Đurđica Babić iz Gacka: Život kao niz malih pobeda

Đurđica ima urođen osteogenesis imperfecta ili lomljivost kostiju. Ali, Đurđica ima i predivan glas. Odlučna je da svoj talenat i ljubav prema muzici razvija, uprkos ograničenjima koje njeno zdravstveno stanje nosi. Želja joj je da upozna Nemanju Radulovića, na čiji koncert nije mogla da ode.

Uprkos zdravstvenim problemima Đurđica s osmehom sledi svoje snove (Foto: Moja Hercegovina)

S jedne strane teškoće, sa druge talenat

Već sa 14 meseci je imala prvi lom, a lomovi su bili neizbežan pratilac od najranijeg doba. No, velika stvar je bila podrška porodice i celog okruženja. Srećna je što je postigla da njen invaliditet nije njeno obeležje, ono po čemu je ljudi prepoznaju.

”Osteogeneza je nasledna, a na mene se najviše odrazila. Bilo je dosta teško, jer kao malo dete očekuješ da se igraš sa drugarima. Od malena sam morala da prihvatim da neću igrati košarku niti biti balerina, ali je to sve nadomestila moja ljubav prema pevanju, po tome su me prepoznavali. S jedne strane imam teškoće, ali sa druge strane imam talenat. Dok sam radila na polju ozdravljenja, muzika je stagnirala. Taj period nije bio prijatan, ali me je to naučilo da uživam nakon teškoća. Treba čovek sebe da ubedi da će da pobedi. Kad to sebi kažete, nema prepreka ozdravljenju. Tako treba postaviti stvari”, priča ova samouverena devojka, i dodaje da dane detinjstva pamti i po koncertima koje je priređivala komšijama koji su, kao i njeni najbliži,  uvek verovali u njen talenat i pružali joj nesebičnu podršku.

“Moji roditelji su se jako trudili da se ja ne osećam inferiorno. U jednom periodu sam bila nezadovoljna sobom, svaka osoba to mora da prođe, ali nikada nisam imala komplekse. Čak i u najtežim fazama, kad se povredim, pa sam u gipsu u bolnici, roditelji mi nisu dali da mislim o sebi kao o nekom sa hendikepom. Očigledno je da me oni nikada nisu tako doživljavali i beskrajno sam im zahvalna na tome. Opet kažem, važno je kako čovek postavi stvari. I u razredu sam imala dobre drugare i učiteljicu. Imala sam sreće da su ljudi bili dobri, nisu previse ispitivali, znali su da znatiželja može da povredi u tom uzrastu. Danas se trudim da uzvratim da i oni osete da se sećam toga, te podrške“, kaže Đurđica.

Znam u kom pravcu želim da idem

Kad drugi znaju šta želiš, pod uslovom da i oni veruju u tebe, to je dobitna kombinacija i zagarantovan uspeh. Moji roditelji, braća, prijatelji, svi su me hrabrili, ulivali mi samopouzdanje. Verovanje drugih u mene mi je davalo krila. Iako nisam uspela da odem na akademiju, na solo pevanje, nastaviću da pokušavam. Negde sam pročitala misao koja je postala moj credo: “Ko pokuša da ostvari svoj san, neka ne misli da je izgubio ako ne uspe baš odmah. Ali ko ne pokuša, on je već izgubio”, naglašava Đurđica.

Svoj život Đurđica posmatra kao niz malih pobeda. Želi da veruje da će se ređati i u budućnosti. Za najvažniji podvig smatra uspeh da napusti kolica u kojima je provela skoro 5 godina, od trećeg do sedmog razreda osnovne škole, ali i druge uspehe, kao što je prvo skidanje gipsa, pa upis u muzičku školu, prvi nastup. Usledile su, potom, nagrade na takmičenjima iz klavira i solo-pevanja, upis u gimnaziju, matura, položen prijemni na fakultetu. Ovih dana se sprema za Novi Sad gde će na Filozofskom fakultetu studirati srpski jezik. Ističe da će dati sve od sebe da završi fakultet, ali i da će iskoristiti sve mogućnosti za bavljenje muzikom.

“Težim muzičkoj akademiji, ali sada nek malo miruje, dok vidim kakve ću karte dobiti.  Definitivno želim da istražujem. Muzika, opersko pevanje je nešto za šta sam rođena, a srpski jezik je i ljubav i obrazovanje. Želja nije upitna, tolika je da vreme može samo da je jača.“

Kad se problem svede na problemčić

Smatraju je snažnom osobom, ali ona tvrdi da nije uvek bilo tako. U borbi za ozdravljenje bilo je perioda kada nije mogla da razgovara sa ljudima. Kada je sebi postavljala pitanje – zašto se ovo baš meni dešava? Sada razmišlja o tome kao o prolaznom iskušenju. Smatra da društvo  ima standard idealne lepote, pa ljudi sa invaliditetom osećaju stid što se ne uklapaju u nametnuti kliše. Po njenom mišljenju, to je problem društva na čijem rešavanju moramo da radimo.

Čak i da ima negativnih komentara, a nema ih ovde, ja bih uspela da ih mirno primim i ne bi uticali na mene, ni toliko da mi pokvare raspoloženje. U vreme iskušenja, dobra stvar je što vidiš ko je uz tebe.  Svi koji su mi dragi moraju da znaju sve o mom problemu koji je sad problemčić. Čisto da me ne prijave na Beogradski maraton(smeh). Treba sve da probam, da se ničega ne lišim, samo treba da budem opreznija kao i oni koji su oko mene. Jer nezgodan položaj, stajanje na stepenice, sve može da me košta. Zato moram da vodim računa o svakom pokretu, obući, vremenskim prilikama. Moja borba za zdravlje  će trajati do kraja žvota, ali mi upravo to daje snagu”, priča Đurđica.

U Gacku je Đurđica već uspela da pomeri standarde. Ostaće zabeleženo da je ona za publiku ovog gradića priredila prvi koncert operskog pevanja zajedno sa kolegom Boškom Tepavčevićem. Ističe da je za sve zaslužan profesor Aleksandar Dragojević koji ih je naučio da vole ozbiljnu muziku i operu. Zadovoljna je što im, i nakon dva meseca od koncerta, još stižu pozitivne kritike. No, na jedan drugi koncert ipak nije uspela da ode. Zato joj je još uvek neostvarena želja da uživo sluša našeg čuvenog violinistu Nemanju Radulovića.  Rzmatrala je taj odlazak sa roditeljima, ali su se plašili velike gužve, nezgodnog pokreta. Na kraju su procenili da je bolje da ovaj put odustane, pre svega što je u to vreme bilo polaganje prijemnog, pa je tome dala primat. No, Đurđica kaže da će ostvariti svoju želju, upoznati ovog virtuoza i dobiti autogram.

Neostvarena želja joj je da uživo sluša čuvenog violinistu Nemanju Radulovića

Ističe da su roditelji, i pored straha za nju, uspevali da joj daju slobodu, da joj ništa ne uskrate, na čemu im je zahvalna. “Na kraju shvatam, kad unazad pogledam svoj život, bez hvalisanja, toliko je lepih stvari na tu jednu težu, da mi se sve to čini nebitno. Zato što je to lepo nadoknadilo tu teškoću. Ništa nisam izgubila, čak sam i dobila, prijatelje, obrazovanje. Sve je kako treba da bude“, smatra Đurđica.

Autor

Milanka Kovačević

Diplomirala novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Od 2003. zaposlena kao novinarka „Radio Gacka“, a od 2013. stalni saradnik internet magazina "Moja Hercegovina".

Svi tekstovi autora