Odluka vladike ZHiP Grigorija da sveštenika Danila Dangubića iz Gacka premesti u Istočno Sarajevo, rastužila veliki broj meštana ovog dela Hercegovine, koji o mladom parohu imaju samo reči hvale.
Oduvek je Gacko, poput svih malih mesta u kojima je životna perspektiva skučena, bio grad iz koga se odlazi. Autobuska stanica je otuda svedok mnogih rastanaka, čežnjivih pogleda i bezbroj suza. Sada se sve više odlazi automobilima, pa su “preseljenja” u drugi grad, državu ili kontinent privatniji, lišeni i tog malog publiciteta koji je neminovan na javnom mestu.
No, ti odlasci su se u većini slučajeva ticali nevelikog broja ljudi, porodice ili dve, i nešto prijatelja koji su ispraćajući ostavljali na peronu i deo sebe.
Nekonvencionalan pop u konzervativnoj sredini
Nasuprot tome, jedan odlazak je ovih dana bio glavna tema u Gacku i pokazao koliko pojedinac može da utiče na društveni život jedne zajednice.
Mladi paroh Druge gatačke parohije otac Danilo Dangubić je, nakon sedam i po godina službe, dobio premeštaj. Njegov odlazak je doživljen kao veliki gubitak, pa se o tome pričalo na ulici, na poslu i uz kafu.
“Čovek koji nam je na najlepši i najneposredniji način približio suštinu pravoslavlja. Da je Bog beskrajna ljubav i beskrajna sloboda”, kaže nam meštanin sela Rudo Polje, pričajući o svom dojučerašnjem parohu i dodaje: “Ostavio je dubok trag, približio je crkvu narodu i sigurno će biti zapamćen u ovoj sredini.”
Vernik iz Nadanića nam kaže da otac Danilo za njega predstavlja sve ono što jedan sveštenik treba da ima: obrazovanje i produhovljenost sa jedne, a jednostavnost i skromnost sa druge strane.
Poslednjh dana su ga zaustavljali na ulici, u porti, dolazili na službu u crkvu, sve sa željom da se zahvale i pozdrave sa njim. Sa puno emocija, kod nekih i suza, stezali su ruke, tapšali po ramenu, grlili. “Osećam kao da se opraštam od nekog najbižeg”, priča nam jedna starija gospođa. ”Kao što su nekada Gačani ispraćani u Ameriku, tako i mi pratimo našeg Danila sa nadom da će mu tamo biti bolje.”
Opšta pažnja je pomalo zbunila oca Danila. Kaže da je samo služio u ovoj parohiji onako kako je najbolje znao i umeo, i skromno nas uverava da je pažnja ljudi, pa i ova medijska, preterana i da je ne zaslužuje.
Autentičnost je recept za bogougodan život
Druga Gatačka parohija se proteže na 40-tak kilometara. Od Zaloma u nevesinjskoj opštini, do centra Gacka, i broji tačno 665 domova. Sela su raštrkana, zime duge i hladne sa obilnim snegovima. No, otac Danilo je za ovo vreme uspeo da se zbliži sa svojim parohijanima i da zadobije njihovo poverenje i poštovanje.
[mhc_antrfile naslov=”Oživeo običaj nalaganja badnjaka po selima”] Otac Danio će između ostalog ostati upamćen kao sveštenik koji je sebe u potpunosti davao, kao sveštenik koji je nakon svake službe držao propovedi, koji je uvek imao mnogo toga da podeli sa svojim parohijanima. Da savetuje, ali i da se posavetuje.Oživljavanjem običaja nalaganja badnjaka u porti svake seoske crkve u svojoj parohiji uspeo je da oživi duh zajedništva i ljubavi među ljudima, ali i ostavi lepe slike po kojima će najmlađi pamtiti detinstvo. Dešavalo se i da mu je posle ovakvih napora bila potrebna i medicinska pomoć. U parohiji se priča da je jednom, nakon sedam nalaganja badnjaka, završio na infuziji.
[/mhc_antrfile]Ne postoji parohija u okruženju, a verovatno ni šire, u kojoj je za poslednjih pet godina izgrađeno pet crkava – u Jugovićima, na Ljeskovom Dubu, u Slivljima, Lukovicama i Medanićima. Iako veliku zaslugu za ovo pripisuju mladom parohu, on smatra da su okolnosti uticale na to, a da se on samo zatekao na mestu, kako je rekao, “Božije milosti”.
Smatra da ga je služba u ovoj parohiji promenila, izgradila i oplemenila.
Sve što sam radio, radio sam iskreno. Shvatio sam da ovde, kao i svugde, treba davati sebe i, ako treba, stradati. Volim svoju službu i svoju misiju. Sve ovo što ste naveli je bio spoj neverovatnih božanskih okolnosti, plana Božijeg. Pitaju me ljudi, pa evo i vi: Oče, kako doživljavate prelazak u drugu parohiju, u drugi mentalitet, među drugačiji narod? Kako bih? Jednostavno, Crkva me je prepoznala da to mogu ili bar mogu da probam. Izazov je otići u Lukavicu, sa tolikim brojem mladih ljudi i sa težnjom da ti tu nešto uradiš, doprineseš… Očigledno je da je najbolji način da rastemo, da se razvijamo, to da se povremeno presađujemo iz saksije u saksiju. Moj prelazak bilo gde je u stvari presađivanje. Neko je, ko brine o tome, video da tako treba. Ne znam da li ću uspeti da opravdam to poverenje, ali znam da ću se truditi iz petnih žila.”
Smatra da nije dostojan tolike pažnje i tvrdi da je on taj koji treba da bude zahvalan, jer sve što je naučio, naučio je u Gacku.
Svaki naš sagovornik, a bilo ih je preko dvadeset, izjavljivao je da je baš on najbolji prijatelj mladom parohu. Pitanje koje se otuda nametnulo je kako zadobiti poverenje i biti voljen i poštovan?
Jedini način da se preživi, da se živi i da se postoji u bilo kojoj zajednici je autentičnost. Naše su zablude vezane za naše pretenzije i za glumu, izveštačenost i nezahvalnost. Kad bismo svi radili ono za šta nas je Gospod namenio, bila bi apsolutna harmonija. Napokon, ne postoje strategije za rad sa ljudima. Kako steći poštovanje? Ne postoji savet za tako nešto. Srce i najprostijeg čovjeka se ne da prevariti, ono prepoznaje suštinu pa makar je skrivali kao zmija noge”, poručuje na kraju razgovora za naš magazin otac Danilo.
Vernici gatačkog kraja će, sigurno je, dugo pamtiti oca Danila koji je svom nasledniku dao težak zadatak i postavio visoke standarde za one koji će doći posle njega.
