Početna  /  Od ljudske duše zavisi opstanak sveta
Teme i komentari

Od ljudske duše zavisi opstanak sveta

Ima negde u Talmudu zapažanje da Bog broji ženske suze. Žene ne ubijaju decu. Ako na osnovu toga sudi civilizacijama, onda je ovo isto što i ideja Dostojevskog

ajlan_kurdi

Nisu se tvorci modernog kapitalizma jedini ni prvi setili da bi ljudi koji se oslobode moralnih kočnica u duši bili neuporedivo efikasniji od naivnih koji posustaju i padaju pred moralnim dilemama. Ali su jedini koji su uspeli da izgrade sad već svetsku civilizaciju na ideji da najgori zločini spadaju u kolateralnu šetu progresa. Da su, zapravo, dobrodošli. Bar kod jakih ljudi, onih kojima ruka ne drhti kad treba zaklati. I koji su, baš zato, pozvani da vladaju.

Šta je istina u ovoj raspravi o ljudskoj duši, ko će znati? To možda i nije samo naš problem, nego i problem cele prirode. Čini se, nad slikom Ajlana Kurdija, da o dometu ljudskih zločina imaju svoje mišljenje i more i pučina i pusta plaža i svetlost izlazećeg sunca. Ni ovo nije frazetina, nego je život, kažu naučnici, jedan veliki eko-sistem, misteriozna celina u kojoj je sve povezano, pa i ljudi nešto nekome duguju i negde polažu račune. Ili uobraze da nikome ništa ne duguju, pa počnu da grabe i uništavaju sve oko sebe – dok život na zemlji ne počne da se gasi. A oni nastavljaju da računaju: meni se zasad isplati, a i život na kraju krajeva spada u kolateralnu štetu.

Na suđenju u Nirnbergu, nacistički doktori koji su pravili eksperimente sa ljudima u logorima pravdali su se pozivajući se na osnove svoje civilizacije: mnogo je veća sreća, govorili su, koju će doneti čovečanstvu naši eksperimenti, nego patnje malog broja ljudi koji moraju da budu žrtvovani u ime progresa.

Dostojevski je znao da do ovoga mora doći. Da nije samoga sebe poslao po kazni u Sibir, Raskoljnikov bi završio radeći eksperimente na ljudima, verovatno kao veliki hirurg u Americi. Tvrdio bi da je uradio više dobra nego zla, ili da se bar ne zna, u raspravama o moralu, ko je u pravu. Da bi ovo mogao da kaže morao bi da prekine sve veze sa sopstvenom dušom, čak i u snu. Jer svaki čovek instinktivno zna da nacistički doktori nisu u pravu. Može da tvrdi suprotno samo  ako se pretvori u robota. Inače zna da laže. Kad progovori, kad se mrdne, čak i kad se nasmeje – uvek zna da laže. Budućnost robota mu ostaje kao jedini spas. Robot mu obećava maksimalnu efikasnost bez griže savesti.

Gle čuda, baš ovih dana čitam da će u roku od najviše dvadeset godina roboti zameniti ljude u svim važnim poslovima. Naročito u ubijanju. Biće savršeni i neumorni vojnici.

Pitanje duše se neće više postavljati. Kolateralna šteta će biti svet. Tako će se, u čast Dostojevskog, ipak na kraju otkriti da su ljudi skrivali veliku tajnu: od njihove duše je zavisio opstanak sveta. Šteta što su morali da ga unište da bi to otkrili.

Možda je globalizacija dokaz da je civilizacija zasnovana na racionalno shvaćenim interesima pobedila, ali se Dostojevski ne bi složio. Kazna koja sledi zločin upravo tako i dolazi: kroz seriju pojedinačnih i kratkoročnih uspeha koji vode u katastrofu u kojoj će se sve platiti. Baš kad je ovaj pogled na svet postao globalan nametnula se tema o ekološkom uništenju sveta, klimatskoj kataklizmi, nuklearnom samouništenju, pandemiji. Nikad u istoriji sveta ova opasnost nije bila tako realna, i to po sudu ogromne većine naučnika. Niko ne spori da je sve to posledica darvinističke civilizacije koja je postigla ovoliku efikasnost eliminišući blebetanja o duši, moralu i osećanjima. Niko ne spori, ali se niko i ne usuđuje, osim Dostojevskog, da izvuče očigledne zaključke iz ove „greške” u računici.

Najgora smrt neće doći ni od ekološke kataklizme, ni od atomskog rata, ni od pandemije, nego od sramote.

Ne bi trebalo živeti u ovakvom vremenu, ali čovek ne može da bira. Ne bi trebalo živeti u vremenu kad se najteža egzistencijalna dilema, koja se tiče celog čovečanstva, preteći svede na groznu zamku: ovako se više ne može, ali se ovako mora. Kako: ne može se, a mora se – ljudsko biće ne treba stavljati pred ovakvu muku. Je li moguće da se čovečanstvo ujedinjuje prvi put u svojoj istoriji na osećanju nemoći? Tolika moć u rukama ljudi, takve nauke, takva tehnologija, a niko ništa ne može da uradi čak ni kad se na njegove oči dešavaju zla od kojih glava hoće da prsne.

Svi okreću glavu od sveta u kome žive. A svi hoće da učestvuju u podeli plena.

Koji li je to razlog iz kojega ljudska duša ne pristaje na ovu pogodbu? Mislim na pogodbu sa zlom: da u ime efikasnosti i profita sve bude dozvoljeno, pa i ubistvo deteta? Ima negde u Talmudu zapažanje da Bog broji ženske suze. Žene ne ubijaju decu. Ako se na osnovu toga sudi civilizacijama, onda je ovo isto što i ideja Dostojevskog. Kad se stigne do ove tačke, ne izgleda smešno ni ideja da potajno, ali neumoljivo, ljubav vlada svetom. Zvuči smešno. Kako bi to izgledalo kad bismo ispod Ajlanove fotografije stavili natpis: „Ljubav vlada svetom”? Možda, ali iz velike daljine. Ko se poslednji smeje.

Ako stvari stoje ovako kako je mislio Dostojevski, onda mrtvo dete nije toliko za žaljenje. Negde, u konstrukciji ovog tajanstvenog i fantastičnog sveta, čak i bez uvođenja Boga, predviđeno je mesto gde dečije suze dobijaju smisao, ako ne utehu. Nego su za žaljenje ovako neopozivo osuđeni i odbačeni ljudski ideali – civilizacije, religije, imperije – čak i ako su u njih upakovani životi stotina miliona ljudi. To nikad nije živelo. To je suvo i lažno. To nije imalo ni najmanju šansu. Takvo oružje, takve sile, takva tehnologija, takve nauke, takve laži, takve video-igre!.. Ni najmanju šansu.

Autor: Stanko Cerović, Politika.rs

 

91 Shares
91 Shares
Copy link