Bokser iz parka ekskluzivno za MH: Trebinjci jače udaraju otkad rade u Dubrovniku…

U trebinjskom parku već neko vrijeme obitava zanimljiv gost, u pitanju je bokser, a on nam je u ekskluzivnom intervjuu za naš magazin govorio o tome kako se adaptirao na život u parku, ko su mu stalne mušterije, a govorio je i o tipovima ”udarača” ističući da se velikom broju Trebinjaca vratio osmijeh na lice činom odlaska na rad u Dubrovnik. Kako je protekla sezona i da li su istinite glasine da je i on, poučen iskustvom drugih, pred kraj ljetne sezone ”gutao” novac… Sve to pročitajte u nastavku razgovora sa zanimljivim sagovornikom. 

Za početak, recite nam kako ste se adaptirali na boravak u Trebinju, tačnije parku Jovana Dučića?

Dobar dan svima, pozdrav vašim čitaocima. U početku mi nije bilo lako, period adaptacije je bio prilično težak, iz prostog razloga što sam navikao obitavati na vašarima i sličnim sadržajima, do sada se nisam obreo u gradskom parku. Ali, šta je tu je, grad je lijep i ne žalim što sam došao u Trebinje.

Svaki početak je težak, recite nam kakvi su bili prvi utisci?

U početku su me mnogi izbjegavali, pribojavajući se rezultata udarca, a u kasnim satima bi se, uslijed alkoholne i ko zna kakve podrške, osilili i udarali me. Ipak, ti udarci nisu bili po propisu jer su mnogi udarali sa šakama sklupčanim jednu u drugu, glavom pa i nogom. Jedan veseljak je u pokušaju da impresionira ljepšu polovinu i udari me nogom, završio na hirurgiji, a njegovoj ljepšoj polovini sam, iz sažaljenja, dao nagradnog medu, da joj se nađe, dok se njen medo ne vrati iz bolnice. Ovaj stradalnik je, po izlasku iz bolnice, skupio ekipu da me premlate. Nisu osvojili ništa. Zanimljivo je i to da ljudi za koje sam saznao da su nezaposleni ili koji nadniče, nisu u početku imali želju da okušaju snagu a i sreću, dok su oni koji su, reklo bi se, situirani i u punoj snazi, krišom dolazili da me udare. Ni oni nisu osvojili nagradu.

”Predlažem da se održi takmičenje u udaranju mene, a da šampion dobije posao u državnoj firmi bez obaveze dolaska na posao.”

U uvodu u razgovor rekli ste da ste primijetili snažan takmičarski duh i iznijeli zanimljivu ideju. O čemu se radi?

Radi se o tome da mušterije stalno na displeju traže rang listu sa imenom i prezimenom, ili bar inicijalima, kako bi se našli na istoj, pa sam razmišljao da bi biznis sigurno procvjetao kada bi se na displeju zaista našla rang lista. Ne može onaj Pero iz Zasada bolje udarati od mene, nema šanse, ili ‘ta će Marko iz Bregova?! Tom devizom bi se vodili mnogi pa bi se takmičenje moglo održavati i u drugim istočnohercegovačkim opštinama, a onda bi se moglo razmišljati i o tome da postanem disciplina Nevesinjske olimpijade. No o tom potom. Predlažem da nagrada za šampiona bude posao u nekoj od državnih firmi, bez obaveze dolaska na posao.

Na osnovu dosadašnjeg iskustva, da li možete napraviti neku klasifikaciju ”udarača”?

Maloprije sam pomenuo da su nezaposleni ili oni koji rade za malu nadnicu izbjegavali susret sa mnom. Ne zato što se plaše rezultata već iz prostog razloga što su ubijeni u pojam pa im udaranje u mene ništa ne predstavlja. Pomenuh i ljude u lijepim, ispeglanim odijelima koji  dolaze krijući se i udaraju da niko ne vidi. Oni jesu zaposleni ali nemaju života, što bi se reklo, jer, čast izuzecima, većina njih gotovo ništa i ne radi. Omladinci su takođe tu, oni dolaze u grupama i mogu vam reći da je tu bilo dosta dobrih udaraca, još uvijek nemaju briga, pa puni životnog elana udaraju. Vjerovatno će kroz koju godinu ti udarci biti znatno slabiji jer im ne gine jedna od dvije gorenavedene kategorije. E sad, ono što je najzanimljivije u proteklom periodu je veliki broj ljudi koji su se pojavili nasmijani, a kada sam se raspitao ko su ti ljudi, od mnogih prolaznika sam dobio odgovor da se radi o onima koji su se zaposlili u Dubrovniku. Kako je sezona odmicala, prisutan je bio sve veći broj tih raspoloženih lica, pa mogu reći da Trebinjci jače udaraju otkad rade u Dubrovniku. Jednostavno, veliki broj onih bezvoljnika koje sam već pominjao, potražio je posao u komšiluku i moglo bi se reći da su prodisali. Dolaze sada, počaste me, ubace novac pa i ne udaraju, a kada udaraju, udaraju sa osmijehom na licu, lijepo je to.

”Ne bih išao u Dubrovnik da radim, tamo vašara i nema, a sumnjam da bi mi neki park raširio svoja krila.”

Da li ste i vi poželjeli da radite u Dubrovniku?

Pravo da vam kažem – nisam! Pitanje je da li bi me i pustili tamo, vašara gotovo da i nema, a čisto sumnjam da bi mi neki park širom otvorio krila. Evropska unija je to, odvikli su se oni od cirkuskih atrakcija, osim ako je u pitanju gostovanje neke turbo folk zvijezde, tada svi pohrle na ”cajke”, kako oni to kažu.

Kakva je, po vašem mišljenju, bila turistička sezona?

Turista je bilo tu i tamo, uglavnom su prolazili pored mene, a kažu mi da nisam ja jedini pored kojeg turisti samo prođu, ali nije moje da sudim, ja sam ovdje tek oko godinu dana, sljedeće godine moći ću vam tačno reći koliko je turista bilo manje nego ove godine. Zaposleni na štandovima u mojoj neposrednoj blizini kažu da je turista sve manje, iako zvanični podaci govore suprotno, a nema razlopga da ne vjerujem kolegama.

”Pošto sam ovdje tek godinu dana, ne mogu suditi o uspješnosti turističke sezone, ali sljedeće godine ću vam tačno reći koliko je turista bilo manje.”

Krajem ljetne sezone, mnogi građani su se žalili da ”gutate” novac, tačnije da je vreća za udaranje izduvala. 

Pa nisam ja jedini, što mene napadate?! Jeste, istina je da jedan period nisam ”radio” a primao sam novac. Bližio se kraj sezone, trebalo mi je malo odmora. Sada meni imputirate da sam ja jedini koji je eto kao nešto ukrao, a što ne kažete da sam vjerovatno jedini koji nije dizao cijenu u sezoni, o tome ćutite?! Ako sam ”progutao” neke pare, radi se o iznosu od stotinjak maraka, možda ni toliko… Ima ih koji ”progutaju” mnogo više pa nikom ništa.

Molim vas, dajte da privedemo razgovor u prijateljskoj atmosferi, možete li za kraj podijeliti sa našim ćitaocima neku anegdotu?

Kada dođu da udare, kikoću se uglavnom, primijetio sam da su žene češće udarale neko njihove jače polovine, a jedna Korejka je oborila rekord koji je još uvijek aktuelan. Kažu da je nosilac crnih pojasa u skoro svim borilačkim vještinama. Zanimljivo je da je svoj udarac izvela tako što se posvađala sa mužem i njime me otresla dok su lokalna dječica koja su ubacila novac zabezeknuto gledala. Ovim putem je pozivam  kako bi njeno ime ili inicijale ubacio na rang listu.

Želite li poslati neku poruku našim čitaocima ili reći nešto što vas nismo pitali?

U suštini, poruka je ta da je teško napustiti domovinu, meni je, iako sam godinama obitavao u prašnjavom podrumu nadomak šabačkog vašara, takođe bilo teško, ali zavolio sam ovaj grad i želim ovdje ostati još dugo. E da, to me niste pitali a volio bih vam reći. Veliki broj finih i uglađenih mušterija dođe do mene, ubaci uredno svoj novac i onda se satima ubjeđuje sa mnom, priča sa mnom, govore ajde udari prvi p*čko, a ja nikad ne udaram prvi. Ima i onih koji mi se jadaju, govore o bračnim i vanbračnim problemima, ali i onih koji dođu da se pohvale kako su uspješni, priznati i nadasve podobni, čudo kako to gotovo svi vole istaći. Jedan mi je nudio i člansku knjižicu, a uz nju i ponudu da cinkarim i prenosim informacije o tome kako i šta ljudi pričaju, a i kako udaraju.

Da li ste uzeli člansku knjižicu?

Volio bih da to zadržim za sebe, svakako žurim tu u komšiluk, rekli su mi da se javim nakon intervjua.

Kome?

Bokser odjuri preko parka i ovom razgovoru dođe kraj…

Igor Svrdlin

 

 

Tagovi:
Autor