Некад се говорило: “Херцеговина цијели свијет насели, а себе не расели”, али то више не важи, јер прије се рађало од петеро до десетеро дјеце. Него, данас ти је: “Херцеговина се расели и осташе пуста села херцеговачка”, рекао ми је с уздахом мој требињски комшија Богдан Кажовић, који је, ради бољег живота, својевремено и сам напустио своје Тодориће, село у подручју Врањска.
Повод за тај комшијски разговор био је недавно објављени магазин „Моје Херцеговине“ о маргинализованим, скоро па непризнатим људима и њиховим проблемима у Херцеговини. Који је комшија прочитао и, подстакнут тим причама, предложио да мене, као новинарку овог интернет магазина, одведе у своје Тодориће, наглашавајући да је то мало људи који данас тамо живе – „само таква“ маргина у Херцеговини.
Подручје Врањска – осам села између Билеће и Љубиња
И тако ме је комшија Богдан повезао у Тодориоће и свој засеок Ослићевина, успут ми причајући о том подручју Врањска, названом по централном и највећем селу, а које заузима 50 километара између Билеће и Љубиња. Као неко ко први пут пролази кроз то подручје, а без намјере да се ту пресели и размотри услове за живот, ја сам била очарана пејсажом. Отварањем висоравни на којој је смјештена планина Ситница, са стрмим, а шумовитим странама. У чијем подножју је смјештено осам села: са једне стране Дола и Звијерина, а са друге: Крстаче, Симијова, Тодорићи, Врањска, Длакоше и Обло Брдо, свако са доста заселака. Необично много зеленила за крашко подручје, са закриљеним травнатим увалама, очаравајућим мирисм херцеговачких трава, још на сваком кораку љековитих. Одушевљена што сам мајци убрала дубачац, који она купује на пијаци, одмах наишла на траву иву и мајчину душицу – само што нисам почела да пјевам хвалоспјеве тој херцеговачкој „маргини“. Наравно, комшија Богдан ме пустио да се мало дивим његовој постојбини, а онда ме је „спустио на земљу“ подацима.
Село Врањска и 7-8 подручних села сада немају ниједног ђака. Немају ни школе, ни продавнице, ни амбуланте, ни аутобуске линије, нити било какве комуникације, јер побјегао је народ. Једноставно је дошло да се мора бјежати одавде, насељава се дивљач, зарасте све у шуму. Иако је асфалтиран регионални пут Билећа-Љубиње, до тих села води макадам. А и он је дошао тек 80-их, и струја је касно дошла – кад је становништво већ побјегло. Телефон је дошао тек прије неку годину, кад је постављен репетитор за мобилну телефонију. То су били ‘посљедњи трзаји’ власти и локалне заједнице да се нешто учине за то локално становништво, али оно је већ било у граду. Направило куће, остварило пензије, дјецу школовало – ко ће се ту вратити? Понегдје је остао мало ‘снажнији’ човјек или ко има подршку од породице из града. Иначе, већина становника који су ту остали су самци. То им служи да могу комуницирати, замолити некога из града да им истјера горе врећу брашна, кило соли или нешто друго, да им уплати допуну за телефон“, изнесе ми то комшија Богдан „у даху“, са емоцијом оног који је „посљедњима одустао и закључао кућу“.
Број сталних становника подручја Врањска је, сазнајем, тешко израчунати, јер то варира сваки дан. Кажовић мисли да има око 150 сталних и око 50 повремених, који излазе преко љета. „Све то да саставиш заједно, није једно некадашње село!“ За разлику од 50-их година прошлог вијека, када је он ишао у школу и када је, каже, ту живјело преко 2.000 до 3.000 становника.
„То је био период који не могу да схвате касније генерације. У моју школу је ишло 380 ђака – у Централну школу Врањска. А било је шест подручних, четвороразредних школа. Ту је било и станова за наставнике, ишао је аутобус, била је и продавница и амбуланта и кафана. Било је радне снаге, држала се стока. Сад је то све преселило у Билећу, Љубиње, Требиње, нешто у Гацко, а половина по цијелом свијету. Оста та област пуста и нико је више населити неће, јер нема ту услова за живот. Поготово што је народ окусио бољег живота. Локални путеви се не одржавају, јер нема народа. Чим упиташ за нека средства да се то поправи, кажу ти: ‘А коме, брате? Зар двојици-тројици који живе горе?’ Они нису интересантни ни локалној заједници, ни друштву, то су маргинализовани људи, без социјале и пензије, који ништа не могу да остваре. Они се нису снашли у животу, а друштво не види ни њих, ни њихов проблем“, сажима мој комшија проблематику тих херцеговачких села и њихових становника на маргини овог друштва.
„Гори посао него на Голом Отоку“
Док ме комшија возио у Тодориће, до Вукашина Попадића и Милорада Чомића, причао ми је како они зарађују за живот извлачењем дрва са обронака Ситнице:
„Тај Милорад Чомић је позајмио сајлу од једног комшије који је то већ радио и нас 7-8 је ту сајлу вукло цио дан, дио по дио, док смо је извукли у средину планине, гдје је остало шуме, јер је недоступна за експлоатацију. Изведе он горе коња около, али осам пута он свако дебло мора претурити преко својих рука, да би за њега добио пару! Прво мора да усијече дрво, затим мора да га очисти од грања, па да га извуче до мјеста до ког може доћи коњ, онда га мора натоварити на коња, па дотјерати на рампу и истоварити, затим увезати и пустити низ сајлу, а доле га утоварити на камион – осам пута да би му човјек дао паре! А и овај који их узме мора их још неколико пута претурити преко рука док прода дрва и извуче неку пару. Ма то је најтежи физички рад, то је горе него рудник – то је права робија! Тај њихов посао с дрвима је гори посао него на Голом Отоку, али ти људи су га прихватили, јер неће да умру. Јер се боре да преживе“, саосјећа са њиховом муком комшија Богдан.
„Боље би ми било у затвору“
Прво што је Вукашин Попадић прозборио кад смо му дошли у кућу, било је да нам понуди кафу и ракију. Онда је услиједила суморна шала на свој рачун: Добро је, каже, да смо га нашли у кући, иначе би га морали тражити или у јами или у чатрњи… Нема он, додаје, ни наду ни вољу за живот, али мора да „заради неки динар“, а једина му је могућност – сјеча дрва у планини.
„Још дошао шумар и каже ми да је то забрањено. Ја му кажем: ‘Ја нећу престати, а ти ме ухапси и спреми у затвор. Мени је ово гори затвор, тамо ћу бар имати бесплатну храну!’ Боље би ми било тамо него овдје у пустињи, гдје нема ни народа ни услова за живот – не дај Боже никоме“, резигнирано каже Попадић.
Онда поче да прича како је прије рата живио у очевој кући у Билећи и радио у „Ковници“. Међутим, имао је 1987. тешку саобраћајну несрећу, а као посљедица му је остала дјелимична инвалидност, на нервној бази. То му је, каже, потврђено наредне године на Комисији за пензију у Мостару, али је коначна одлука била да није завршено лијечење.
Па је радио у „Ковници“ све до пред рат, када је она затворена. У рату је био ослобођен војске, али је имао радну обавезу у истој ковници. Има, каже, 24 године радног стажа, али му то није повезано, јер није све уплаћено. Такође, да има медицински признату дјелимичну инвалидност на нервној бази, а опет не може да оствари пензију. Да је био и на Комисији за пензију 2013. у Требињу, али и да је тамо добио рјешење да се нису стекли услови за пензију, него му је препоручена – промјена радног мјеста!
„А гдје да га промијеним кад више не ради моја фирма? Ко ће мене, у 53. години живота, примити у радни однос? Још сам био прошле године на Нервном десет дана, а сваког мјесеца идем на контроле. Па ја пијем шест лијекова свакодневно“, устаје Попадић и доноси хрпу лијекова на сто: бенседин, тегретол, модитен, бромазепан , мапротилин.
Друга прича без наде
Иако сваки ради засебно, а и куће су им удаљене око 800 метара, позвали смо Милорада Чомића код Попадића, до чије куће смо прво дошли. Па смо одмах чули и другу причу без наде. Причу Херцеговца који је служио војску у Хрватској кад је почео рат. Који је био заробљен и неколико мјесеци провео у заробљеништву.
Онда се, каже, вратио овамо, али није успио да добије посао, ни неку социјалну помоћ. Једина сигурност коју има у животу је та дједова кућа. Једина могућност да заради за живот је „брање дрва“ у планини. Каква је то посао Кажовић ми је већ описао, а довољно је говорио и његов сјетно-уморни израз, толико рјечит да ми је новинарско распитивање изгледало бездушно. Поготово да та питања постављам човјеку чија је узречица „по јаду“ – иде му уз све… Иде уз ту животну и људску муку оних који су заборављени у тој херцеговачкој забити…
Признајући да новинарски текст ту ништа не може ријешити, захваљујем им што су подијелили своје приче са нашим интернет магазином. Толико може „Моја Херцеговина“: да освијетли херцеговачке људе и њихове проблеме, да спријечи да се они „гурну под тепих“, да их чува од заборава. Остало је до оних који имају власт у Херцеговини…
