Obućar Milovan Antunović: Građani krpe sve što se zakrpiti može

U skučenom kiosku od desetak kvadrata, više od šest godina, dane radno provodi obućar iz Trebinja Milovan Antunović. Sam svoj gazda, kaže. Police su pune obuće, ruke pune posla, pa je Milovan svoje zadatke rasporedio u dvokratno radno vrijeme.

obucar_trebinje_mojahercegovina
Obućar iz Trebinja Milovan Antunović (FOTO: Moja Hercegovina)

Dnevno, u prosjeku popravi, kaže, desetak do petnaest pari obuće, u zavisnosti od težine popravke. Posla ima, a obućara u gradu je sve manje.

Nedavno je jedna obućarska radnja u blizini Milovanove zatvorena. U Trebinju su sada registrovane tri, a ranije ih je bilo pet. Za budućnost ovog, sudeći po broju radnji u ovom gradu, ne baš popularnog zanata, i Milovan je pomalo zabrinut. Ko će krpiti čizme, lijepiti raspale đonove, ušivati rasparane sandale, ne zna. Mladi, priča naš sagovornik, nisu mnogo zainteresovani da nastave zanatsku tradiciju.

Ja ovdje radim sam. Ne treba mi pomoćnik, a i da treba nema ko da mi pomogne. Da bih angažovao svog pomoćnika trebao bih da izdvajam znatna novčana sredstva, što nisam u mogućnosti. Sigurno da postoji potreba za obućarom, trebalo bi neko i da nastavi ovaj posao, ali mladi se teško opredjeljuju za učenje ovog zanata. Ne stvara se baš ni povoljan ambijent za to. Ja ovdje plaćam komunalnu taksu za ovih nepunih deset kvadrata, za godinu dana, više od hiljadu maraka. Oko 600 maraka mjesečno izvdvajam za dažbine. To se mora. Ovdje treba dosta raditi. Ne može se to naučiti tek ako dođete u radnju i gledate. Nije ovaj zanat uzalud trajao tri godine“, kaže Milovan za „Moju Hercegovinu“.

obucar3_trebnje_mojahercegovina
“Ja ovdje radim sam. Ne treba mi pomoćnik, a i da treba nema ko da mi pomogne”, kaže Milovan (FOTO: Moja Hercegovina)

U Hercegovini školovanje za obućara ne postoji, pa će Hercegovci, zainteresovani za ovaj posao, ako ih uopšte i ima, na školovanje morati da odu i kilometrima dalje. U Republici Srpskoj, kažu nam iz Ministarstva prosvjete i kulture u Vladi Repubike Srpske, obućari se školuju u Banjoj Luci, Mrkonjić Gradu, Derventi i Modriči.

“Obućari se školuju u Školi učenika u privredi u Banjoj Luci, Mašinskoj školi u Mrkonjić Gradu, Srednjoškolskom centru „Mihajlo Pupin“ u Derventi i Srednjoškolskom centru „Jovan Cvijić“ u Modriči. U školskoj 2014/15. godini upisano je 38 učenika u dva odjeljenja za zanimanje obućar. Drugi razred pohađaju 43 učenika raspoređenih u dva odjeljenja. Treći razred je završilo 46 učenika, dva odjeljenja, u tekućoj školskoj godini. Prema Pravilniku o planu upisa učenika u prvi razred srednjih škola 2015/16. planiran je upis 38 učenika raspoređenih u Školi učenika u privredi u Banjoj Luci i Srednjoškolskom centru „Mihajlo Pupin“ u Derventi. Ovako planiran upis u skladu je sa iskazanim interesom učenika za ovo zanimanje“, naveli su za naš magazin iz resornog ministarstva.

Neiscrpna potreba za zanatom

Dok je brušio đon crnih muških cipela, a mušterija na svoj par obuće čekala napolju, Milovan je s ljubavlju pričao o zanatu.

Davne 1976. godine počeo je da uči vještine obućarskog zanata u tadašnjoj Školi učenika u privredi, smjer kožarstvo, a samo dvije godine kasnije u Gacku je otvorio prvu obućarsku radnju. Nakon odsluženja vojnog roka, 1981. godine ponovo otvora svoju radnju, a nekoliko godina kasnije počinje da radi u Ortopedskom preduzeću „Rudo“ u Trebinju. Kada je preduzeće propalo, Milovan ponovo pokreće sopstveni biznis i sa svojih deset prstiju sam zarađuje.

obucar7_trebinje_mojahercegovina
Davne 1976. godine počeo je Milovan da uči vještine obućarskog zanata (FOTO: Moja Hercegovina)

I u sretnijim vremenima nego što su ova danas, prisjeća se naš sagovornik, isplatilo se popravljati obuću.

Tada se dosta popravljala obuća, ništa manje nego što se popravlja sad. Narod danas ima manju kupovnu moć, a zato je i kvalitet obuće slabiji. Ljudi poprvljaju sve što se može popraviti. Prinuđeni su na to. Posla ima tokom cijele godine. Najbitnije je da mušterije prepoznaju kalitet, jer samo on opstaje. Vi možete jednom napraviti kako ne treba, ali ta mušterija vam se više ne vraća“, priča ovaj trebinjski obućar.

Cijene usluga posljednjih šest godina se nisu mijenjale, materijal je nešto skuplji, obaveze veće, no, kaže Milovan, raditi se mora.

Dvojica obućara su odjavili svoje radnje, što govori da se ne može opstati. Alat koji koristim je star i srećom kvalitetan, pa dugo traje. Mašine su toliko jednostavno napravljene da se malo šta ima pokvariti. Materijale nabavljam u Sarajevu, Kragujevcu, Širokom Brijegu“, priča on.

Obućari uglavnom žive od popravke. Ranije se obuća pravila, ali takva usluga za ovdašnje mušterije, kaže Milovan, velika je investicija. Za jedan par cipela, zagarantovanog kvaliteta, trebalo bi izdvojiti 150 do 200 maraka.

„Ranije sam to radio. Sada se to nikako ne isplati. Tu ima dosta posla, a i materijal je dosta skup. Ljudi kupe jeftine cipele sa ograničenim rokom trajanja i to je to. Ono što se može popraviti donesu meni i tako“, kaže on.

U svom poslu Milovan je, tvrdi, naučio sve što se moglo naučiiti. Prošao je, kaže, sve faze, od krojenja cipele, modeliranje, krpljenja… Ni nakon toliko godina rada, kaže on, ovaj posao mu nije dosadio.

Mada, i da mi je dosadilo, nemam puno izbora. Ko bi mene zaposlio u ovim godinama“, iskren je Milovan.

Njegovi radni zadaci nezamislivi su bez hrpe alata, stogodišnje mašine „Singerice“, mašine za rastezanje, za brušenje i još štošta. U haosu majstorskog ambijenta, Milovan se odlično snalazi. Iako ne izgleda kao da je sve na some mjestu, majstor odlično zna gdje se šta nalazi.

obucar5_trebinje_mojahercegovina
Uvijek okružen hrpom alata (FOTO: Moja Hercegovina)

Police male radnje zatrpane su obućom. „Adidas“, „Najke“, „Ribok“, italijanske, njemačke, „buvljačke“, „kinseke“… Pred Milovanom sve su jednake. Nabacane jedna na drugu, čekaju svoj „oporavak“.

cipele3_mojahercegovina
Pred Milovanom sve su jednake – „Adidas“, „Najke“, „Ribok“, italijanske, „buvljačke“, „kinseke“… (FOTO: Moja Hercegovina)

Kraj jula u Milovanovoj radnji dočekala su i nekolika para čizama i druge zimske obuće. Kad vlasniku zatrebaju, siguran je ovaj nasmijani obućar, doći će po njih. Do tada, on obećava, čuvaće ih.

Autor

Nikolija Bjelica

Diplomirala novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Banjaluci. Od avgusta 2013. do novembra 2017. godine novinarka internet magazina "Moja Hercegovina".

Svi tekstovi autora