U rodno selo Raštani, pokraj Mostara, Ognjen Krzman vratio se prije 15 godina. Obnovio je svoju spaljenu kuću i počeo život iz početka. Vratio se na staro radno mjesto. Kao nekad, ponovo otpravlja vozove, ali sada samo teretne. Putnički ovuda više ne prolaze. Rat je promijenio skoro sve. Ognjena nije. Ni na trenutak ne žali što se vratio na kućni prag, jer nigdje, kaže, čovjeku nije k'o na svome.
Prije rata, priča Ognjen, 70 odsto stanovništva u Raštanima činili su Srbi. U oko 150 srpskih kuća živjelo je oko 600 Srba, dok ih danas ima svega stotinjak. Većinsko stanovništvo trenutno su Hrvati. O povratku je, kaže, lako pričati sada, nakon ovoliko vremena.
– Kad smo se mi vratili, nas je čuvao SFOR dan-noć, nije odavde odlazio. Pa svak’ te živ zna, kaže vratili se Srbi, ‘vako, ‘nako. Sad je sasvim druga priča, znaš, sad je lako doć’ svakome – smatra Ognjen.
Ko hoće da radi, kaže, ovdje može dobro da živi. Na željezničku stanicu vratio se prije četiri godine. Obim posla smanjio se sa brojem vozova, pa Ognjen stiže da se bavi i stočarstvom. Uzgaja tri krave i pedesetak ovaca. Prodaje meso i mlijeko.
– More se ovdje prodati sve. S malo posla se može živit’ i zaradit’, jer blizu si grada, moreš postić’ cijenu na sveme. Dobro mi je ovdje, imam dobar pos'o i dovoljno slobodnog vremena – zadovoljno priča Ognjen dok nam sipa kafu.
Toliko voli život u rodnim Raštanima da je odbio ponudu za posao otpravnika u Beogradu. Sa Hercegovinom se za njega ništa ne može mjeriti.
– Zet mi radi kao otpravnik vozova u Beogradu na glavnoj stanici i govorio mi je: Pa hajde, Ogi, zaposli se i ti. Ma kakvi. Nema šanse. To je sasvim drugi narod tamo. Nema ljudskosti, nema ništa. Onda, tamo nema kamena. Mogao sam se zaposliti i u Doboju i svugdje, ali nigdje ti nije k'o na svome. Ja se nisam pokaj'o što sam se vratio ovdje, pošteno da ti kažem – iskreno priča Ognjen za „Moju Hercegovinu“.
Djevojke hoće svugdje da se udaju, ali neće da rade
Međutim, i pored stava da se u Raštanima živi dobro, 51-godišnji Ognjen jedan je od sedam neženja u selu. Ima dobru volju da se oženi, ali potencijalnim suprugama smeta to što se bavi stočarstvom ili, kako same kažu, smeta im „stoka sitnog i krupnog zuba“.
– Iš'o sam ja, gledao cure, ali ne možeš ti. Sve idu u Crnu Goru, nešto kao rade za 300 evra mjesečno. Preko jedne žene sam išao za jednu curu i kaže mi ona: Ogi, ‘oću li joj reći da imaš ajvan? Ja kažem: Reci joj sve šta imam. Ja doš'o, ona vazda govori: krupni zub, sitni zub. A ona odnekle iz nekih brda, ja je zvao neđe, snijeg zap'o, ne moreš doć’ do nje, niti more sić’ – s osmijehom priča Ognjen.
Kaže da djevojke, u stvari, hoće svugdje da se udaju, ali da neće da rade.
– Svaka ovuda nalazi hiljadu nekih mana. Ona bi da živi, a ništa da ne radi. Ali lako ćemo za ženu, naćemo. Zar nekada nešto ispadne. Ako ne ispadne, šta'š mu. Ne moreš ti silit’ nikoga – odlučno kaže ovaj harizmatični Hercegovac.
Ako je samo meni dobro, nema tu života
Bilo kako bilo, Ognjenova svakodnevnica je više nego ispunjena. Na željeznici je, kaže, ranije bilo više posla, ali je, paradoksalno, bilo lakše raditi ga.
– Prije je puno brže prolazio voz, bili su prostorni signali, sad toga nema. Sada idu isključivo teretni vozovi, a prije rata bilo je samo brzih putničkih 20 komada. Iš'o je za Beograd odavde, iš'o je za Študgart, iš'o za Zagreb, iš'o za Tuzlu, iš'o za Sarajevo, poslovni Olimpik bio. Sada toga ništa nema. Prošlo bi ovuda za 24 sata od 55 do 60 vozova. Sada za 24 sata prođe od 12 do 20, tu ti je. Bila su dva odavde i dva odozdo iz Sarajeva putnička, ali su ukinuti 5. oktobra zbog remonta od Bradine do Sarajeva. Kad se završi, trebalo bi da idu ponovo – sjetno priča Ognjen.
Radne dane sa njim dijeli Hrvat Mijo Kramar, otac petero djece, koji nas je, baš kao i Ognjen, dočekao veoma srdačno. Na atmosferi koja vlada na njihovom radnom mjestu pozavidjeli bi im mnogi. Uz širok osmijeh Mijo nam odmah objašnjava da on „priča latinicom, a Ognjen ćirilicom“. Smijeh ne prestaje.
I generalno, kaže Ognjen, odnosi među ljudima u Raštanima su dobri i svi se druže bez ikakvih problema. O ratu više niko ne priča, a i o politici slabo.
– Ma kakav rat. U početku se možda pričalo, sada je to prošlo. Sad se priča o poslu, bolan. Pojedini pričaju o politici, ali svjetskoj. Kakva ova ovuda politika, ovo je sve go lopov. Nema te ovdje šta zapasti, ko je jamio, jamio. O ovom običnom narodu, boga mi, niko ne vodi računa. Ako se ne izboriš sam, bruka – iskren je Ognjen.
O onome što je bilo, kaže, nema se šta više razmišljati.
– To je bilo i prošlo, treba živit’ dalje. Eto, meni je Bošnjak pomagao da obnovim ovu kuću. Idem kod njega svake godine za Kurban-bajram i on dolazi kod mene za Božić. Hrvati dolaze za Božić i za slavu, idem i ja kod njih, zovu me. Dobri su. Evo, jutros su došli Hrvat i Bošnjak da mi pomognu da koljem tele. Jer ne možeš ti sam, bolan, živit’. Ako je samo meni dobro, ostalo sve pada, nema ni tu života – zaključuje Ognjen za „Moju Hercegovinu“.
