Zahvaljujući “kompletnim idiotima” fantomka je u Srbiji postala hit sezone proleće-leto 2016. Nešto kao naprednjački modni must have. Fantomka je danas conditio sine qua non. I to ne kao modni detalj, nego kao veoma praktično pomagalo u svakodnevnom životu, rekao je u intervjuu za “Novu ekonomiju” Radoslav Milenković glumac i pozorišni reditelj.
Kako kaže, kada u novinama ili na društvenim mrežama pročita vest kakva je ona o noćnom rušenju Savamale, o nezakonitom hapšenju i maltretiranju građana, uvek najpre pomisli da je reč o štosu ili da je neko naprosto zlurad.
“Nažalost, pokazalo se da nisam u pravu i da ćemo ubuduće sve slične događaje morati da tumačimo kao veoma ozbiljno upozorenje. Vreme je da kao građani počnemo da se plašimo društva u kome živimo. Strah od spoznaje na šta smo sve pristali mora biti veći od straha od fantomki”, priča Milenković i dodaje da on tu ne govori o isprovociranom strahu i osećanju nastalom usred rasta pritiska i adrenalina, nego o neophodnosti razumevanja u kakvu realnu opasnost zapadamo u slučaju da se odmah istinski i duboko ne prestravimo.
[mhc_antrfile naslov=””] Milenković ističe da je u Srbiji lična ambicija postala alibi za sve, a ne bi trebalo. Važno je samo biti u vlasti, nije važno s kim. “Sve je dozvoljeno da ostanete na vlasti. Ne samo da više nema nikakve ideologije, nikakvih ideala ili pravila, nego čak više ne možete ni da se kladite, budući da na toj kladionici svi dobijaju. Vaša je pronicljivost suvišna. Uostalom, šta da proničete kada je već sve jasno?!”.[/mhc_antrfile]
“Jer, dokle je ovo društvo stiglo ako već policija odbija da zaštiti građanina koji od nje zatraži pomoć?! U tom smislu, ovo što se trenutno događa više nije političko, već pre svega civilizacijsko pitanje”, ističe on.
Na pitanje da li je po njegovom mišljenju Vučič iskreno zabrinut zbog rušenja u Savamali ili je to još jedna njegova loše odglumljena uloga, on odgovara:
“Ne znam šta je gore! Jer, ako premijer glumi, onda je ta gluma providna, diletantska, a opet, ako stvarno misli da je divljanje ljudi sa fantomkama u redu, e, tek onda smo naj… U svakom slučaju, najviše me brine to što vlast više i ne pokušava da bilo šta simulira i što sve bazira na voluntarizmu, na samovolji”, kaže.
Ali kada čovek shvati da se sve oko njega događa na taj način, sebi mora da postavi pitanje šta je spreman da učini ne bi li se zaštitio od onih koji ga vređaju i ponižavaju.
“Odsustvo otpora ovde više nije pitanje apatije, već pre svega uverenja da ste kao ljudsko biće, kao građanin drugačiji, da ste različiti, da ne pripadate istom sistemu kome pripada ova vlast, da niste njihovi savremenici. Drugim rečima, vladajuća struktura i mi kao građani ove zemlje ne živimo u istom vremenu, u istom svetu i jedino što nam je kao manjini preostalo je da negujemo svoju različitost, da ne pristanemo na to da zbog neke trenutne koristi, ma kakva ona bila, prihvatimo ono što je po našem sopstvenom moralnom osećanju nedolično”, priča Milenković.
Na funkciju zbog simpatija i ulizištva
Po njemu, koliko je trenutna vlast u Srbiji loša vidi se po tome što su osnovni kriterijumi po kojima se ljudi postavljaju na rukovodeće funkcije – simpatija i stepenog pokazanog ulizištva prema vlasti.
“Evo pogledajte profesiju kojom se bavim. Upravljačka struktura po pozorištima se bira uglavnom po partijskoj pripadnosti, režim vodi otvoreni rat protiv struke, koji demonstrira izborom nekompetentnih ljudi, neznalica…To omalovažavanje je iritantno, ono smeta. Baš kao što smeta i gomila izrečenih laži, obećanja, pretnji, simulacija reda, simulacija pravednosti, simulacija pravičnosti..”, navodi sagovornik Nove ekonomije.
On kaže i da smeta što gradonačelnik Beograda kaže da ne zna šta se dogodilo u Savamali, ali da se on lično oseća bezbedno, baš kao što smeta i stanje u koje su dovedene kulturne institucije.
“I ne samo one, nego ceo taj nakaradni sistem vrednosti koji se uporno nameće u svim sferama javnih poslova. To neznanje koje se predstavlja kao vrhovna mera znanja, to citiranje koje ne počiva na znanju i razumevanju”, priča Milenković i dodaje da se ovde mnogo citira, ali da to nije kultura.
“Naš čuveni glumac, reditelj, pisac i pedagog Mata Milošević tu je vrstu praznog paradiranja nazvao pokušajem da se ‘opseni prostota’. Da prostom svetu pokažete koliko ste zapravo učeni. Jasno je da je i kod tog silnog citiranja reč o simulaciji, budući da u onome što radite, u vašim delima nema ama baš ništa od tog istog Kiplinga. Kada biste, recimo, iz teksta koji izgovara premijer štrihovali “ja”, “mene” i slično, ostao bi nemušti govor nekoga kome je očito strašno krivo što ga svi građani ne vole. Da posledice onoga što taj čovek radi nisu tako katastrofalne, smejali bismo se i rugali. Ovako, prođe život i, ma koliko to želeli, ne možete da vratite ni jedan jedini uzalud izgubljeni dan”.
Autor: Nova ekonomija
