Сем Гачанима, планина Живањ и није посебно позната. Ни много висока (1686 мнв), нити нарочито сурова. Али пружа очаравајући поглед на Високу Хрцеговину, док се пењете „обрвом“ те планине. Успут, ни тај дуги травнати гребен није баш очекиван у земљи познатој по кршу. Још је неочекиваније да се неко „заобрва“ на врх Живња по пред-илинданској врелини. А најнеочекиваније од свега је да су планинари „Коритника“ из Билеће заказали прославу своје крсне славе, Илиндана – баш у подножју те планине у залеђу Гацка. Са претходним успоном, на који су дошли и планинари требињског „Вучјег зуба“ и гатачког „Волујака“. „Ми планинари смо, иначе, као номади, стално се негдје крећемо. А крсну славу славимо тамо гдје се затекнемо на Илиндан“, весело појашњава новинарки „Моје Херцеговине“ Милан Уљаревић, предсједник ПД „Коритник“.
Пошто славу треба прославити „с образом“, макар и у планини, Уљаревић додаје да је успон на Живањ предложио њихов члан Блажо Ивковић, који има викендицу у Горњим Бодежиштима подно те планине. Такође, да буде овогодишњи домаћин славе. То је, пак, значило од 31.јула до 2.августа, односно до Илиндана. Макар и у планини, код домаћина је све било „образли“. Почев од Блажиног дочека „кампера“ у петак увече с кашиком меда, закуском и пићем; заједничког доручка пред успон, гулаша који је дочекао уморне планинаре, али прије свега због позитивног дружења и искреног радовања гостима, што се лако видјело код свих планинара „Коритника“. Знате оно кад вам се неко баш радује што сте дошли, кад му је ‘пуно срце’ само зато што може да вас угости! Једноставно, домаћини које је грехота прескочити…
Преко прече, наоколо љепше…
А „номадско“ славље укључивало је и петочасовну кружну туру по Живњу и околини у суботу. Сам врх би се „одрадио“ много брже, али не иде се на планину с тим циљем, поготово не на славски успон. Дакле, уз успон на Живањ, домаћини су се потрудили да нам покажу што више „живањских“ занимљивости – да бисмо „напојили очи“ том планином, јер ко зна кад ћемо је опет походити.
То је укључивало и силазак до извора Вратло, да видимо одакле се Гацко напаја водом. Успут, да и ми понесемо ледену воду за успон под врелим сунцем. Ледена вода је већ довољан опис, али смо чули и да се из ње руком не може извадити више од 10 каменчића! Могла бих само додати да смо тај податак примили „здраво за готово“. Мислим, нико није ни помислио да се јуначи по том питању…
Сем првог стрмог успона, којим се излази на гребен и једног мањег до завршног гребена – успон на Живањ све вријеме и иде гребеном, том „обрвом“ планине. А уз отварање погледа на Високу Херцеговину и с десне и лијеве стране. Која вас заокружи на врху збором планина и врхова: Лебршник, Орловац, Кук, Волујак, Власуља, Бадиње, Тјентиште, Зеленгора. А између: долине, превоји, шуме, језеро Клиње…
Иако је, послије тог пењања „обрвом“, слиједио силазак „низ нос“ падином, тражење газа преко потока, успон на Горња Бодежишта и наставак славског дружења, све са илинданским ломљењем крсног колача – ипак је прави крај ове репортаже тај поглед са Живња. Зато што је то био дар ове славе.
Збориште Високе Херцеговине. Тих планина које се кочоперно уздижу са простране крашке висоравни и степеничасто спуштају ка Ниској Херцеговини. Тихи ромор прадавног горја. Ко има уши, нека чује…
