „уз нос“ степеница, одмори вас нека пристојна стијена коју испењете са пар захвата. А када пређете главнину успона и већ се уморите од тих савладивих тешкоћа, стижете до превоја између Груде и Пруташа и – уђете у „другу причу“! Дочека вас травнати гребенчић и изазов-поглед на Илијин До – велику зелену вртачу од стазе па надоле, па вршни гребен и травната зараван испод самог врха Пруташа. Наравно, пуног планинара који ме поздрављају и позивају на тих посљедњих 50-так мнв пењања. Иако је тај завршетак успона каменит, Пруташ вам и на врху припреми радост – пространу травнату зараван, са које пуца поглед у свим правцима…

И открије вам се зашто је Дурмитор „Соа небеска“, како су му Дурмиторци дали надимак. „Небески престо“ или „Подупирач неба“. Видите високе врхове који „држе свод небески“, а које дурмиторци зову „Сохе“: Боботов кук (2523м), Безимени врх (2487м) и Ђевојка-Соа (2440). Јер када видите ту камену завјесу бројних дурмиторских врхова, уз око 800 м висок џиновски зид Сое небеске, а изнад долине Шкрчких језера на 1686 мнв – схватите зашто је Пруташ „краљ дурмиторских видиковаца“. А да не помињем остале црногорске планине, које ја нисам ни попамтила, иако ми их Милан Радовић све побројао, заокружујући прстом тај „краљевски поглед“ Пруташа. Само западну страну „према нама“, на којој се нижу: Кук, Лебршник, Волујак, Високи Витао, Биоч, Маглић…

Силазак уз Мајку и синове планине

Што због умора, што због те „краљевске“ љепоте на врху, била сам расположена да останем горе добар час, колико су ме и чекали најбржи. Али био је заказан слављенички ручак, домаћини из ПД „Пива“ и новљанске „Субре“ већ су кренули назад, па је био ред и на „Високогорце“, чланове „Прекорнице“ из Даниловграда и мене као члана „Вучјег зуба“. Поздрављајући се са групом Холанђана који су дошли дужим али ливадским успоном, то ми је изгледало као много примамљивија варијанта силаска. Али то је значило и силазак далеко од Тодоровог Дола и компликације које уз то иду, па је Милан Радовић рекао да ће ми они помоћи на критичним мјестима врха, а послије могу и лаганије.

И тако је и било. Од прве је преузела на себе одговорност за мој силазак Тања Павличић, која је дошла с другом групом „Високогораца“. Иначе, једна од најбољих међу алпинистима Црне Горе, коју „Високогорци“ између себе зову „Мајка“. Одмах је организоваала моје спуштање: она ће ићи испред мене, Славо Шарић иза, да ме ухвате ако „полетим“. На каменитим дијеловима ме упућивала гдје да ослоним ногу и осигуравала је док спуштам другу. А код оног камена код ког сам при пењању помислила: „Мили Боже како ћу сићи?“, позвала је Николу Ћиповића у помоћ. А разлог мом упућивању питања на највишу адресу није била опасност те стијене јер није била висока већ што ослонац за лијеву ногу нисам могла дохватити стопалом. Па сам ослонила кољено, ухватила се рукама за ивицу стијене и издигла се раменима да бих „убацила“ стопало. Послије је било лако. А и при силаску јер је Никола из „Прекорнице“ лијепо подметнуо руку баш тамо докле ми је досезала лијева нога и фино сам је „нагазила“. Све са руксаком и гојзерицама.

Фото: Моја Херцеговина
Фото: Моја Херцеговина

Углавном, уз тај заједничким-снагама-силазак, прилично брзо смо савладали та „отпењавања“, како планинари називају спуштање низ стијену: али успоравање је настало тамо гдје ми није требала помоћ. Па сам објаснила и њима оно што моји „зубићи“ добро знају – да ми је, због ратне повреде на десној страни главе и „укрштених команди“ у нашем мозгу – лијева нога мало нестабилна. Што уопште није погодно за брз силазак, поготово не за Пруташ-варијанту, па ћу ја полако сама.. Али је Тања Павличић једноставно одлучила да ме не оставља до Тодоровог Дола, увијек нам је неко од планинара правио друштво дијелом пута, а завршни дио су с нама прешли отац и кћерка Лалатовић, Весо и Вера.

Али прави завршетак мог успона био је тек док сам јела супер-пасуљ сједећи на бетонском појилу за стоку и бацајући погледе на Пруташ, као да га се тог дана нисам довољно нагледала. Просто се другачије види планина кад знаш да ти се „отворила“. И да ти је олакшала колико год је могла. Јер, како нам рекоше домаћини, овако сунчан дан је права ријеткост на Пруташу, пошто на њему скоро сваки дан пада киша. Уз мисао како нас је географија научила да на Пруташу видимо хоризонталне камене слојеве и њихово уздизање због мрешкања земљине коре, али и да то пред њим изгледа као стручно замајавање. Зато што вас обујми та бајковита Планина. Љепота. Изазов. Повуку срце ти прутови који додирују небо. Разгали заједница коју оствари тај врх. Што вам се то даје сједињено. Без мјере. Свакоме и колико год може да прими…

За успомену, с Пруташом послије силаска (Фото: Моја Херцеговина)
За успомену, с Пруташом послије силаска (Фото: Моја Херцеговина)
261 Shares

Vesna Kešelj

Saradnik internet magazina “Moja Hercegovina” od februara 2014. Istovremeno radi i kao PR novinar najvećeg srpskog sajta za oglašavanje "KupujemProdajem".

Copy link
Powered by Social Snap