Милован Куљић из Рогојевине ради све упркос деформисаној кичми: „Невоља научи човјека на све“

Играли су се са мном кад сам био беба, бацали ме у зрак и дочекивали на руке – и тако су ми повриједили кичму. Послије су ме носили у Дубровник и тамо сам, у гипсаном кориту, провео шест мјесеци. У њему сам и отпуштен кући. Приликом развоја, родитељи су ме извадили из тог корита, али сам био непокретан. Кичма је остала деформисана и кретао сам се само уз туђу помоћ. Проходао сам сам тек у четвртој-петој години. Онако мали, покушавао сам то на све начине: гребао сам као мачка, котрљао се, борио се за живот и опстанак, док нисам устао на ноге! А кад сам једном стао на ноге, ништа ми друго није било проблем да урадим. Само ми је остала деформисана кичма – почиње своју причу за „Моју Херцеговину“ 67-годишњи Милован Куљић (1950.) из засеока Рогојевина (село Симијова) у данас слабо насељеном подручју Врањска, између Билеће и Љубиња.

Милован Куљић (Фото: Моја Херцеговина)
Милован Куљић (Фото: Моја Херцеговина)

Упркос том хендикепу у једанаестом мјесецу живота, док је још био у пеленама, Куљић о томе прича мирно, без огорчења и жаљења колико га је коштало то радовање првом сину. Као онај који се још у дјетињству помирио и са закржљалим тијелом и са деформисаном кичмом , чак одлучио да ради све што и остала дјеца: трчи, скаче, пење се на трешњу, купи сијено, помаже око млађе браће и сестара и учествује у свим пословима те деветочлане породице Куљић.

Појашњава да су, сем њега и старије сестре, отац Тодор и мајка Андријана добили још двије кћери и три сина – да су одгојили седморо дјеце у сиромашном и „тврдом“ крају, без плате и икаквог редовног прихода, само са оним што би привредили сопственим рукама. Али са чврстом одлуком да шире породицу јер су, каже, људи онда говорили: „Коме Бог да живот, да му и нафаку…“

Посао у „Билећанки“ – на најтежем радном мјесту

Фото: Моја Херцеговина
Фото: Моја Херцеговина

Упркос тој оскудици, прича, дјеца су се одгојила, ишколовала и нашла своју срећу у свијету. Сем једне млађе сестре, која је умрла у 21. години, осталих пет су отишли својим путем и сви основали породице. Двије сестре му живе у Новом Саду, два брата у Билећи, а један у Требињу. Он је, прича, остао у Рогојевини и радио све што је требало: и орао и око стоке, товарио коња, пео се на дубове и кресао гране косијером, као и све остало што је требало радити на имању – до своје 29. године.

„Тада сам видио – остах сам овдје. Онда сам и ја нашао посао у Билећи, у Текстилној индустрији „Билећанка“. Само што је то, каже, био посао на најтежем тадном мјесту – као вуновлачар. Појашњава да се ради о чешљаоници памука која је склоп машина, да су радиле врло брзо и чешљале 2 тоне памука за 6 часова, па је требало „отворити четворе очи“. Наиме, било је довољно да се направи нека мала грешка па да машина „ухвати“ и повриједи радника.

„Мислим да није ни један ‘влачарац’ остао да није повријеђен, осим мене и старог Ђорђа Мирковића код кога сам ја дошао и који ме је научио да радим на тој машини“, истиче Куљић. А и њему самом је, додаје, једном захватила ципелу кад је зауставио ту машину и попео се на њу да извуче неку пластику коју је захватила. Спасло га је што је одмах трзнуо ногу и пао с машине, а само ципела остала…

„Уз рат ми је умро отац (1995.), а послије 5 година и мајка. Исте те 2000-те кад је и тепихара „закључана“. Нисам више имао посао, а до 2006. ни услове за пензију, па сам се вратио овдје. Иначе, радећи као ‘влачар’ остварио сам 21 годину радног стажа, који ми је послужио као основа за ово мало пензије – 240 КМ. Мада сам ја радио 26 година, али ми године од 2000-2006. нису уплаћене…

Нема ко други – направи то сам!

И тако се, прича, вратио у стару кућу у мају 2000-те, тамо гдје у распону од 500 метара живи још троје старих, а најближи комшија му је на стотињак метара. Педесетогодишњак без икаквих примања, још са својом деформисаном кичмом. А браћа и сестре су, каже, имали властите породице и у том поратном времену једва су састављали крај с крајем па није могао да тражи од њих. Затекао је једну краву, мало лука и кромпира у башти…

„Невоља научи човјека на све! Нема ко да помузе краву, морам ја да научим и пробам. Па нешто ја, нешто теле, док нисам научио…“, са смијехом се присјећа свог „наука“ Куљић. А кад је научио да музе, научио је и да купи кајмак и да прави сир. Гледао је некад, каже, како је то радила мајка па је одлучио да сам проба. Онда је то кроз праксу усавршавао.

Признаје да је почео да прави сир са куповним сириштем, али је видио да „није то то“. Никад, каже, тај сир не може да буде квалитетан као кад се прави од осушеног сиришта. „Чак се то осушено сириште (телеће, јагњеће или јареће), не смије држати у фрижидеру јер страдају те бактерије за сирење и – није то то“, повјерава нам своје „цаке“ човјек ког је невоља натјерала да постане врсан мљеклар. А и да ради све остало на имању…

Фото: Моја Херцеговина
Фото: Моја Херцеговина

„И онда сам ја све ово сам направио, својим рукама: све ове подзиде, степеништа, подигао одрине, направио чатрњу, а природним падом довео воду до чесме испред куће – све сам то ја направио од 2000-те до данас. Ја сам и ово воће накалемио. Раније сам некад прочитао како се то ради, пробао сам и успјело ми!“ Чак је и шталу, додаје, морао поново да направи јер је 2005. пала под снијегом који је нападао два и по метра, али је нову подигао уз помоћ комшија. Пошто има воду из чатрње и струју одлучио је, каже, да направи себи и купатило. Па је исклесао стијену испод куће, водоинсталатер му је све провео, само још треба да купи елементе…“, весело нам показује своје двориште овај мали човјек огромне енергије и воље за животом.

„Мене је за ту животну борбу инспирисало јер сам видио да немам други излаз – нико то други неће до ја сам! Осјетио сам велику невољу и неимаштину још као дијете и научио сам да ми нико ништа неће дати за џабе! Има она прича да је отац питао сина ко му је помогао да натовари коња? А он му одговорио: ‘Помогла ми невоља’. Тако је и са мном. И видио сам да је животна школа најјачи факултет“, завршава своју животну причу за овај интернет магазин Милован Куљић.

Autor

Vesna Kešelj

Saradnik internet magazina “Moja Hercegovina” od februara 2014. Istovremeno radi i kao PR novinar najvećeg srpskog sajta za oglašavanje "KupujemProdajem".

Svi tekstovi autora