Матија Бећковић за МХ: Херцеговина је цијелом српском народу дала воду живота

Двочасовним казивањем својих стихова у препуној сали Културног центра у Требињу, Матија Бећковић синоћ је публику оставио без даха и поклонио јој поетско вече за памћење. Иако савладан умором, пристао је да за „Моју Херцеговину“ подијели своје утиске новог сусрета са, како је рекао, „најљепшом публиком и најљепшим градом“, те свој угао гледања на херцеговачку културу и актуелна политичка питања.

Новинарка МХ Јелена Денда и Матија Бећковић (ФОТО: Моја Херцеговина)
Новинарка МХ Јелена Денда и Матија Бећковић (ФОТО: Моја Херцеговина)

МХ: Публика се вечерас одазвала у великом броју, пратила Вас овацијама и непрестано тражила да казујете још. Шта Вам то говори?

– То је најљепши податак о Херцеговини, а највећа срећа за пјесника је да види, да оно што сања и што би желио да буде, да и јесте тако. Просто, кад бисмо то видјели код неког другог, ми бисмо то више цијенили, али пошто је то само код нас, немамо довољно самопоуздања да сами себи честитамо.

Како доживљавате нови сусрет са публиком Дучићевог града?

– То је нешто најљепше што се доживјети може, то је нешто што никад не чујемо да постоји, што се на неки начин крије. Ријеч мијења свијет и језик није још увијек изгубио ту моћ, а то је највидније, најживље у Херцеговини, у родном мјесту нашега језика, у родном мјесту највећих српских пјесника, у месту које се убраја у најљепше градове у нашој земљи, не само у Републици Српској. И где је један песник сахрањен на једном брду изнад Требиња и то је можда био најважнији догађај у историји и трајању Српске. Био сам на том догађају и гледао како из оних планина иду дједа, баба, снаја, син, унуче, сви су се они обукли најбоље што су могли, имају бијеле кошуље, иду да сахране свог пјесника и то их се тиче. А тога има мало на свијету, али доста је и мало-кад је право, онда се цијели свијет радује и доказује да то неће никада умријети, престати. И све се ту оплеменило у граду, и само камење мирише, а камоли људи, који притом немају ништа друго сем свога језика и својих ријечи, то је једини домаћи производ. Кад би могло на овој пијаци у Требињу да се онако продају по три јабуке и по двије смокве, као уникати, само што нису нумерисане, кад би могло и у неким котарицама да доносе ријечи- то би било од ових и жена и људи, који имају уши за свој језик, знају ко умије да говори и цијене их и цитирају. Док у свијету цитирају шта је рекао Ниче, шта је рекао Аристотел, овдје ћете чути: као што је рекао Ђуро Петров, као што је причала Марица Јованова. Она је постала аутор, то је њена ријеч и они други, кад је употребљавају, они поштују то ауторство и цитирају је, као да наводе у фусноти ко је то рекао. То је све живо, то ће бити и неће никада умријети.

МХ: Шта је оно што је карактеристично за херцеговачку културу, гледано са стране?

– Оно што је Дучић казао за Дубровник: Ми смо им дали језик и воду, али ту воду живота и тај језик, то је рекао да је учинило Требиње, али је Херцеговина цијелом српскоме народу дала ту животодајну воду, воду живота, и њен језик је био узет за српски књижевни језик, говор Источне Херцеговине. И требали смо, можда, више да бранимо свој језик него државу, јер је он више него држава, старији је од државе и важнији је од државе.

МХ: У Београду Сте јуче разговарали са Милорадом Додиком и Емиром Кустурицом о прослави Дана Републике Српске. Шта је договорено?

– Ево нас чека велики празник, слава Републике Српске, Свети Стефан. Ето мене у Бањалуци да то прославим са вама.

МХ: Црна Гора је и формално позвана да приступи НАТО-у. Како то коментаришете?

– НАТО је одавно у Црној Гори, али ја мислим да су то више жељели поједини Црногорци, да се склоне под ту стреју и да их НАТО прими у тај азил. Али чини ми се да се ту могу лако прерачунати.

Матија Бећковић “пред најљепшом публиком у најљепшем граду” (ФОТО: Моја Херцеговина)
Матија Бећковић “пред најљепшом публиком у најљепшем граду” (ФОТО: Моја Херцеговина)

Пјесничко вече Матије Бећковића заједно су организовали Градски одбор Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ у Требињу, Културни центар и Гимназија „Јован Дучић“. Овом приликом представљено је издање Бећковићевих сабраних дјела у 12 књига пјесама, поема и бесједа, које су приредили „Штампар Макарије“ Београд, „Октоих“ Подгорица и Андрићев институт из Вишеграда.

Autor

Jelena Denda Borjan

Diplomirala žurnalistiku na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Od januara 2013. do novembra 2017. godine novinarka internet magazina "Moja Hercegovina"

Svi tekstovi autora