Kako vam se zvao prađed?

Kako vam se zvao prađed? Oprostite na pitanju, a je li imao sestru? Za koga je bila udata? I ja svašta pitam, je l’ da?! E pa, ovi odgovori mogu biti itekako bitni.

Jutros s’vatih da nemam pojma. Istorija mi je uvijek bila slabija strana. Nisam se pronalazila u nastavnom planu vezanom za te časove. Tjerali me da naučim ko je bila svastika kralja Milutina, ko je bio prađed mletačkog dužda Dandola, tetka Napoleona Bonaparte, … Niko me nije provjeravao ko je bio moj prađed. Ni ostalu djecu, naravno. Ne mogu tačno da se sjetim da li smo mi uopšte u školi učili poredak do devet koljena. Znate ono:

Otac
Đed
Prađed
Čukunđed
Navrnđed
Kurđel
Askurđel
Kurđup
Kurlebalo

Mislim da mimo đeda micali nismo. Jer se ovo pominje samo u sklopu predmeta Priroda i društvo kad se uči uža i šira porodica. U kući se insistiralo na matematici. Degenek sam dobila dok nisam tablicu množenja naučila. Lektira se morala pročitat’, a kad ukućanima pa’ne na um kontrola onda i prepričat’. Bitka kod Austerlica mojim roditeljima je bila nebitna. Zato se centrifugalna sila propitivala i dok smo med vrcali. Tako da ja ostah uskraćena za istoriju svoje porodice.

Prađed, pravi prađed mi solunski dobrovoljac, a ja to nisam znala. Kako mi je to promaklo?! Znala sam za jednog. Sad ispade da su bila dva. Nije da se hvalim. Čuveni Sreten. Bilo je kod Kovačevića tih ratnika. Nisam ni na to puno obraćala pažnju. Međutim čiča na Solunskom groblju Zejtinlik me odvede na grob. Naredi: „Potpiši se da si bila!“ Potpisah se. Donijeh doma sliku kao dokaz. „Neka mu je laka zemlja.“ – rekoše svi. „Sad znamo gdje je.“ – reče neko. Ta se priča nekako stiša.

Do jutros. Dođe izvanji stric na čašu vina. Inače, on je enciklopedija. Ne samo da je pročitao sve knjige koje valjaju, nego iste posjeduje u privatnoj biblioteci. Kad god njih dvojica uživaju u čašici isključivo domaćeg vina, ja saznam poneku priču. Dvojica, da, da. Drugi je ćaća. Tako i doznah da je drugi moj prađed Ivan, a njihov đed po majci isto bio solunski doborovoljac. Sad ne mogu da odgonetnem da li se nije puno pričalo jer se vratio živ ili pak što je on Komnenić. Možda oni za razliku od Kovačevića ne vole da se hvale? Ivan je bio rodoljub. Naivno je uletio u Prvi svjetski rat. Elem, on je radio u Americi. Kad je počeo haos, ukrcao se na parobrod i potrčao da brani domovinu. Srećom je preživio. Vratio se u rodne Miruše. Uskoro upoznao prababu Savu u Izgorima i eto dva sina i tri kćeri. Od kojih danas ima sedmoro unučadi, petnaestoro praunučadi, sedmoro čukununčadi. Šta bi da je ostao u Americi, u tom Nevjorku? Postao bi Džon, upoznao Emili, rodila se Rouz, i tu ga veži.

Vrijeme je da se zapitamo ko smo i odakle smo. Da ukažemo poštovanje precima, ali i da ponešto ispričamo potomcima.

Ova porodična priča me ponukala da proučim porodično stablo. Dobro je da sam iole normalna koji su se sve krajevi Hercegovine smiješali u meni. Jedna baba iz Miruša, druga iz Bihova. Jedan đed iz Skrobotna, a drugi iz Bihova. Jedna prababa iz Izgori, a druga iz Mirilovića, treća iz Diklića, a četvrta ne znam. Jedan prađed iz Srđevića, drugi iz Mirilovića, treći iz Miruša, četvrti opet ne znam. Dakle, ja ne znam ni treće koljeno. A do devetog ima po poć’. Jedino što znam je da uljeza nismo imali. Dakle, Hercegovina rules.

Sramota je priznat’, ali ko prizna, pola mu se prašta. Očigledno familiju ne znam. Iz priča znam da smo u rodu sa Kovačevićima iz Srđevića, Jankovićima, Komnenićima, Jaramazima, Milišićima, Kandićima, Tabakovićima, Salatićima, Škiljevićima, Debotama, Mišeljićima, Ninkovićima, Krstanovićima, Šešlijama, Glogovcima, Pičetama, Papićima…, pa ako se ko prepozna, neka se javi, da se upoznamo k’o ljudi.