Sanja Nikolić: Magnetizam sjaja u tami

Za pisca je danas verovali ili ne, najvažnije da bude dobar pisac.

(Foto: DKSG)

U ranija vremena, kad nije bila stvar mode biti umetnik, pisci su bili odreda dobri, dok danas paradiraju isprazne knjige koje radnici u kulturi podmeću čitaocima kao sadržajne. Pored toliko ničega, objašnjivo je zašto nestaje takozvana čitalačka kultura. Takve pojave ruše se kao kula od karata kad se pojavi nešto istinski.

Ima jedan autor, živi u LJubinju i zove se Draško Sikimić, koji piše duboke, jake, velike pesme koje verovatno opisuju sve važne pojave i kojih dosad ima objavljenih 145 (zbirke Smotuljci, Ogrebotine i Moje kosti ujedaju, LOM, Beograd). U njima je zaokružen odnos bića i sveta, kako svaki pojedinac oseća da mu je tu negde nadomak, međutim neuhvatljiv, jedan metasvet kao univerzalno jedinstvo. Što bi se reklo, ono što čuči u svakom od nas. To je onaj trenutak kad se čitalac prepozna u nečemu što čita, što mu je nadohvat otkad zna za sebe, ali ne bi mogao da kaže tačno šta. Iako je zainteresovanim čitaocima objasnio šta je to univerzalno u nama, kod Draška nema ničeg hermetičnog što zbunjuje čitaoca, nema zamlaćivanja velikim rečima iza kojih kod drugih često duva promaja jer je specijalno poezija, široko polje za mučenje papira.

Ovde nema mistifikacije velikih istina.

Draškova poezija ima u sebi nešto osobito, gde pesnik u nekoj vrsti transa, što i jeste poezija, odnosno u ovom slučaju sopstvenoj izolovanosti, čitaocu saopštava duboko proživljenu istinu. U toj sprezi, čitalac potom ostaje na brisanom prostoru. I tu nestaje kiseonika, tačno tamo gde ga je autor pametno poveo i ostavio. Tako lepo nestaje kiseonika na tom praznom prostoru, jer taman kad si se nameračio da udahneš, eto novog iznenađenja, sve je izvedeno do kraja, do poništenja, kad se misao zaokruži, dolazi novi obrt, u konstantnoj dijalektici, preispitivanju i negiranju pojava. To je stvaranje novog sveta.“

Sa promocije održane u junu, u beogradskom Domu kulture “Studentski grad” (Foto: DKSG) na slici, slijeva: Sanja Nikolić, Flavio Rigonat, Draško Sikimić i Tamara Mitrović

Retkost je čitati nešto do te mere nevino, herojsko i mudro, a da autor nijednom nije skliznuo u patetiku, kontrolišući sve pobrojano. On piše kao dečak, ali govori kao mudrac, ili obrnuto, piše kao mudrac, a misli kao dečak. U toj pesničkoj naivnosti doživljaja realnog sveta, dečjoj, koja je neophodni uslov da bi se uopšte stvaralo i onog ličnog konstruisanog, na najbolji način isprepletena su oba. Iz jednog nesavršenog, proživljenog sveta uzeo je, a onda dodao iz svog, koji je naravno sam stvorio i koji je mnogo bolji od prvog. I u tom svetu sve postaje moguće.

Tu je istorija kakvu znamo, s objašnjenjem kako je nastajalo sve, kako je sunce oholo spržilo sve i kako se nije uznemirilo zbog toga, ali izvedeno poigravanjem, gde je jasno, autor kreator koji je obožio i boga i isusa, a ne oni nas. Kad ih je stvorio, onda ih je predstavio s njihovim manama, kao što je ljude nacrtao u njihovoj ljudskoj gluposti.

Pojave pred kojima čovek oseća mizeriju postojanja iz kog izbija užas, spustio nam je na astal i popričao s njima, uhvatio se u koštac, humorom, na način na koji bi nešto naslikao stari majstor recimo. Vrlo oslobađajuć trenutak za čitaoca. I svečan. Jer kad čitalac shvati, tada stari majstor slavi. Tu je naravno i neophodna pesnička inspiracija za njegov bolji svet, tu je ljubav, tu je Beatriče, srećnica koja je kroz ove pesme ušla u antologiju književnosti. Pravi sjaj u tami.

To ne kažem slučajno, jer autor se u ovim pesmama oblači i u vuka koji gleda iz tmine ili maše repom. I subverzivan i pun ljubavi. Kao da je Kafkin preobražaj prešao u poeziju, kao da se pojavio Kafka i dopisao pesme s nekim bičem u očima, kako to kaže Draško.

Ono što je posebno zanosno u ovim pesmama, one imaju svoj ritam, iako nisu rimovane, što autor kaže da prezire, zaokružene na tako pametan način, da se čuje Draškov omiljeni ritam bluza. To su pesme koje pevaju. Ipak nema tu čistunstva, nema glancanja redova, stihovi teku i teku. Tako i nastaju najbolje knjige. Bez previše doterivanja. Baš kao što izgleda originalan rukopis Kafkinog Procesa, tu i tamo po koja precrtana reč. Prve misli su najdragocenije. Sve te čarobne situacije njegovog stvaralaštva, pune su nesigurnosti i bola. U ovim pesmama sve je ljudsko, do te mere, da čovek počne sam sebi da se smeje kako je glup.

Dakle iako duboko proživljen, ovaj novi svet istovremeno je i magijski privlačan i u zanosu, ovde doveden do savršenstva ivice ludila. Blaženi su oni koji nam nude nešto ovako novo i sveže.

Sanja Nikolić za danas.rs

Autorka je 2018. objavila roman „Sila i Soni u Berlinu“ (LOM)

Autor