Др Петар Рундо – срески љекар из Требиња, објешен у усташкој полицији

Мој отац др Петар Рундо био је срески љекар у Требињу. Његово присуство ексхумацији Срба из Придворачке јаме у својству санитетске инспекције – захтјевали су италијански љекари који су га познавали, а то је била и законска норма у Италији. То је било октобра 1941. године. Тада усташе више нису могле да праве злочине, Италијани су чврсто држали власт у Требињу. Наравно, усташе су биле на сваком ћошку, њихов вођа био је апотекар Ђорђо Стринчић и ја га се сјећам – ходао је градом у усташкој униформи и био упадљиво хром – гегао се и дизао руку уз сваки поздрав! Мој је отац ухапшен тек априла 1942. и исте ноћи у полицијском затвору силом објешен! Рекли су нам да се сам убио – почиње причу о свом оцу др Михаило Рундо, који већ 51 годину живи у Њемачкој, у Франкфурту. Радио је на Универзитетској клиници тог града, а већ 18 година је у пензији. ”Мојој Херцеговини” се др Михаило сам јавио, одмах послије текста о ”лединици” у Подгљивљу, нудећи нам податке о свом оцу др Петру Рунду, ког је видио на фотографији са Шкором и Гуровићем.

dr-rundo-naslovna
Др Петар Рундо

Објешен па сахрањен ноћу, уз забрану пратње

Помогао је тако овом интернет магазину да открије причу о необичном животу и трагичном крају угледног среског љекара др Петра Рунда и наређењу да се он сахрани ноћу, а са забраном пратње!

Нико нам није ни изјавио саучешће, страх је владао људима. Једино су два италијанска љекара дошла у наш стан да изјаве саучешће. Они су познавали нашег оца јер су га звали у гарнизон кад се тифус појавио и међу Италијанима, пошто они нису имали искуства с тим. Иначе, они су прво отишли у полицију, па онда дошли у наш стан. Старији се звао др Кокери и био је из Болоње”, запамтио је, као осмогодишњи дјечак, др Михаило.

Сазнао је послије да је његова мајка Љубица рекла тада италијанским љекарима да она мисли да су га убили. И да је млађи љекар одговорио да је он патолог и судски љекар у Италији и да ће тражити да прегледа и обдукује др Рунда.

”Мајка се сложила, а за дивно чудо сложила се и полиција. Он је извршио обдукцију, али није констатовао насилну смрт у смислу другог лица, јер других повреда није имао. Ја мислим да су га они везали, подигли на омчу и објесили. Мој брат Ристо био је у Болоњи 1959. или 1960. и у телефонском именику пронашао је др Кокерија и они су се састали. Он му је тада исприччао о том разговору с мајком, а и сам др Кокери је био мишљења да је отац објешен.”

Др Михаило Рундо се сјећа и да је два дана послије убиства (мисли 28. априла 1942.), ноћу по њих дошао таксиста и одвезао их до мртвачнице гдје су се опростили од оца. И да су са њима биле Марија Брусман и Зора Дучић, мада Зора није била и на гробљу. А да је на сахрану дошло само троје: двије жене и требињски фотограф Бокоњић по налогу полиције, да сними сахрану. А кад је његов отац сахрањиван, да је већ свитало…

”Иначе, Бокоњић је био Србин и имао је фотографску радњу на пијаци. Он је срео нашу мајку на улици и дао јој је неколико сличица са сахране, веома смо му захвални били! Он је послије рата стријељан, а не знам због чега… А на ту ноћну сахрану са забраном дошле су само двије жене. Једна остарјела Маринка, поријеклом Чехиња, која није чула за забрану, а већ је била наглува. Осим ње само Марија Брусман – она се једина усудила и поред забране! Отац јој је био званични преводилац за њемачки језик и послије рата је стријељан. Та Марија је помагала код опреме и сахране, а њена млађа сестра Радмила није могла доћи јер је узела да чува моју два мјесеца стару сестру Ангелину. Никада им то нисмо заборавили! Као ни оној двојици италијанских љекара који су нам понудили помоћ и нашу мајку, са четворо дјеце, превезли ноћу војним камионом у Херцег Нови, а ми онда у наш Рисан. Тамо је отац прије рата купио стару капетанску кућу, која нам је служила за љетовање…”, живо је сачувао у сјећању 83-годишњи др Михаило Рундо.

Његов старији брат Ристо је, додаје, истражио како је ишло то с њиховим пребацивањем из НДХ-а у Боку которску. Наиме, Бока је била припојена Италији, а пошто је њихова мајка Љубица рођена у Херцег Новом, дакле ”у Италији” – ти љекари су обавијестили италијански конзулат у Дубровнику да је она Италијанка, рођена у Италији, да одлично говори италијански језик; те тражили сагласност да је пребаце у Италију. И италијански конзулат им је дао сагласност. Али су их ипак, истиче он, пребацили из Требиња ноћу и тајно, у затвореном војном камиону! Др Михаило не зна шта је писало у одобрењу конзулата, али се сјећа да су у Рисну добили италијанска имена. Он је био Микеле, Јован – Ђовани, а Ристо – Кристофоро…

Зашто је ухапшен срески љекар?

Др Михаило истиче да је његов отац помагао свакоме, па и партизанима. И да је тог дана отишао таксијем ”у Придворице или Пољице” – пошто је један рањеник лијечен у кући. А у повратку се такси зауставио пред полицијом, не зна ни он због чега. Вјерује да су га чекали код пијаце и ”скрајнули до полиције, одмах лијево”…

Др Михаило Рундо
Др Михаило Рундо

”Таксиста је био муслиман и мислим да се звао Ибро, али одан оцу – он је често возио нашег оца и отац му је апсолутно вјеровао. Ни ми нисмо никада посумњали у њега. Сјећам се и да је дошао послије рата у Рисан да нас посјети, можда 1947. године. Сем њега, са оцем је ишао у посјету и његов болничар Владо Воркапић, али он се није вратио у Требиње – отишао је ‘у шуму’ (послије рата био је носилац Тринаестојулске споменице). Морам рећи да му наша мајка није вјеровала, сматрала је да је он био потказивач јер се његовој супрузи није ништа десило и нико је није дирао – живјела је слободно у Требињу! Наша мајка је то Воркапићу послије рата и рекла, али мислим да се ипак варала…

Кад је мој отац ухапшен, неко је дошао у наш стан у Бреговима и рекао мајци и ми смо сви отишли до затвора. Предратни жандар Хакија Шаран дерао се на нас! Забрањено нам је било да говоримо са оцем. Моји родитељи су се нијемо гледали, а мајка нас је држала за руке. Мој отац је тада ипак изустио на француском: “Ils savent tous!” (‘Они знају све!’) Хакија се тргао: ‘Шта, шта?’ – није ништа схватио. Моји родитељи су одлично говорили француски. То су нашем оцу биле последње ријечи упућене породици… Али нам је један од полицајаца рекао да донесемо од куће мадрац и покривач и да ће отац само ту ноћ код њих остати, а сутра ће доћи кући. Ми дјеца смо у то повјеровали, двоје је одмах отишло по мадрац и донијело га, чак смо код куће о томе говорили. Мајка је зрело мислила и знала је шта се спрема! Она је касније више пута поновила оне очеве ријечи на француском – ‘Они све знају’! Како је те ноћи било са нашим оцем – могу само да претпоставим…”, чува сјећање на тај страшни дан др Михаило Рундо.

Чак у Франкфурту је син др Рунда срео свједока који је тог јутра видио његовог оца како виси на решеткама прозора који гледа на авлију, те сазнао да је дуго висио тако објешен! Тај свједок био је Војо Секуловић, Требињац који је живио и радио у Франкфурту. Испричао му је да се он, као и друга дјеца, пео на зид иза затвора. Да је видио др Рунда како виси, отрчао кући и рекао мајци шта је видио! Али да му је она ударила шамар и рекла да не прича глупости…

Трагом усташких архива…

Полиција је породици Рундо јавила за смрт. Др Михаило напомиње да су се пристојно понашали и рекли им да се др Рундо објесио, био је сам у ћелији – али да они у то никад нису повјеровали.

”Послије рата, можда 1960. године, један пријатељ најстаријег брата Јована тражио је нешто по дубровачкој архиви и случајно пронашао извјештај полиције из Требиња Загребу, гдје описују да је ‘познати комуниста’ итд. ухапшен у Требињу, али да је исте ноћи ‘у узама’ сам себи пресудио и објесио се! Наравно, он је легално узео копију тог документа и донио мом брату. Али ми смо видјели да даље пише да је уз то ‘опће извјешће’, које иде нормалном поштом, послато и ‘специјално извјешће по куриру у Загреб’! Баш пише да је посебно извјешће са прилозима и записницима послато под бројем Т 1401 и Бр.Т 13931/42 ‘ове Велике жупе’! Мој брат Ристо је о том документу Дубровачког архива нашироко писао у писму Артуковићевом сину Радославу у САД. То писмо је објављено: и у САД, и у Лондону – у ‘Нашој речи’ коју је уређивао Десимир Тошић, а преузео га је и историчар Милан Булајић и у цјелости објавио у једној од својих књига – збирки докумената о усташким злочинима.

Ја сам одмах, још тада, копију тог ‘опћег извјешћа’ послао у Загреб, у Архиву Хрватске. Тамо је радила једна наша рођака, Српкиња, која се презивала Кнопфмахер по мужу. И сви су је држали за Хрватицу, али она је рођена у Сарајеву, као Рундо. Она ми је писала да је постојала збирка тих посебних извјешћа у којима је истина написана, али да су је усташе спалиле маја 1945, прије напуштања Загреба. Дакле, то више не постоји…”, сажима њихову потрагу по усташким архивима др Михаило.

Такође је сазнао да су усташе Хакија Шаран и Ђорђо Стринчић, који су знали истину о смрти његовог оца, послије рата објешени у Требињу. Али истина о смрти среског љекара у усташком затвору – никада није утврђена…

Ђорђо Стринчић – апотекар усташа

”Моја је мајка долазила у Требиње на суђење Стринчићу. Причала је да је плакао и био снисходљив. А као апотекар био је полуобразован, а и опасан. Онда су се лијекови ручно правили – апотекар их је мијешао. Отац се плашио да он Србима не направи опасан лијек и да их отрује, или барем нашкоди, па је у стану држао приручну апотеку и дијелио Србима. Можете мислити кад такав посао дође зликовцу у руке! Негдје 1982. мој брат Јован ме упознао на плажи у Неуму са сином и ћерком Ђорђа Стринчића. Ја сам се руковао саа његовом дјецом, али мислим да нисмо ни ријеч проговорили…”, сјећа се др Михаило.

Студирао у Москви и Прагу

Не постоје документи о ликвидацији др Петра Рунда, али његови насљедници чувају сјећање на његову изузетну личност и необичан животни пут из родног Мостара преко пола Европе – до трагичног краја у Требињу.

Рођен је у Мостару 5. августа 1895. Његов отац Ристо преселио се с породицом 1900. у Цетиње, гдје је Петар матурирао 1914. Породица Рундо је добила књигу од историчара Радоја Пајовића о цетињској гимназији до 1920. године, гдје пише да је његов отац од 1906. до 1914. био потпуни одликаш, што је онда била велика ријеткост. Чак и да је он био најбољи ђак те гимназије, у којој је научио њемачки, руски, француски и латински. Из породичних прича, др Михаило зна да га је црногорски краљ Никола замолио да буде учитељ у Пећи годину дана јер је она 1913. припала Црној Гори, а тамо нису имали учитеља. Те да је његовом оцу, пошто је ”послушао молбу господара“, краљ 1915. додијелио руску стипендију – па је отишао на студије медицине у Москву.

У Москви је Петар Рундо живио до 1917. и Октобарске револуције. Онда је, као медицинар, служио у транспортном возу за војску на релацији Москва – Петроград и назад. Потом се млади Петар Рундо упутио преко Урала на исток Русије, у Томск. Тамо још није била стигла револуција и намјеравао је да заврши студије у том граду. Али кад је револуција стигла и у Томск, он и остали Срби упутили су се у Владивосток. Све у свему, прешли су пола Русије и 1919. године дошли до њене крајње тачке – Владивостока. Ту их је покупио један амерички брод па их, послије двомјесечне вожње морем – довезао у Дубровник. Тамо су га чекали родитељи и сестра Марица…

Отац у студентској униформи 1915.
Отац у студентској униформи 1915.

”За вријеме те опште бјежаније до Владивостока, отац је све вријеме био у униформи студента московског универзитета. Говорио је да их је та униформа спасавала од разјарених бољшевика који су убијали све пред собом, али нису студенте! Иначе, у свакој крчми свирао је на својој виолини и тако зарађивао храну и спавање. И за вријеме тог двомјесечног путовања бродом – свирао је виолину и тако окупљао људе око себе. Уносио радост у тим несретним временима. Траг о томе сам случајно пронашао 1949. године од једне госпође Руже која је љетовала у Рисну, а која је такође била на том броду.”

Одмах по повратку у Краљевину Југославију, Петар Рундо отишао је у Београд због продужења студија. Међутим, у Београду још није постојао Медицински факултет па је Министарство просвете тражило ”уточиште” за несвршене студенте. Коначно су га 1920. године спремили у Праг. Тамо је он научио чешки језик и завршио студије медицине 1922. године.

”У рукама имам једино материјално свједочанство о раду и постојању мог оца у вријеме студија у Москви и у Прагу – читке и дивним рукописом исписане биљешке на 320 руком нумерисаних страна. Водио је стручне биљешке на руском језику све до 1917. и Октобарске револуције. Када је наставио студије у Прагу, на Карловом универзитету, у биљежницу је прво уписивао на њемачком језику, а послије и на чешком. На предавањима је, мислим, биљежио, а код куће праписивао ‘на чисто’. Неки дијелови су толико стручни да их је можда и преписивао из књига…”, описује медицинску биљежницу свог оца др Михаило Рундо.

По дипломирању је др Петар Рундо стажирао у Сарајеву годину дана, потом је радио у Фочи, па у Требињу од 1926. до 1934. године. У Требињу је и засновао породицу. Онда је премјештен у Билећу, потом 1938. у Босански Брод, гдје је породица Рундо живјела до јесени 1941. године.

„Доживјели смо да видимо српске лешеве да плове Савом, Јасеновац је већ ‘прорадио’ јер је већ постојала НДХ. Моја мајка је имала у Загребу школског друга из Дубровника, баш у министарству здравља, мислим. Обратила му се и он јој је испунио жељу и службено премјестио нашег оца у Требиње. Он се тамо брзо уклопио јер је свакога познавао и оставио је лијеп глас о себи…”, сјећа се др Михаило.

Животне одлуке у Требињу

Много је градова др Петар Рундо прошао, али је у малом граду на Требишњици донио кључне личне одлуке. Пошто је у Требињу живио од 1926. године, ту се вјероватно и оженио 1928. са Зором Трифковић, родом из Бугојна. Она се и породила у Требињу 1929. године, али је послије порода ”избацила велику крв, отац је пребацио у Сарајево, али је умрла и сахрањена је тамо”, сазнао је др Михаило. У Требињу је др Петар Рундо провео три године као удовац са новорођеним сином Јованом. У истом граду је 1932. упознао и Дубровчанку Љубицу Дежуловић, са којом се вјенчао исте године. А упознала их је баш Марија Брусман, коју је др Рундо излијечио од туберкулозе.

”Она ми је причала да је као млада обољела од туберкулозе, да је мој отац лијечио бесплатно неколико година и – да је излијечио! Њих двије су се познавале из Дубровника, а тада је у хотелу ‘Радић’ (данашњи ‘Платани’), гостовала група младих Дубровчана. Мој отац је био присутан и рекао је дословно Марији: ‘Молим те упознај ме са овом Дубровчанком, јако ми се свиђа!’ Марија их је упознала и њих двоје се више никада нису раставили. Вјенчали су се брзо у манастиру Савини код Новог, а вeћ у марту 1933. родио се у Дубровнику брат Ристо – мајка је жељела да се породи тамо јер су постојали гинеколози. ”

Судбина породице Брусман

”Породица Брусман била је чешког поријекла. Стари Брусман дошао је за финанца још за вријеме Аустро-Угарске, прво у Дубровник, па у Требиње, можда, послије Првог свјетског рата. Био је цариник и оженио се Српкињом. Не знам како се звао отац Марије и Радмиле Брусман, али се сјећам старог господина са пецаљком у руци. Марија ми је причала да су, по мајци, биле у роду са Алексом Шантићем. Она је била шнајдерка, а њена сестра Радмила службеница. У рату им је отац био званични преводилац на њемачки језик, а послије рата је стријељан.

Марија и њени су раније живјели у Дубровнику, па је отуда познавала моју мајку. Она их је, на молбу мог оца и упознала, тако да је остала наша веза са Маријом до њене смрти, а и са Радмилом, која је умрла мало послије. Њих двије су нам биле веома драге и драгоцјене јер су нам у оном страшном времену помогле код сахране нашег оца, још је Марија присуствовала сахрани упркос забрани. Никада им то нисмо заборавили и ја сам их редовно посјећивао десет година пред њихову смрт, болесне и слијепе, те помагао материјално.

Прије неких осам година био сам у Требињу на сахрани Марије Брусман. Дошло је било ‘читаво Требиње’ па и тадашњи градоначелник др Ћук, који ме је замолио да се, испред свих, опростим од Марије Брусман. Опростио сам се од Марије говорећи Требињцима истину коју они нису знали, те евоцирао на вријеме убиства мог оца и Маријино држање! Радмила је умрла нешто послије. Њих је у Требињу свако знао, становале су у Бреговима, преко пута наше цркве, али нико није знао о њиховом храбром и људском држању поводом несреће која је задесила нашу породицу”, не пропушта да истакне др Михаило Рундо.

Међутим, већ 1934. године, прије рођења сина Михаила, др Рундо је морао да напусти Требиње. Мајка им је причала да је он страдао од градоначелника Требиња, мисли да се звао Тупањанин. А разлог је био неки политички збор у Требињу због ког је градоначелник дошао код др Рунда и позвао га да заједно, ”под руком” – оду на збор. Др Рундо је то одбио, а овај му се осветио тако што га је премјестио у Билећу! Др Михаило не зна зашто је његов отац касније премјештен у Босански Брод, само да је у јесен 1941. желио да се врати у Требиње…

”Отац је мислио да је у Требињу сигуран, све познаје. Али преварио се. Кад је стигао, већ су јаме биле напуњене Србима! У фебруару 1942. мајка је била пред порођајем са сестом Ангелином. Жељела је опет да се породи у Дубровнику и отац је повео. Међутим, у Хуму су те ноћи (6/7. фебруара), партизани напали воз и све избацили напоље. Оца и мајку су мјештани препознали и увели у једну кућу. Сутрадан су се вратили у Требиње, а мајку је, као и у Билећи, опет отац морао да породи…”

Послије два мјесеца, чекала га је мистериозна смрт у требињској полицији. Љубица Рундо остала је удовица у својој 36. години, са четворо дјеце и мајком Јованком

Насљедници у Франкфурту, Лондону и Флориди

”Тешко нам је било, једва смо се прехрањивали, ишао сам бос у которску гимназију, а и остала дјеца, али нисмо били несрећни! Све четворо смо завршили факултете, али не питајте како… Истина, Савез бораца из Требиња ми је давао једну годину стипендију од 3.000 динара, више нису имали”, присјећа се др Михаило.

Упркос немаштини, све четворо су се борили и завршили факултете: Јован је завршио ДИФ, Ристо право, Ангелина енглески језик, а Михаило медицину. И расули су се по свијету. Јован је с породицом живио у Мостару, Ристо у Београду, потом у САД гдје је отишао због уградње вјештачких кукова; Ангелина се удала у САД, на Флориду; а Михаило је живио с породицом у Франкфурту.

У Рисну им је 1955. умрла бака Јованка Дежуловић, па је ту и сахрањена. Онда је Љубица Рундо пренијела из Дубровника земне остатке свог оца и баке. У исту гробницу је сахрањена и сама Љубица, која је умрла 1969. године. Насљедници су преуредили гробницу 2001. и пренијели из Требиња земне остатке свог оца др Петра Рунда, као и његових родитеља. Потом су у њу сахрањени Милосава и Јован Рундо, који су почетком грађанског рата 1992. избјегли у Рисан из Мостара. Ристо је 2016. умро на Флориди, а сестра и брат намјеравају да урну с његовим пепелом пренесу у рисанску гробницу.

Јованова дјеца Петар и Александра живе у Лондону. Петар није ожењен, а Александра се удала за једног Пољака и има сина Филипа. Ангелина је растављена и живи на Флориди са сином. Њен син Михаило Његош Стојковић није ожењен. Др Михаило Рундо зарадио је пензију у Франкфурту, гдје он и супруга Зора живе са ћерком Љубицом и унуком Наталијом.

”Поводом те гробнице у Рисну, мене је стално водила нека звијезда. Хтио сам да имамо заједнички гроб и то нам је успјело. Послије свега, знам сигурно да моја сестра Ангелина и ја желимо да нам пепео почива међу својима. Биће ми лакша земља…”, заокружује причу о свом оцу др Петру Рунду његов син др Михаило.

Čitajte još:

Др Петар Рундо – срески љекар из Требиња, објешен у усташкој полицији

Jefto Škoro – pobjegao sa Pridvoračke jame, ali ne i od ustaške ruke

Trebinjac Vule – Jovo Vlačić: Bijeg od neprijatelja spasio ga mučke smrti

Васо Поповчевић – преживио Придворачку јаму, али не и састанак са Савом Ковачевићем

Придворачка жртва Алекса Соколовић – Сарајлија, па Требињац

Pridvoračka žrtva Jovo Madžar – zvjerski ubijen ispred rođene kuće

Pridvoračka žrtva Lazar Kukurić – otrgnut od porodice u životu i u smrti

Stradanje nad Pridvoračkom jamom: Kako je najbolji prijatelj Trebinjca Steva Miljkovića odveo u smrt

Trifko Babić – Hrabri Solunac kukavički ubijen na Pridvoračkoj jami

Blagoje i Đorđe Ćurić – stric i bratić zajedno u smrt

Božo i Milorad Pidžula – otac i sin zajedno otišli u mučeničku smrt

Придворачке жртве (4): Михајло Андријашевић – „сиротињска мајка“

Jakov Miljanović: Tragična smrt uglednog trebinjskog gostioničara

Придворачке жртве (2): Обрен Стијачић између заборава и сна

Pridvoračka žrtva Boško Šakota i stravično stradanje jednog porodičnog stabla

Потрага за фотографијама Данила Сикимића (УЗНЕМИРУЈУЋИ САДРЖАЈ)

Леже ли на „лединици“ у Подгљивљу заборављени мученици из Придворачке јаме?

Autor

Vesna Kešelj

Saradnik internet magazina “Moja Hercegovina” od februara 2014. Istovremeno radi i kao PR novinar najvećeg srpskog sajta za oglašavanje "KupujemProdajem".

Svi tekstovi autora