Vlast pred izbore može kupovati socijalni mir povećanjem plata, penzija i drugih davanja, a istovremeno nastaviti da se zadužuje, ali određeno vreme. To je upravo lepota političke ekonomije pred izbore: rashod je vidljiv odmah, a posledica zaduživanja dolazi kasnije.
Ovo za MojuHercegovinu kaže ekonomista Svetlana Cenić i dodaje da povećanje plata i penzija samo po sebi nije problem. Problem nastaje ako trajno povećavanje rashoda nije praćeno odgovarajućim rastom prihoda, produktivnosti i privrede.
„Tada se socijalni mir, zapravo, finansira kreditom. A kredit je prilično strpljiv politički partner. Ćuti tokom kampanje, ali se uredno pojavi kada dospe“, kazala je Cenić.
Da li je Republika Srpska ušla u zonu prezaduženosti ili vlast još uvijek može relativno bezbjedno da servisira postojeće obaveze?
Kod Republike Srpske je mnogo važnija činjenica da dug raste, da se veliki deo obaveza refinansira i da se novo zaduživanje obavlja po relativno visokim kamatama. Upravo oko 35-40 odsto nalazi se zona koju je značajan deo literature za zemlje u razvoju i tržišta u nastajanju označavao kao nivo povećane ranjivosti, naročito kada dug nastavlja da raste. Pri tome treba biti precizan: neke studije govore o javnom dugu, a neke o spoljnom dugu i ne postoji univerzalna granica na kojoj svaka država automatski ulazi u krizu.
Za 2026. godinu prvobitno je bilo planirano 1,69 milijardi KM dugoročnog zaduživanja, a limit je kasnije povećan na oko 2,5 milijardi KM. Dakle, ne bih govorila o bankrotu. Ali bih govorila o tome da se Srpska približava zoni u kojoj dalji rast duga postaje ozbiljan fiskalni rizik. Drugim rečima: 35 odsto nije granica bankrota, ali jeste nivo na kojem bi zemlja sa slabijom fiskalnom snagom trebalo ozbiljno da počne da koči, a ne da dodaje gas.
Kako ocjenjujete činjenicu da se Srpska ove godine ponovo zadužuje na međunarodnom tržištu, uključujući i kredit od 200 miliona evra?
Sama činjenica da Republika Srpska može da se zaduži na međunarodnom tržištu nije loša vest. Naprotiv, pokazuje da pristup tržištu još postoji. Ali mnogo je važnije pitanje po kojoj ceni. Kada se zadužujete uz visoku kamatu, tržište vam zapravo govori koliko vas procenjuje rizičnim. Zato nije dovoljno reći: „Uspeli smo da se zadužimo.“ Treba reći i koliko će građani Republike Srpske to zaduženje na kraju platiti.
Ako država pozajmi novac po visokoj kamati da bi zakrpila tekuće rupe, to nije razvojna politika. To je finansijsko preživljavanje. A kredit od 200 miliona evra zvuči lepo dok ga izgovarate na konferenciji za štampu. Kada počnu da stižu rate i kamate, zvuči nešto manje svečano.
Koliko je zabrinjavajuće to što se nova zaduženja koriste za servisiranje ranijih dugova i koliko dugo takav model može funkcionisati?
Samo refinansiranje duga nije ništa neobično. To rade gotovo sve države. Problem je kada novo zaduživanje postane trajni način da se održava postojeći nivo potrošnje, umesto da se istovremeno stvaraju uslovi da privreda raste dovoljno brzo i da se dug stabilizuje. To je kao kada kreditnom karticom plaćate prethodni račun. Prvi put nije drama. Ali ako vam je kreditna kartica postala glavni izvor prihoda, onda imate problem koji nije moguće rešiti novom kreditnom karticom.
Takav model može funkcionisati sve dok postoje poverenje investitora, pristup tržištu i dovoljno prihoda za servisiranje kamata i glavnice. Kada jedan od tih elemenata ozbiljno oslabi, problem postaje vrlo brz. Zato je opasnost manje u samom iznosu jednog kredita, a više u zavisnosti od toga da stalno možete da uzmete sledeći.
S&P je potvrdio rejting Republike Srpske na B, ali je izglede promijenio iz negativnih u stabilne. Da li vlast to predstavlja kao veći uspjeh nego što zaista jeste?
Da. Promena izgleda sa negativnog na stabilni jeste pozitivna stvar. Ali treba biti precizan: rejting je i dalje B. To je spekulativni rejting i daleko je od investicionog rejtinga. Drugim rečima, S&P nije rekao: „Bravo, Republika Srpska je sada finansijski uzor regiona.“ Poruka je mnogo skromnija: trenutno ne očekujemo dodatno pogoršanje kreditnog rejtinga.
To jeste dobra vest u odnosu na prethodni negativni izgled, ali nije isto što i podizanje rejtinga. Vlast, naravno, ima pravo da od toga napravi politički uspeh. Ali između „situacija se više neće pogoršavati“ i „situacija je odlična“ postoji poprilična ekonomska provalija.
Da li kamatne stope po kojima se Republika Srpska zadužuje pokazuju da investitori Srpsku i dalje smatraju visokorizičnim dužnikom?
Da. Kamatna stopa od oko šest i više procenata za zaduživanje u evrima govori dosta. Investitori nisu pobegli od Republike Srpske, ali joj očigledno ne pozajmljuju novac po uslovima po kojima bi ga pozajmili najkvalitetnijim državnim dužnicima. Visoka kamata je zapravo cena rizika! I tu nema mnogo prostora za političko ulepšavanje.
Možete reći da ste „uspešno emitovali obveznice“, što tehnički jeste tačno. Ali, investitor je svoju procenu rizika već napisao u kamatnoj stopi. Tržište nema nacionalna osećanja. Ono ima kamatu. Nema osnova ni za priču da je sve potpuno bezbedno samo zato što se obaveze trenutno uredno servisiraju i zato što je S&P promenio izgled sa negativnog na stabilni.
Važno je imati na umu i ono što kaže ekonomska literatura: 35-40 odsto nije univerzalna granica bankrota. Neke studije nalaze pragove ispod toga, druge iznad toga, a rezultat zavisi od strukture duga, kamatnih stopa, rasta, fiskalne snage i poverenja investitora. Zato 35 odsto treba posmatrati kao zonu povećane ranjivosti.
Ključni problem nije samo koliko je Republika Srpska dužna, već koliko često mora ponovo da se zadužuje da bi održala postojeći nivo potrošnje. Ako privreda dovoljno brzo raste i prihodi mogu da prate rashode – problem je upravljiv. Ako se, međutim, model svede na: novi kredit → vraćanje starog kredita → nova povećanja rashoda → novi kredit, onda smo dobili finansijsku verziju perpetuum mobile-a. Samo što perpetuum mobile u ekonomiji, nažalost, još nije pronađen. Problem je što vlast povećava brzinu, a istovremeno građanima objašnjava da je to dokaz da automobil dobro radi.
Koliko će ekonomske posljedice sadašnje politike zaduživanja biti vidljive tek poslije izbora 2026. godine?
Vrlo moguće – upravo tada. Zaduživanje omogućava da se deo problema pomeri unapred. Danas se finansiraju plate, penzije, transferi i druge potrebe, a deo računa se ostavlja budućim budžetima. To je politički veoma zgodan aranžman. Političar dobije korist danas, a račun stiže sutra.
Ako posle izbora dođe do još skupljeg refinansiranja, smanjenog pristupa tržištu ili slabijeg rasta prihoda, tada će se mnogo jasnije videti cena sadašnje politike. Zato bih rekla da se pravi test fiskalne održivosti možda neće videti na izborima, nego neposredno nakon njih.
Da li će ekonomska situacija i visoka zaduženost biti jedna od ključnih tema predizborne kampanje ili će je vlast uspjeti potisnuti političkim i nacionalnim temama?
Vlast će sasvim sigurno pokušati da ekonomske teme potisne tamo gde joj to odgovara. Jer, dug je prilično nezgodna izborna tema. Teško je napraviti emotivan govor od prinosa na obveznice, dospeća duga i kamatnog rizika. Mnogo je lakše govoriti o ugroženosti, nacionalnim interesima, Sarajevu, strancima i tome ko „brani Republiku Srpsku“.
Jednostavno rečeno: kamatna stopa od 6,25 odsto nema himnu, zastavu ni neprijatelja. A izbori se, nažalost, mnogo lakše dobijaju emocijama nego tabelom javnog duga.
Kako vidite odnose unutar vladajuće koalicije pred izbore: da li SNSD, partneri i pojedinci iz vlasti još uvijek imaju zajednički politički interes ili se već pripremaju za postizbornu preraspodjelu moći?
Još uvek imaju snažan zajednički interes: da ostanu na vlasti. Ali, ne treba mešati zajednički izborni interes sa zajedničkim postizbornim interesom. Dok traje kampanja, svi su prijatelji jer svi imaju isti cilj. Kada se prebroje mandati, počinje druga matematika. Ako većina bude tesna, svaki partner postaje važniji, a sa tim raste i njegova pregovaračka cena.
Tada se manje razgovara o velikim principima, a više o tome ko dobija koje ministarstvo, koje javno preduzeće i koji odbor. U politici se često ispostavi da su principi najčvršći do trenutka kada počne raspodela funkcija.
Koliko će sukobi i međusobno nepovjerenje unutar opozicije uticati na njene šanse da preuzme vlast?
Mogu uticati veoma ozbiljno. Opozicija može imati realnu šansu da pobedi vlast, ali samo ako građanima ponudi osećaj da postoji jedna ozbiljna alternativa, a ne nekoliko grupa koje su se okupile prvenstveno da bi se međusobno objasnile ko je veći problem. Ako opozicioni kandidati međusobno troše više energije nego na kritiku vlasti, vlast dobija praktično besplatnu kampanju.
Najveći problem opozicije nije samo to što se ne slaže. Problem je ako građani zaključe da ne postoji dovoljno poverenja da će oni posle izbora umeti zajedno da upravljaju sistemom. A glasač može oprostiti mnogo toga. Haos koji očekuje posle promene vlasti obično ne prašta.
Da li opozicija ima ikakav ekonomski program da građanima ponudi alternativu vlasti ili se kampanja ponovo svodi prvenstveno na kritiku Milorada Dodika i SNSD-a?
Kritika vlasti nije ekonomski program. „Dodik je kriv“ može biti politički slogan. Ali nije odgovor na pitanje šta ćete uraditi sa javnim dugom, deficitom, javnim preduzećima, platama, penzijama i rastućim troškovima finansiranja. Opozicija bi morala da kaže vrlo konkretno: šta smanjuje, šta povećava, šta reformiše i odakle uzima novac. Posebno je važno poslednje pitanje.
Jer nije teško obećati veću platu, veću penziju i više socijalnih davanja. Teže je reći: „Za ovo nemamo novca i ovo nećemo obećavati.“ To je razlika između predizbornog programa i ozbiljne ekonomske politike.
Ako biste danas morali da procijenite politički rizik za Republiku Srpsku poslije izbora – šta je veća opasnost: nastavak sadašnje politike vlasti ili mogućnost političke nestabilnosti nakon promjene vlasti?
Dugoročno bih kao veći rizik videla nastavak politike u kojoj rashodi rastu, a sve veći deo finansiranja zavisi od novog zaduživanja i refinansiranja postojećeg duga. Ali promena vlasti sama po sebi nije ekonomska opasnost. Opasnost je neuređena promena vlasti. Ako nova vlast dođe sa jasnim planom fiskalne stabilizacije, transparentnim javnim finansijama, reformom javnog sektora i sposobnošću da obezbedi normalan odnos sa kreditorima i investitorima, promena može čak da smanji rizik.
Ako, međutim, uslede meseci političkog natezanja, blokada i borbe za funkcije, tržište neće čekati da se političari dogovore. Zato bih rekla da je veći dugoročni rizik je nastavak nepromenjene politike, ali najveći kratkoročni rizik posle izbora bila bi neuređena tranzicija vlasti.
