GACKO – Većina roditelja dece sa smetnjama u razvoju bi se preseila u neki veći grad kako bi svojoj deci omogućila adekvatno obrazovanje. Mali broj njih je u situaciji, pre svega ekonomskoj, da to i ostvari. Na takav korak se prošle godine odlučila jedna porodica iz Gacka – zbog osmogodišnje ćerke su se preselili u Trebinje.
Za napredak je neophodna stručna pomoć
„Nismo želeli da nam dete bude neškolovano bez obzira na usporen razvoj. Procenili smo da ovde nema uslove. Najvažnija stvar u radu sa decom, pa tako i sa onom sa smetnjama u razvoju, je kontinuitet. Iako je situacija u Gacku, zbog postojanja Centra za decu sa posebnim potrebama, nešto bolja nego pre, ipak u školi ne postoje uslovi da se mojoj ćerki sa poteškoćama u razvoju pruži adekvatna podrška. Zato smo morali da se preselimo u 70 kilometara udaljeno Trebinje, gde postoje znatno bolji uslovi. Mada smo sada razdvojeni od supruga, dobrobit ćerke nam je bila imperativ”, priča nam ova majka.
I dok se na raspustu malo odmaraju, tokom školske godine svakodnevni raspored im je veoma ispunjen. Osmogodišnja devojčica pohađa redovnu nastavu u osnovnoj školi, a potom ima logopedske, psihološke i defektološke tretmane. Nešto od toga je u samoj školi, a nešto u trebinjskom Udruženju roditelja dece sa smetnjama u razvoju.
Iza svakog naučenog sloga, svake izgovorene reči, stoji veliki rad. Kaže da je uz stručnu pomoć napredak njene ćerke vidan, pa joj stoga ništa teško ne pada. Kao i svaka majka, o svojoj devojčici priča sa mnogo ljubavi:
„To je dete koje obožava muziku i zvučne igračke. Fascinira je igranje i pevanje, što je i najduže zaokupi. Inače je veoma energična, živahna devojčica koju je teško pratiti. Istovrmeno je veoma mudra kada treba da dobije nešto što želi. Njoj zaista teško mogu da kažem ne, iako mi stručnjaci savetuju da bi trebalo da budem malo strožija. No, u školi je veoma dobra i poslušna, što mi je najvažnije.”
Iskustvo ove majke govori da je podrška države gotovo nepostojeća. U momentu kada saznate da imate dete sa poteškoćama u razvoju, pomoć i podrška su neophodni, a roditelji često budu u situaciji da ih nadležni i ne upoznaju sa pravima koja zakon predviđa. Kao i većina drugih, potvrđuje da je najviše informacija dobila od roditelja koji su u istoj situaciji.
Uz sve to, život u maloj sredini za ovakve porodice predstavlja posebnu težinu. Većina njih ne želi da priča o svojim problemima, a još uvek ima slučajeva gde se deca sa smetnjama skrivaju od očiju javnosti i svoje dane provode uglavnom između četiri zida.
Kategorizacija (ni)je prihvatljiva za sve
Da se u maloj sredini ljudi povlače u sebe i nerado govore o problemima potvrđuje i Branislava Grković, socijalna radnica u Osnovnoj školi “Sveti Sava” u Gacku.
„U ovoj školskoj godini imamo šest učenika sa smetnjama u razvoju. Ona su kategorisana, pohađaju redovnu nastavu, a nastavni program im je prilagođen. Imamo i petoro đaka sa višestrukim smetnjama čiji roditelji nisu pristali da deca budu kategorisana. Uprkos mišljenju iz škole, Centra za socijalni rad i lekarskog nalaza. Naravno, oni imaju pravo da to odbiju, a ta deca pohađaju redovnu nastavu”, objašnjava ona.
Gospođa Grković ističe da je svako dete priča za sebe i da roditelj ima pravo da donosi odluke za koje smatra da su u najboljem interesu deteta. Iskustva u radu sa ovom decom u gatačkoj osnovnoj školi pokazuju da je, uz veliki trud učitelja i, pre svega, roditelja, uspeh moguć.
Specijalno odeljenje u okviru OŠ “Sveti Sava” je postojalo do pre nekoliko godina kada je, zbog nedovoljnog broja učenika, ukinuto. Da su sva deca sa smetnjama kategorisana, i ove godine bi verovatno bilo oformljeno, budući da zakonski uslovi za to postoje.
U tom slučaju škola bi mogla da angažuje logopeda i defektologa. Ovako, ostaje nada da će situacija biti kao prethodnih godina kada je jednom nedeljno logoped dolazio iz Nevesinja. Roditelji dece kojima je potrebna ova vrsta stručne pomoći su manje-više primorani da tretmane plaćaju.
Inkluzija na naš način
Učiteljica Suzana Boljanović u svom razredu ima dvadeset i jednog učenika među kojima je i dečak sa višestrukim smetnjama.
Pred njima je peta godina rada i druženja. Na osnovu svog iskustva zaključuje da je koncept inkluzije, kao što često biva kod nas, teoretski dobar, ali je realizacija sa dosta manjkavosti. Ostvarena je socijalizacija na štetu edukacije.
„Po meni bi ovaj koncept morao da podrazumeva stručnu pomoć za dete sa smetnjama jer je nemoguće da držite nastavu, posvetite se svim učenicima i odvojite vreme za učenika kome je potrebno vise pažnje. U takvoj situaciji gube svi, a najviše dete sa usporenim razvojem. Ono što bih istakla je da su deca od početka u potpunosti prihvatila svog drugara sa smetnjama i veoma su požrtvovana u odnosu prema njemu”, objašnjava ona.
Učiteljica Boljanović ističe i da ima dana kada kolektiv na dete sa smetnjama deluje iritantno, uznemirujuće. Smatra da bi ovaj princip morao da bude mnogo fleksibilniji i da se više osluškuju potrebe samog deteta, a da se u manjoj meri kruto drži pravila.
Letnji raspust ulazi u svoju zavrsnicu. U školi u Gacku vrše užurbane pripreme za đake koji će prvog septembra žamorom ispuniti školu. Majka sa pocetka priče će se vratiti u Trebinje. Bitku da se njena ćerka osposobi za samostalan život vodiće iz regionalnog centra.
Ostali roditelji će, uz manje stručne pomoći, ali sa isto toliko ljubavi i truda, nastojati da postignu napredak kod svoje dece u Gacku. Sigurno je da će i za jedne i za druge, svaka nova izgovorena reč i mali pomak u razvoju biti izvor neizmerne radosti.
