Љубињско подручје богато је средњовјековним крстовима, стећцима и ћириличним натписима. Посљедњих година се на њиховом истраживању самоиницијативно ангажовала група љубињских ентузијаста, које предводи историчар Бојан Турањанин. Активно учествује и сарадник „Моје Херцеговине“ Раде Ликић, који у овом интернет магазину редовно објављује текстове о љубињским старинама. Ипак, најбројнија истраживања на старим гробљима Источне Херцеговине, дакле и Љубиња, обавио је између 2004. и 2015. године др Горан Комар из Херцег Новог. Већ је објавио књигу о старим ћириличним натписима Источне Херцеговине, а недавно и другу књигу – „Средњовјековни крстови и натписи љубињског подручја“. Говорећи за „Моју Херцеговину“, др Комар је прво објаснио зашто је љубињско подручје толико богато средњовјековним старинама.
Љубињско подручје налази се у зони коју сам ја означио као средишњу зону стећака. То је културни простор големе крашке површи смјештен између приморског планинског гребена и простора уз високохерцеговачки карст. И зона најгушћег посијања старих ћириличних натписа и споменика. Управо у Љубињу, уз Билећу, евидентирао сам највећи број новооткривених натписа. Ту треба имати у виду њихово гравитирање древним православним средиштима на обали Јадрана. Међутим, постоји и снажна аутохтона линија развоја и сабирање око веома раних црквених здања унутар Љубиња, каква је Богородичина црква из 15. вијека.
Немјерљиве су заслуге покретача ових археолошких истраживања у Љубињу, а конкретно мислим на заслуге за покретање археолошког откопавања цркве Пресвете Богородице. Очекивати је да ће теренска истраживања групе љубињских истраживача предвођених Бојаном Турањанином донијети још појединости и могућност потпунијег сагледавања укупног споменичког наслијеђа средњега вијека на подручју Љубиња.
Управо у предјелима Љубиња и Билеће свједочимо огромни пораст занимања за црквене старине народа тих крајева, који откопава своје средњовјековне цркве. Цркве откопава онај коме Црква треба. Народ Источне Херцеговине свугдје, ама баш свугдје гдје је херцеговачки Старац упро прстом у тло, откопава импозантне темеље. Тај Старац који упире прстом у херцеговачко тло, иако се очитује ликом љубињских и свих херцеговачки стараца, није нико други до Свети Сава Српски.
За вријеме 10-годишњег истраживања по некрополама Источне Херцеговине, па и на подручју Љубиња, евидентирали сте и науци непознате средњовјековне некрополе, крстове и натписе. Шта је разлог тог „заборављања“ историје?
Историја није заборављена. Она је код Срба снажно и присилно дислоцирана у простор усмености. Тај је простор карактерисан извјесном несигурношћу по питању времена, али и потпуном тачношћу и детаљношћу предајног наслијеђа. Срби памте догађаје у детаљима, али не могу да одреде када су се десили.
Оно што морамо узети у обзир је двовјековни утицај аустријске и аустроугарске државне пропагандне акције. Она је и значајно надграђивана током 20. вијека, а сугерисала је масовно присуство јеретичких организација у Хуму и Херцеговини. На тај начин су се друштвене појаве маргиналног значаја помјерале у саму матицу историје. Од бројних саговорника у беспутним крајевима Херцеговине слушао сам о ћириличном писму које је означавано као босанчица. А чак су и моји хрватски водичи у, на примјер, Дубравама, кад су присуствовали моме маркирању натписа и из знатижеље гледали мој рад – сами препознали ћирилично писмо које су учили у школи.
Међутим, српске установе науке и културе нијемо посматрају како у овај изворни српски културни простор ефикасно и небрањено продиру прозелитски утицаји. У томе посве сигурно данас предњачи Фрањевачки ред чији бројни ауторитативни аутори и данас пишу како у староме Хуму није било никакаве православне црквене организације. Нико из српских установа не реагује и не пита их чија је, рецимо, плоча са натписом калуђерице Марије на Видоштаку из 1231?
Било је, дакако, и уништавања споменика. То за простор Стона, гдје су их уништили фрањевци, казује и епиграфичар Марко Вего у његовој несуђеној докторској дисертацији из 1937-8. године. Нажалост, многе споменике уништио је и данас уништава наш народ који је научен да ови споменици припадају туђем етничком кругу, иако су дједови и очеви бројних живих Херцеговаца на стећке постављали надгробне крстове и под њима се сахрањивали! У чија то, забога, гробља? Илира? Богумила? Зар то сахрањивање не свједочи о српском континуитету на овим просторима?
Ви нисте Љубињац, а за сваку некрополу, крст или натпис наводите тачан локалитет. Нпр: „…на стази између Рашкојевог крста и засеока Премилово поље“. Како је један Новљанин проналазио те скривене љубињске старине, науци често непознате? Да ли Вам је неко помагао у њиховом проналажењу?
Помоћ код проналажења љубињских гробаља и споменика пружали су ми бројни мјештани, које сам ја и пописао на крају књиге, па је ред да их и овдје поменем: Неђо Јањић, Радован Стајчић, Ранко Радић, Драган Лечић, Милорад Лечић, Младен Лечић, Томо Турањанин, Мирко Ђурић, Бобан Ђурић, Миленко Ђурић, Мајо Вујовић, Јанко Лугоња, Сенка Јахура, Бранко Јахура, Драшко Сикимић, Неђо Будинчић, Славко Жарковић и Чедо Јањић.
Наравно, требам истаћи и да сам ја Херцеговац из Дабра и Корјенића, а моја је баба, очева мајка, са Банчића. Ја се ту осјећам као код куће, како године пролазе, и више него у Новоме. Мој прађед је љубињски градитељ и клесар Никола Стајчић, а ту чињеницу доказујем и подизањем међа. Међутим, рекао бих да је Нови посљедња брањена тачка Херцегове земље у периоду навале Турака, а његово старије становништво сво је потекло из Херцеговине. Ове древне везе посљедњих деценија се врло вјешто кидају и ја сам на ту појаву указивао и високим ауторитетима из простора културе, политике и Цркве.
Примјетили сте да подручје Љубиња предњачи по броју средњовјековних великих крстова. Ти масивни крстови својом једноставношћу и љепотом обраде подсјећају на дјела неких великана савремене скулптуре. Нарочито бих издвојила крст на Војској њиви и крст с натписом у селу Обзир (Миљановићи). Ви сте један ставили на насловну, а други на завршну корицу књиге. Како ви доживљавате те старе крстове?
Љубињски стари надгробни крстови су масивни, високи, каткад везани за гробне гомиле.
Лично их доживљавам као израз вјере наших Хумљана и Херцеговаца, али као производ периода у којем настају стећци типа високог сандука и сљемењака. Дакле, генерално говорећи, од друге половине 14. до краја 15. вијека. Они, по моме мишљењу нису млађи, а има млађих примјерака какав је крст у љубињским Пољицама из половине 16. вијека.
Крст је обиљежје Хрцеговине. То је земља Крста. Ја сада интензивно спремам своју коначну збирку старих ћириличних натписа са простора читаве Старе Херцеговине (много је нових) и у њој ће се наћи још потпунији преглед старих крстова. Крст и Слово то је једно те исто.
Неке некрополе и гробови у прошлости нису евидентирани, али има и случајева да их данас на локалитету има мање него што је забиљежио Шефик Бешлагић 60-их година. Шта је довело до нововјековног пропадања љубињских старина?
Стара гробља су уништвана свугдје у Херцеговини. Често приликом градњи и обнова цркава, када су споменици уграђивани у темеље па чак и у ограде гробаља. И сада се то дешава. Ја сам у више наврата писао високим достојанственицима наше Цркве и предлагао покретање поступка за заштиту стећака. Јер највећи број стећака се налази на српском катастарском тлу и у оквиру српских цркава и гробаља. Довољан је један епископски циркулар који ништа не казује о припадности споменичког наслијеђа. Само сугерише чување и заштиту.
Много би нам простора требало да све случајеве побројимо, али ја на свим некрополама снимам оштећене споменике. Рецимо, постоји на огромном крсту у Доњим Давидовићима у Билећи представа жене која у једној руци држи узде коња, а из друге, подигнуте руке је чекићем или глијетом избијен предмет који носи. То је свакако крст јер управо један љубињски споменик на Вртинама (Жрвањ) има исту представу и казује шта је та жена носила у руци. Наиме, на Вртинама је сачуван велики стећак који на источном лицу чува такву представу: жена лијевом руком води коња са коњаником, а у десној подигнутој руци држи крст којим освјетљава пут испред себе.
Споменици су уништавани и акцијама херцеговачких комуниста, каткад масовно, као што је случај са предрагоцјеном некрополом на Вртинама, а по иницијативи тадашњих државних службеника из Љубиња. Тада су за градњу омладинског дома употријебљени споменици из оближње средњовјековне некрополе који су нештедимице поломљени. На тај начин затрвена је скоро читава некропола изузев крупног сандука и крста с натписом.
Такође су уништени у великом броју и потапањем дијела долине Требишњице. Моје је убјеђење да би Херцеговина више корсти имала да је на старим локацијама сачувала два древна православна манастира на Требишњици (Косјерево и Добрићево), са страховитим бројем надгробних споменика, које би са дивљењем и великом знатижељом посматрала читава Европа.
Кад су у питању натписи, Ваше графијско читање често уноси измјене у оне који су прочитали ранији истраживачи. На основу чега?
Читање и тумачење се умногоме разликује и то сада све више увиђају у стручним круговима. У волуминозном зборнику уваженог М. Вега учињено је најмање 40% погрешки и превида, убијеђен сам, усљед прекомјерног ослањања на гипсане одливке које су доносили техничари Земаљског музеја у Сарајеву.
Моје неповјерење према одливцима долази због непосредних сазнања о плиткоћи хумско-херцеговачких натписа, о неравним површинама споменика на којима су се усјецала слава, те понекада, дислоцирања слова ван уоквирених натписних поља. Неповјерење долази и од пречестих погрешака уважених претходника. Ја користим технику маркирања меканом кредом. Изузетно је важно да се натписи траже у условима јутарњег или вечерњег свјетла, као и кад су споменици потпуно суви.
Када сам 2004. године започео рад на изучавању старих натписа мислио сам да ћу се бавити само науци непознатим, али морале су бити учињене бројне ревизије и исправке. Примјера ради, један црногорски академик је на споменику Прибила Петковића и његове домаћице Маре у Бањанима прочитао да је „покојни“ Прибил – „блажени“. Грешке су у овом раду неминовне и сам сам их правио, на примјер у случају свога предлога читања натписа на крсту у Миљановићим,а што сам јасно у књизи назначио. Међутим, у обимним зборницима и радовима из друге половине 20. вијека који су имали амбицију доношења коначних тумачења, грешке су заиста многобројне.
Да ли ових 20-ак натписа са љубињског подручја откривају нешто о прошлости овог краја?
Ти натписи у историју ових крајева уносе имена личности које се налазе и у архивалијама, односно у Државном архиву Дубровника, као што су знаменити љубињски Радосалићи. Али, каткад, налазимо нове натписе са за науку новим личностима. Примјера ради, у околини Билеће постоје три писана споменика Драгишића, а они су извјесно Косаче. Значајно је то и због сагледавања дистибуције припадника тога рода.
Изузетно је важно истаћи то што, проналажењем пуно већег броја натписа него је утврђено до конца седамдесетих година 20. вијека – видимо да је ниво писмености нашег динарског човјека био виши него што се то обично сматра. Љубињски крај налази се у оквирима регије која чува највећи број средњовјековних ћириличних натписа на Балкану.
Докторе Комар, упорно сте обилазили некрополе и гробља Херцеговине 10-ак година и то у слободно вријеме, пошто сте по професији љекар. Зашто сматрате да је толико важно да се утврди стање на старим гробљима Херцеговине: забиљежи, прочита, лоцира, остави штампани траг о томе?
Оваква истраживања су важна јер нашем човјеку показују његово сопствено наслијеђе, којим се може поносити. Наше миграције су кроз историју доносиле нове фамилије, али увијек, чувале и дио старог становништва. Видљиви су и одређени дисконтинуитети које су изазивала помјерања становништва, модни трендови које је диктирала Аустроугарска политика, затим послијератна Југославија, као и веома озбиљна застрањења науке.
Ја никада нисам одрицао да су преци данашњих босанскохерцеговачких муслимана градили стећке и да су стећци заједничко наслијеђе. Али сам имао научну потребу да истакнем да постоји јасна и видљива тачка дивергенције, обиљежена високим сандуком и сљемењаком. Они се овдје граде у периоду косовске трагедије и до конца 15. вијека. По мени, није све стећак што се проглашава стећком. Плоча са натписом жупана Грда из Полица са краја 12. вијека је обична плоча. Ни плоча са натписом калуђерице Марије са Попрати није стећак. Она је направљена 1231. године.
Убијеђен сам да су најснажнији подстицај градњи ових монументалних споменика дали догађаји које је балкански човјек могао доживјети као догађаје васељенских размјера. То су пад Цариграда и десет година касније, пад Босне. Али, нипошто не одричем припадност ових споменика и муслиманима и Хрватима јер они постоје на простору који су насељавали и насељавају Хрвати.
Међутим, зна се да најгушће посијање масивних гробника средњега вијека лежи на централним дјеловима босанско-херцеговачког простора, у нашем народу познатог као Стара Херцеговина. За нас је данас најважније да то изузетно културно-црквено наслијеђе сачувамо.
Sjajan tekst. Pozdrav za Gorana.
Moja Hercegovina uvek ima prelepe priloge. Trebali bi i ostali hercegovci da se ugledaju na njih i da budu vredni kao oni. Ja sam iz Vojvodine ali poreklom hercegovka,ni nasa zemlja u Vojvodini nije bila plodna,bila je mnogo teza za zemjoradnju nego hercegovacka zemlja i trebalo je vise od 30 god. da se dovede u red.Mi dan-danas u Vojvodini nemamo vodu za pice a Hercegovina lezi na vodi ali i pored tga mi radom uspjevamo nadoknaditi sve pa smo Vojvodinu pretvorili u evropsku zitnicu i tu proizvodio sve i svasta a sada koristimo i bio masu za ogrev.Lepo je kad se neko bavi tradicijom ali ne sme da se ostane u proslosti i ko ovo shvati na pravilan nacin ima perspektivu a narodi koji ovo ne shvataju nestace kao indijanci i dinosaurusi. Lepa je prica o vezi HN i hercegovaca ali koji danas hercegovac iz danasnje I.Hercegovine zna da kaze nesto o tome,koji hercegovac zna recimo da su pijacu u HN podigli hercegovci. Danas u HN uopste na pijaci nema hercegovaca a takodje osim male pijace u Trebinju Hercegovina uopste nema pijacu.I med koji proizvodite znajte ne moze se od toga ziveti i placati racuni.Toliko imate neiskoristene zemlje a nije vam palo na pamet da zasadite neko drvo da imate za ogrev,da drizite neke svinje i stoku i imate svoje domacinstvo.Vama je samo da se uvucete negde sto vi kazete ‘na suhom’ ali srusili ste drzavu,eto nije vam bila dobra sad nema ‘suhig’ sad morate sami da mislite o sebi ali na zalost za to niste sposobni jer zivite u proslosti i bez skole ste. Za sve ove godine niste uspeli da dovedete ni poljoprivrednu skolu u Hercegovinu a kamoli nesto vise a osnivate neku skolu za snajdere.Vi idete iz promasaja u promasaj i svako moze da vas laze. Pocnite vise da radite,u radu je spas. Pozdrav
Problem sa Hercegovinom je sto je vode ljudi koji je nevole. Na stranu sto nisu sposobni nizasta nego sto je i ne vole. Mnogi su se slizali sa Dodikom ali su i za svoje mjesto nesto izvukli ovi u Hercegovini su gledali samo kako da ukradu od hercegovaca i da nose njemu-Dodiku. Druga bitna stvar je sto hercegovacke opstine uopste izmedju sebe ne saradjuju nego se cak mrze. Nije normalno da neko iz Foce dodje i prica protiv opozicije u Trebinju umjesto da se sloze da zajedno rade oko razvoja Hercegovine i RS i da se uklone mafijasi.Znaci,oni se u startu svadjaju umjesto da saradjuju. Onda ti lokalni mafijasi tjeraju narod odatle,oni ga toliko pljackaju da ljudima nista drugo ne ostaje nego da napuste svoja imanja i da se pokupe i odu. Poslije rata ljudi su se naseljavali svuda i od tih mjesta su napravili gradove eto niko nije nista uradio da se ljudi nasele u Hercegovinu,nikakav plan za to nije postojao niti se neko za to zalagao.U jednoj maloj nerazvijenoj Vlasenici recimo postoji Sumarski fakultet a Hercegovina nije dobila nista,pa ljudi su se naseljavali u Bratunac,Visegrad,neki Zvornik koji se sav nakrivio i ima samo jednu ulicu,zatim neka Vlasenica,Pale ….od jedne male nerazvijene muslimanske Bijeljine gdje nije bilo ni vodovoda ni kanalizacije su napravili 2. grad u RS i 3. u BH jer se naselio narod koji je podigao taj grad i sad je BN ubjedljivo najrazvijenija u RS.Cjela RS na jednu stranu a BN na drugu shvatite koliko su razvijeni. A sa druge strane Hercegovina koja ima svu infrastrukturu da primi ljude,da se nasele o tome niko nije mislio niti se radilo na tome niti se radi sada nego se ljudi iz nje tjeraju !