Роса Делић, у својој 78-ој години, једини је становник засеока Ослићевина (село Тодорићи у ком стално живе још два становника), а које је удаљено по 25 километара од Билеће и Љубиња. До тог села у подножју планине Ситнице довезао ме је макадамским путем мој требињски комшија Богдан Кажовић, родом из Ослићевине. Дакле, колима и некако, до прве продавнице, љекара и свега осталог што може затребати једној 78-годишњој старици. Зато је новинарка „Моје Херцеговине“, послије те „теренске“ вожње до Ослићевине – прво питала баба Роса како она живи ту сама? На то је Роса Делић одговорила одмах и некако отресито, као да се чуди што то некоме може бити нејасно: „Па живим од поштења!“
„Како бих ја, са својих 80 година (има још година и по), живјела овдје да са народом не сарађујем? Па видите да овдје нема нико. Ето, дошли сте путем, видјели сте какав је. Помоћи никакве нема. Примам то мало пензије из Србије – 270 марака. Само на струју и телефон ми оде 65 марака, а 200 марака ми остаје да живим мјесец дана. Зар бих ја могла живјети од то мало пензије кад више нисам способна да радим? Ја више ни дрва не могу унијети у кућум, што ми неће унијети неко други! Зато кажем да живим од поштења јер је овдје народ поштен! Сваки би само пола свог ручка појео, а пола би мени дао. Али више нема ко, само ово троје-четворо што нас живи овдје, још свако на километар-два…“, уздахну баба Роса над судбином своје постојбине због које је оставила Београд.
Како се то живи од поштења?
Иако у осмој деценији и савијене кичме, Роса Делић је, чим је угледала неочекиване госте, још једно непознато чељаде – подупирући се устала са кревета на ком је сједила, а да би нам указала добродошлицу и поштовање. Још смо је једва убиједили да нисмо за кафу већ само за мало новинарског разговора, пошто наш интернет магазин занимају пуста села Херцеговине. Онда је услиједило моје питање и баба Росин одговор с почетка текста.
Богдан Кажовић ми је то мало шире објаснио. Наиме, читаво то подручје Врањске, па и њихово село Тодорићи, раселило се или по свијету или како су се отварале фабрике у Билећи и Требињу. Али сви они повремено долазе, а Слобо Симовић са два сина долази из Билеће свакодневно јер „беру дрва“, узгајају козе и купе сијено. (И сад смо их срели и, наравно, били смо расположени за разговор; али су они журили јер их је чекао човјек да балирају сијено.) Прије него крене у село, каже, свако од њих назове Росу и пита треба ли јој нешто донијети из града, а ко год дође у село, сврати и пита треба ли нешзп урадити или јој донесе нешто од својих пољопривредних производа.
„Она ту живи у миру са сваким, ко год сврати она понуди да почасти, видјела си и сама. Чак слави двије славе: Ђурђевдан својих Биберџића, у чијој кући живи и Никољдан Делића, чија је удова. И сви су вољни да учине оно што јој треба: уберу јој дрва, дотјерају, исцијепају, неки даљи рођак јој је дао козу, уз неку минималну накнаду. Она редовно прима и ту пензију из Србије, па сваке године купи и свињску полутку, један рођак јој осуши. Купи она и намирнице из Билеће, дотјерају јој ови Симовићи који стално долазе и остали који комуницирају с градом – коме год она рече да јој нешто донесе, послушаће је. Рецимо, пензију – ма неће јој нико узети једног фенинга или динара јер она то у динарима прима, а кума јој ради у пошти. Па јој то претварају у марке, купују што јој треба за те паре – неће је нико преварити ништа! То ти је оно „од поштења“. Нико њој ништа украст’ неће, неће је напасти, неће јој угрозити никакву слободу, а сви ће јој помоћи. То је тај ниво поштења који на селу још живи и задржао се код нас“, појашњава Кажовић баба Росине ријечи.
Нигдје као у Херцеговини
Пошто су ове приче и почеле од пустих села Херцеговине, сазнајемо од Кажовића да је то почело још 60-их година прошлог вијека када су и њени родитељи, са тројицом синова и јединицом Росом – колонизирани у Сириг, у Војводину. Такође, да она није могла да поднесе ту војвођанску климу па су се, послије неког времена, родитељи вратили с њом у Ослићевину. Браћа су остала тамо и данас живе са породицама у Новом Саду и Сиригу. Она се није удавала, а дјецу своје браће, каже, прихвата као најрођеније и сада се често чују телефоном. Међутим, кад су јој умрли родитељи остала је у тој кући сама.
„Онда дође један наш исељеник из Умке, од Београда, коме је умрла жена и запроси је. Она је тада имала преко 50 година, а пошто је остала сама, она се уда за њега и одсели на Умку. Девет година је живјела горе и пазила га, а онда је и он умро. Роса се одрекла свог дијела куће и вратила се овамо јер није подносила ту климу и градску вреву – недостајао јој је тај херцеговачки мир и камен…“, прича Кажовић.
На то сам ја замолила Росу Делић да ми опише како јој протекне један дан? Она ме опет погледала у чуду што ме све занима и језгровито одговорила: „Па како се мора.“ Јесте, дода, да се превила до земље, али човјек се мора борити. „Или живјет’ или се укинут’!“ Све полако ради, каже, све једно по једно… „Кад се уморим сједнем и сачекам мало да се одморим, па онда наставим и тако ми прође дан. Па знате и сами у шта прође дан, шта ме имате то питати? Извините, домало морам ставити капи у очи…“, придиже се Роса и заврши причу о свом дану.
Пошто је накапала себи тај лијек у очи, мени паде на памет да је приупитам шта ради ако се разболи? Роса Делић мало поћута пред тим „не дај Боже“ питањем па полако одговори да до сад, ето, није морала доктору. А ко зна, дода, како ће бити ако се разболи… „Али у нади се живи – неће ваљда и то. Може се и увече заспати а ујутро не пробудити – ја се у то надам“, засмија се и тако заврши свој одговор баба Роса. Онда се полако али одлучно подиже с кревета: „Него ‘ајде, реците ми шта ћете попити…“
Чега бих се бојала?
Пошто није било ред да и други пут одбијемо, комшија Богдан и ја смо одлучили да подијелимо једно пиво. Међутим, Роса Делић је, упркос спором и погрбљеном ходу, одбила нашу помоћ и сама је донијела пиво, па чаше, насула нам и послужила – смјерно свједочећи свој одгој да се гост послужује без изговора, ма колико оправдан изгледао. Јесте да је била врућина и да нам је то хладно пиво „легло“, али можда и више јер је то била чаша гостољубља у некој тамо херцеговачкој осами…
Уз домаћичину шалу на свој погурени ход и што јој је кичма савијена у струку. Могла ме, каже, змија „заклати“ да ја нисам гледала преда се. „Да сам права и гледала мало даље не бих ни видјела змију пред собом.“ Али је зато видјела, па још је, будући да не може да хода без штапа – имала чиме и „клепити неколико пута“ и то тако јако да је усмртила отровницу. И заштитила себе и своју козу…
То о змији нам је испричала успут, због погрбљеног хода, али само то. Али се комшија Богдан присјетио њених одговора зашто се не боји тог самотног живота у подножју планине Ситнице:
„Чега бих се бојала?’, каже ми. ‘Мој живот ником’ не треба! Нисам млада да ме неко нападне, пара немам да ми ко отме и ја се немам кога бојати…’ Ја се често нашалим на њен ход па питам шта је то изгубила, шта тражи – а она се насмије и каже: ‘Изгубила младост'… Живи тако сама и бори се, а не треба јој пуно. Скромност је њена врлина…“, заврши причу о Роси Делић наш заједнички комшија Богдан.
