Придворачке жртве (2): Обрен Стијачић између заборава и сна

Мртва уста не говоре. А зашто се о тринаесторици придворачких мученика у прошлом систему није писало, посебно је питање. Али чињеница је да су прве требињске жртве у Другом свјетском рату, па и двадесетогодишњи Обрен (Гаврила) Стијачић (1921-1941) – јавности скоро непознате. Тек је 1999. године, у васкршњем броју „Видослова“, објављен рад Божидара Чучковића о Придворачкој јами, потом истоимено поглавље у његовој књизи „Злочини у Херцеговини у Другом свјетском рату“ (Требиње, 2003.). Углавном, свједоци су поумирали, старији Требињци понешто су чули од њих, а млађи – можда само о жртви из њихове породице.

Obren Stijačić (Foto: Privatna arhiva)
Obren Stijačić (Foto: Privatna arhiva)

Али „Моја Херцеговина“ је успјела да у Требињу нађе јединог живог свједока трагичне судбине Обрена Стијачића из Јазине – 93-годишњег Стева Мићановића, његовог брата од тетке (њихове мајке Стана и Мара биле су сестре). А у Херцег Новом, Обренову кћерку Васиљку Потпару, која је рођена на дан Св. Василија Острошког, 12. маја 1941. Имала је само мјесец дана кад су га усташе одвеле у затвор 12. јуна, али већ деценијама у срцу чува мајчине ријечи да се, кад је пошао с њима, Обрен нагео над колијевку и мало је гледао, па онда отишао.

Зашто им је сметао двадесетогодишњи Обрен?

Чучковић у књизи наводи само да је Стијачић био земљорадник из Ластве, да је ухапшен у Јазини 12. јуна 1941. скупа са Јаковом Миљановићем и Михајлом Андријашевићем, те да су њих тројицу повезали и одвели у затвор у Требиње усташе: Мустафа Шеховић, Мехо Шеховић, Сабит Шеховић, Лутвија Пирић и Заим Хабул („Злочини у Херцеговини у Другом свјетском рату“, стр. 73).

Стево Мићановић
Стево Мићановић

Али Мићановић овом порталу открива да је Стијачић био првак у „Соколској чети“, у којој је био и он. Наиме, Соколско друштво у Требињу им је служило да науче разне вјештине: да добро пливају (ишли су да вјежбају у Дубровник), као и све друге физичке активности, укључујући руковање оружјем.

„А Обрен је био вазда у прве редове! То су они све пратили, а нарочито су им сметали ти из „Соколске чете“. То је готово све ликвидирано, само сам им ја избјегао. А Обрена су издале комшије муслимани из Ластве. Нису сви муслимани били криви, него један дио, којима су сметали такви људи. А сметали су им јер су били физички спремни и јунаци – то је требало ликвидирати, да више не постоје! Најнапредније Требињце су они похватали и бацили у Придворачку јаму! Убијали су сваког напредног Србина, за ког су мислили да им може бити војничка сметња. Тако је то ишло у оно вријеме“,отхукује чича Стево Мићановић, пред чијим очима је прошао скоро читав вијек.

„Крупан и висок, сила од момка!“

„Али он никад никоме није нешто зло урадио, нити је имао намјеру икога да убије!“, енергично изговара овај Обренов рођак и „соколски“ друг. Склопивши очи, одмахује вјеђама; као да прати слике које промичу. Онда уздахну и рече овој новинарки: да сам га питала шта је било прекјуче, не би се могао сјетити, а одлично се сјећа свега што је било прије – „ма као да је било јуче“! Додаје и да види јасне слике од прије 70-80 година, са свим детаљима… Како су се Обрен и он вољели дружити и радити нешто заједно, мада је Обрен био годину и нешто старији, те да су бар 7-8 пута годишње одлазили један код другог – он у Јазину или је Обрен долазио на Зубце.

Из Мићановићеве приче израња крупан и висок двадесетогодишњак – „једна сила од момка“, који много и напорно ради: физички тешке послове око куће у Јазини, довози сијено, сијече дрва и лист за стоку у Бијелој Гори, ради на путевима и „туца“ камен за њихово оправљање, вади тај камен у руднику-каменолому…

„То је био један младић да није било сличног на оном терену – није му раван нико био; по висини, по снази, по доброј природи, по свему! А никоме није направио зла, још је помагао другим људима. Сви су га цијенили и поштовали као најбољег младића на тој територији! Био је он способан, али није имао намјеру никога да убије. Нити је икаква зла доносио икоме. Али су донијели они њему…“, с уздахом заврши чича Стево Обренов опис.

Најљепши младенци у крају

Васиљка Потпара нам је причала оно што је чула о великој и трагичној љубав својих родитеља: Обрена Стијачића и Маре Вучуревић, који су били „прве комшије, само преко ријеке“. Да су се млади вјенчали: отац у 19-ој, мајка у 16-ој години! Али је Обрен сљедеће године убијен, а Мара је остала удовица са 17.5 година. Послије три године се преудала, а Васиљка је остала уз дједа Гаврила јер је била „очи дједове“ послије синове смрти. И уз тетку Зорку, која је била неудата, послије тетку Милосаву Спаић, која је доселила у Јазину с породицом. А баба Стану није запамтила, рекли су јој да је умрла од туге за сином, послије непуне године…

Васиљка Потпара
Васиљка Потпара

Наравно, Мићановић је био на вјенчању најдражег рођака и друга, чак је, каже, био „првијенац“ на свадби. Штавише, зна и како је уговорено вјенчање, те кад! Прича како је тетка Стана дошла за Ђурђевдан у род на Зубце и да је остала 2-3 дана. „А Обрен је дошао да јој каже да је испросио ђевојку. Она није дала, млад је, али он хоће и готово! Лијепа једна дјевојка, комшиница, млада и она – и тетка Стана се морала сложити! И он је направио велику свадбу, сви смо ишли, сав род, а били су и његове комшије и пријатељи. Вјенчање је било у цркви Св.Арханђела Михајла, у Аранђелову. Међу најљепшим су, у оно вријеме, били и он и она…“

Добили су наредне године и дијете, баш на Васиљевдан, али њиховој срећи ближио се крај. Почео је Други свјетски рат….

Онда је дошла смрт…

„Он је знао да хоће да га убију, па је побјегао у црногорско Грахово. Тамо је остао извјесно вријеме, па прешао у Бијелу Гору. Једно вече су и дошли по њега. Ти људи, усташе, препадну му мајку и оца да ће им запалити кућу и све уништити, ако се он не буде вратио! А ако се врати неће му ништа, треба да ради свој посао, на путу и у руднику – каменолому у Ластви. И отишла мајка и молила га да се врати, да му неће ништа ако буде радио свој посао. И вратио се он кући, али су одмах дошли по њега, свезали га и одвели. Али он мајци ништа није рекао, само је погледао дијете и отишао…”, сјетно прича Обренов брат од тетке, као да је био тамо…

Како и не би, кад му је то, каже, испричала сама тетка Стана… „Она је стално патила и кукала за њим. Кукала као кукавица и вазда говорила да је она највише крива за његову смрт – од тог је и умрла, није прошла ни година…“ А да су усташе одвеле Обрена сазнао је исти дан од Дамјана Кисина са Зубаца, који је радио на жељезници у Ластви. Он је дмах раширио ту вијест по Зубцима и упозорио их да се склоне…

Али за Обрена Стијачића већ је било касно, иако је убијен и бачен у Придворачку јаму тек послије 11 дана, у ноћи 23-24. јуна. А можда је он кренуо према тој ноћи још 1939. кад није отишао са стрицом у Америку. Наиме, причали су његовој Васиљки да је брат дједа Гаврила – прота Петар Стијачић, био свештеник у Америци, у Чикагу. Да је долазио 1939. у Јазину, те да је хтио да води Обрена са собом. Да су већ требали да крену, али се прота Петар сажалио на брата Гаврила, ком је одводио сина јединца – и рекао да ће га одвести кад дође други пут…

Извађен из јаме потпуно очуваног тијела

Мићановић нам је посвједочио и о оном тешком 6.октобру 1941. године, кад су Италијани организовали вађење из јаме и сахрану посмртних остатака 13 придворачких мученика у градско гробље Подгљивље – догађају чије документарне фотографије је, ексклузивно за наш магазин, уступио „Музеј Херцеговине“ из Требиња. (http://mojahercegovina.com/fotografije-zlocina-u-pridvorackoj-jami-prvi-dio-uznemirujuci-sadrzaj/). Наиме, Обренов брат од тетке видио је својим очима оно што показује и фотографија Данила Сикимића – да је, три и по мјесеца послије смрти, Стијачићево тијело остало потпуно очувано…

obren_stijacic_2

„Била је ту маса народа, па и ја сам био.Та јама није пуно дубока, али доле има велика пећина – у њој су их слагали, све једног на другога. Вадили су их одатле у врећама, био је огроман задах – а Обрена као најздравијег, могао се препознати! Људи су били изненађени, питали се како се то могло десити…“

„Ја сам твој отац Обрен“

Гаврило Стијачић није успио да за живота пренесе сина у породично гробље у Аранђелово. Ту дозволу од УДБЕ породица је добила тек 1967. године, чак 13 година послије његове смрти (1954.). Обренова кћерка Васиљка није присуствовала ексхумацији. Тада је, прича, била на Ђердапу с мужом, на чијем подизању је он радио, а замолила је да јој јаве ако им одобре пренос у породично гробље . Али су је обавијестили да су „ујакове кости“ пренијете у Аранђелово.

„И онда ја сањам: Човјек јаше на бијелом коњу и стаје преда ме. И каже ми: ‘Сине, ја сам твој отац Обрен’. Гледао ме један тренутак, а лијеп, на бијелом коњу – и само се изгубио…“, са сјетним осмијехом описује Васиљка свој сан. Малим, али ипак осмијехом што је од свог оца, ког није запамтила, чак му ни кости није видјела, добила та два погледа: први пред његов одлазак на страдање и други у сну, кад није могло другачије…

Прочитајте још:

Pridvoračka žrtva Boško Šakota i stravično stradanje jednog porodičnog stabla

Придворачке жртве: Михајло Андријашевић – „сиротињска мајка“

Božo i Milorad Pidžula – otac i sin zajedno otišli u mučeničku smrt

Blagoje i Đorđe Ćurić – stric i bratić zajedno u smrt

Trifko Babić – Hrabri Solunac kukavički ubijen na Pridvoračkoj jami

Autor

Vesna Kešelj

Saradnik internet magazina “Moja Hercegovina” od februara 2014. Istovremeno radi i kao PR novinar najvećeg srpskog sajta za oglašavanje "KupujemProdajem".

Svi tekstovi autora