Придворачке жртве (4): Михајло Андријашевић – „сиротињска мајка“

„Хтео сам да знам где је отишао, одакле и како, зашто и због чега?! Како је дошло до тога да се обогатио онај који је кренуо из родних Балосава „трбухом за крухом“ – јер он је пред рат био јако, јако богат! А њему су остали дужни 80-100.000 динара: и Срби и муслимани. Још је имао пун магацин свега и свачега: жита, брашна, кокуруза, пиринча, кафе у зрну… Али 12. јуна дођоше усташе у Ластву и одведоше га! А пре него што су га убили, усташе су дошле с камионима и одвезли све из магацина…“ – почиње причу о свом оцу Михајлу 83-годишњи Ђорђо Андријашевић (04.04.1933.), можда једини живи свједок одвођења једног од 13 придворачких мученика. „Моја Херцеговина“ га је нашла у Београду, гдје живи већ 55 година.

Ђорђо Андријашевић (Фото: Моја Херцеговина)
Ђорђо Андријашевић (Фото: Моја Херцеговина)

Овај крепки старац, упркос свим здравственим проблемима које носи девета деценија, недавној болести и редовним јутарњим терапијама, живахно нам искупља материјал који је прикупљао годинама: фотографије, потврде, фотокопије, листове на којима је записивао своја сјећања, мајчине приче, истраживања о очевој имовини, о необичном животу Михаајла (Видака) Андријашевића који је почео 23. октобра 1897. у селу Балосаве у Црној Гори (општина Никшић).

Трбухом за крухом

„После смрти деде и бабе, иза Првог светског рата, остало је 5 синова и кћи Вукосава, а сиромашног стања. Неких 20-их или нешто раније, отац је напустио Балосаве. Не знам како је дошао у Конавле, то јест на Груду, недалеко од Дубровника, код ‘тете Миле и дунда Карла’, односно породице Павићевић.   Карло Павићевић био је бравар по занимању, што је тати одговарало ради изучавања заната. Поред осталог, радио је и код газде Мате Главића, који је имао фирму ‘Главић и синови’ – имао је два сина. Он се бавио велетрговином далматинског вина и ракије на мало и велико, а на подручју Конавала био је један од највећих произвођача вина и ракије…

Изузетно вредног и надасве поштеног момка, какав је био Михајло Андријашевић, Главић је одмах заволео. Чак му је, кад би ишао на пут или у трговину, поверавао на чување кључеве од касе, у којој је било много пара и вредносних папира – ‘да не би синови, мангупи, потрошили паре’! Он је и одвратио оца од одласка у Америку. Кад је чуо да то отац намерава, Главић му је понудио било коју услугу, коју отац затражи – само да остане да ради код њега! На крају тата и пристане, али не да му Главић ишта да већ да му помогне да добије кредит за куповину камиона, пошто је већ положио возачки испит у Дубровнику и желео је да покрене сопствени посало. Главић одмах на то пристане и преко банке ЗЕЦ у Дубровнику крене кредит који је мој отац отплаћивао у месечним ратама. Тако је 07. Априла 1926. купио први теретни ауто марке „Фиат тасино“, за 33.ооо динара. Нешто касније купио је и једну малу зграду за гаражу, испред које се и сликао са камионом – то је та…“, с уздахом извлачи једну фотографију Ђорђо Андријашевић. А та нам фотографија показује одлучног младог човјека који је чврсто искорачио, загледан у нешто испред себе. Човјека који зна шта намјерава и куда иде…

Од сиромашног момка до „газда Михајла“

Дакле, одлучио је Андријашевић да упоредо почне и властити посао. Његов син Ђорђо нам појашњава какав је то посао био: „На пример, из Црне Горе му јаве: треба им толико и толико канти гаса, риже, кафе, сандук сапуна, овога, онога.. Он оде и за своје паре купи, одвезе им и донесе рачун: толико кошта, толико је превоз и све остало. То се све обрачуна и тако је кренуо тај посао…“

Онда је Михајло Андријашевић, послујући по Требињу, упознао младу Симану Берак, која је радила у ондашњем ресторану под платанима. Вјенчали су се у јесен 1929. у Требињу, али су прво живјели у Конавлима (Груда), гдје им се 1930. родила кћи Десанка. Послије прелазе у Требиње, 1933. добијају сина Ђорђу, а наредне године пресељавају у Ластву, у којој им се рађа Миленко (1936).

А кућа и магацин у Ластви, појашњава Ђорђо, налазили су се тик уз пругу, па су радници директно из воза искрцавали набављену робу. Отац је, прича, сам уговарао и развозио – посао је напредовао и богатство се увећавало, а камионе је мијењао за савременије и боље. Чак је, каже., имао намјеру да у Ластви направи фабрику тјестенине – долазила је и комисија из Сарајева, геодети, а имао је и понуду из Аустрије за изградњу читаве фабрике.

Први камион и гаража
Први камион и гаража

Још је запамтио колико је вриједила ријеч његовог оца. И колико је помагао људима, због чега су га и прозвали „сиротињска мајка“… „Дође рат, већ је била мобилизација и многи су дигнути у војску, а сиротиња остала. А сећам се, отац каже нашем помоћнику Лутви: ‘Лутво, иди доведи 2 коња! Доведе Лутво коње, а отац му каже да натовари брашна, пиринча, кафе, свега и свачега. И онда да их одведе једној жени у Горње Гранчарево, да каже да је он послао. А Лутво пита: ‘Газда Михајло, ко ће то да плати?’ А он ће: ‘Ма Лутво, видиш да све пропада, а има онолику дјецу! Ко ће прехранити ту дјецу кад је отац дигнут у војску?’ Та жена с много дјеце била је муслиманка, а отац је мислио на ту дјецу, да не буду гладна – такав је он човјек био. Сиротињска мајка…“, тронутим гласом износи Ђорђо Андријашевић то сјећање осмогодишњег дјечака.

„Никада га више нећете видјети…“

Мајка Симана

„Сећам се, долази један партизан са пратњом, било их је 5-6. И воде једног човека. Црногорци, а били су Андријашевићи. И тај зове мајку Симану. Ја са мајком, а он је био толико наоружан, чини ми се и на нози да је имао оружје! Ја мајку ухватим за руку, а она ће мени: ‘Ајде синко мој, ‘ајде…’. И пита он: ‘Снајка, познајеш ли ти овог човјека?’ А мајка му каже да га је виђала, да станује ту негде, али не зна како се зове. ‘А да ли је он, снајка, нешто згријешио за нашег брата, што су га убили?’ Мајка ће одмах: ‘Ма не људи, ма какви!’ А он њој: ‘Добро, али слушај ме добро снајка. Ако сазнамо да си слагала и да је он нешто крив, а да ти нећеш да кажеш – на овој бандери овдје ћеш висити! Запамти добро.’ И пусте тог муслимана…

Како је тај муслиман отишао у Босну, ја стварно не знам, али после рата су се вратили муслимани који су побегли горе. Сећам се, мајка и ја стојимо пред кућом, стао воз, а излазе они са оним бошчама и иду у Горње Гранчарево. А један трчи према нама, паде пред мајку и поче да јој љуби ноге! Мајка изненађена: ‘Шта ти је, човјече, јеси ли нормалан?’ А он ће: ‘Ти мене не знаш? Па ти си ми живот спасила! Сјећаш се кад су ме Црногорци довели?’ Мајка само уздахну – сећа се, како се не сећа… Ето, такви су ми родитељи били…“, износи то сјећање на Мајку Симану, гласом који дрхти од радосног поноса.

А тај је осмогодишњак био и очевидац оног несретног 12.јуна у Ластви, кад су усташе ухапсиле тројицу најугледнијих и најбогатијих: Михајла Андријашевића, Јакова Миљановића и Обрена Стијачића. Чак износи подаатак да његовог оца нису ухапсиле исте усташе као поменуту двојицу! Његово сјећање на тај дан почиње од тога како су сједили у кухињи за ручком, да је мајка спремила телетину и зелену салату.

„И онда је дошао један усташа само са пиштољем, муслиман из Горње Ластве – Селман Смајо. И није рекао да хоће да га ухапси него само: ‘Михајло, треба да одеш горе да те испитају. То је значило у Горњу Ластву, у аустроугарску касарну, гдје су они били стационирани. Отац каже: ‘Ево, само да затворим гаражу’. Камион више није био тамо, отац га је већ одвезао у Сарајево на аеродром – у ратну резерву, а по захтјеву НДХ. Али је гаража била пуна жита, брашна, кафе и чега све не…“, с уздахом нам износи преломну слику свог дјетињства 83-годишњи Ђотђо Андријашевић.

Па сјетно наставља како је тај Селман Смајо, ког су сви добро знали, одвео његовог оца у Горњу Ластву „да га испитају“, а да су остали отишли по Јакова Миљановића и Обрена Стијачића. Њих двојицу су, каже, свезали заједно и одвели тамо, а послије подне су сву тројицу повели из касарне.

„Једанаест усташа, ја то видим тачно, са пушкама, бајонетима и свим скупа – силазе из Горње Ластве и долазе на жељезничку станицу у Доњој Ластви. А мајка каже нама: ‘Дођите дјецо и пољубите оца у руку. Никада га више нећете видјети.’ И никада га више нисмо ни видјели! Отишао је с њима у Требиње и никада се није вратио…“ – са сузама у очима и гласом који дрхти, описује нам ту живу слику коју је сачувало сјећање осмогодишњег дјечака…

Дванаест дана у затвору

У затвору су, наставља, јако лоше поступали с њима, а били су то најугледнији људи Требиња: газде, професори, угледни људи… Нарочито издваја један од тих поступака. Уредили би, каже, да Цигани и муслимани донесу преко ноћи свакаквог ђубрета на улице, разне нечистоће – а онда су њих тјерали да све то купе голим рукама…

„У међувремену, мајка оде код главног и одговорног усташе у требињском затвору, једног од тих који су дошли из Загреба да организују власт, али не знам како се звао. Мајка је упорно тражила да разговара с њим. И он је прими, још је био врло фин: ‘Изволите госпођо, шта хоћете?’ А мајка му каже: ‘Ја бих вас молила да ми кажете зашто је мој муж ухапшен?’ А он њој каже овако: ‘Госпођо, идите ви кући својој. Ми у Загребу никад у животу нисмо чули за вашег мужа, а посебно не видјели. Кад дођете, питајте ваше комшије зашто је он ухапшен!’ Ето, то је он рекао мајци…“

Михајло Андријашевић
Михајло Андријашевић

„Један посебно дрзак гад“

Има људи…

„Сјећам се, био сам поред жељезничке станице у Ластви, а ту су били и тројица муслимана, који су повремено радили код мог оца, чучали су и нешто причали. Чак су ме и питали како сам, помиловали по глави. Дође један њихов у усташкој униформи, али не по презимену већ је био у роду преко жене. И каже он њима: ‘Шта радите ви овдје? Срам вас било! Онаквог човјека да пустите да одведу, па ви сте ђубрад! Пу, срам вас било! Он да је висио на овој одрини, ви сте требали да га скинете! Па то је ваша мајка била – ви би поцркали од глади сто пута…’, па им све псује и оде од њих. Јесте, очињег ми вида, као да сад гледам, али не знам како се звао…

И отада га нико више није видео. Али после рата су људи причали да је он некако отишао у Аустрију, а онда у Аргентину. Видите, он је морао да обуче униформу, али није хтео да чини зло. Дакле, има људи…“, полако наглашава Ђорђо Андријашевић, који се још у дјетињству суочио са људским злом. Додаје и да не жели да заборави оне поштене муслимане који су радили за његовог оца, а нису се промијенили у рату. Истиче Џафера Мујачића, који је послије рата често долазио код њих и помагао им. И плачући причао о његовом оцу, колико је добар газда био…

Још је, каже, добро запамтио да су усташе, односно „оружници постаје Ластва“, како су се називали, дошли с камионима изјутра 23. јуна 1941. дакле управо прије те ноћи кад ће ликвидирати оца и одвезли све из магацина. Чак да су то одвозили од 8 часова изјутра до 18 увече! Он и 11-годишња сестра Десанка су, каже, све пратили, а сестра је и записивала. „Имао сам 8 година, 2 месеца и 19 дана, али сам добро запамтио шта су све одвезли.“ Зато зна да су одвезли: око 800 кг кафе у зрну, која је била у џаковима од по 75 кг; много жита, брашна, кокуруза… Заплијенили су им, додаје, и 19.000 динара у стотињаркама, а ‘усташки повјереник’ Мате Решкић им је чак дао признаницу, са печатом и потписом.

„Други је био Чомовац, онда неки Ивица, усташа из Загреба и Драгец, шофер. А било је још 5 ‘домаћих усташа’, ових наших муслимана: Смајо Селман, који ми је ухапсио оца; Шериф Демировић, Салко Зубчевић, Шућро Гатачкић и Ћамил Мујачић. Е ту је био један крволок, један посебно дрзак гад – Шериф Демировић, који је био ту из Горње Ластве, комшија! Ове усташе из Загреба били су врло коректи, ја то морам рећи; а овај ту, наш комшија: претио је, псовао, гурао мајку, ломио ствари – ма прави гад!“, уздахну пред тим сјећањем из дјетињства 83-годишњи Ђорђо. Пред сјећањем на уплашену мајку, која је прво гледала како јој одводе мужа, потом пљачкају имовину, сама у рату са троје дјеце, петогодишњим Миленком који се у страху држи за њену сукњу! Он и сестра су, каже, морали да буду јаки и да јој помогну у тој невољи…

„Неколико дана послије те пљачке, дође исто један из комшилука, ког смо сви одлично познавали – Ћамил Биједић. Само доведе коња, уђе у гаражу и натовари двије пуне вреће разних ситних ствари, које су остале иза усташа: блање, шрафцигери и слично… Никог ништа није питао, само све то покупио и понио. А мајка све то гледа и на крају му каже: ‘Ћамиле, па зар и ти? Па шта то радиш?’ А он ће ти: ‘А што ћеш, Симана, кад нема газде. Шта ће ово теби?’ И онако оде, са пуним врећама… А послије рата сам га лично гледао како сједи са Владом Шегртом уЛастви, испред кафане Дамјана Стијачића и пију неко пиће! Сви су они ушли у те народне организације – нико није осуђен, нико није крив…

Гроб број 9

А вијест да је Михајло Андријашевић убијен дошла је у Ластву из Црне Горе. Наиме, донијела је Анета Андријашевић, супруга Михајловог брата Стевана. Они су то сазнали од Вулета-Јова Влачића, једног од тројице који су побјегли с јаме, а који је побјегао на Вилусе у Црној Гори.

„Ја нисам био код куће и нисам знао да је она дошла, али видим пред кућом неки скуп, комшије дошле, мајка ван себе, поливају је водом. Онда чујем да је отац убијен…“, сјетно уздахну. Мисли да мајка није имала снаге да оде на Придворачку јаму, кад су Италијани организовали вађење жртава, нити ни сахрану. Никада, каже, није о томе причао с мајком, али мисли да није имала снаге…

Али су добили писмо др Новице Краљевића да је Михајло Андријашевић сахрањен на гробном мјесту број 9. То писмо му је, додаје, „било закон“ да може нешто да предузме.

Пренос у породичну гробницу

Прво, нажалост, да на то исто гробно мјесто број 9 сахрани брата Миленка, који је погинуо 1969. године у саобраћајној несрећи. Напомиње да су се тада још видјели крстови, али да су већ пропадали. Родбина је Михајлове кости ставила на сандук његовог сина.

„Годину и мјесец дана су њих двојица били заједно на том гробном мјесту број 9. Наредне године смо направили породичну гробницу и 22.11.1970. смо пренијели сандук покојног брата, а ја сам руком покупио кости покојног оца у врећицу и пренио у исту гробницу, с лијеве стране. А 1974. на то је мјесто сахрањена мајка Симана, која је умрла у Београду, код мене“, видно потресен, завршава причу о свом оцу Михајлу.

Причу која би била још тежа да се, поводом придворачких мученика, није заузео др права са Сорбоне Новица Краљевић, који је спремио писма свим породицама – да имају доказ гдје је сахрањен њихов покојник. „Само замислите колико је жртава по херцеговачким јамама којима није одређен идентитет и нису посебно сахрањене, па ћете схватити колико је велику ствар за придворачке жртве учинио др Новица Краљевић, у сарадњи са Италијанима.“

Писмо Новице Краљевића
Писмо Новице Краљевића

Комунисти заборавили жртве

Поготово је то велико дјело кад се зна да послије Другог свјетског рата није било ни помена о неком обиљежавању мјеста једног од првих херцеговачких страдања, а првих   требињских жртава у Другом свјетском рату. Зато је он, прича, организовао да у име породица свих настрадалих пошаље молбу да се тринаесторици убијених Требињаца подигне споменик у Придворцима. Па је 1.06.1988. послао једну молбу у Сарајево, предсједништву СУБНОР-а СР БиХ, а другу Савезу бораца НОР-а Општине Требиње, наглашавајући: „Огорчени смо и увређени што се пуних 47 година нико није сетио да обележи место погибије…“ Нико, каже, није ни одговорио. Зато је послије годину дана, 12.јуна 1989. послао још једну молбу – да удовоље њиховој претходној молби! Опет никаквог одговора. Тада је, каже, одустао од даљих покушаја.

Требало је, по свему судећи, да се промијени систем и владајућа структура, па да буде обиљежено мјесто придворачког страдања. Али не и мјесто у гробљу Подгљивље, гдје су Италијани 6.октобра 1941. сахранили тринаесторицу из Придворачке јаме, а на ком, према сазнањима „Моје Херцеговине“, још увијек има 3-6 заборављених придворачких мученика.

 

Прочитајте још:

Pridvoračka žrtva Boško Šakota i stravično stradanje jednog porodičnog stabla

Придворачке жртве (2): Обрен Стијачић између заборава и сна

Božo i Milorad Pidžula – otac i sin zajedno otišli u mučeničku smrt

Blagoje i Đorđe Ćurić – stric i bratić zajedno u smrt

Trifko Babić – Hrabri Solunac kukavički ubijen na Pridvoračkoj jami

Autor

Vesna Kešelj

Saradnik internet magazina “Moja Hercegovina” od februara 2014. Istovremeno radi i kao PR novinar najvećeg srpskog sajta za oglašavanje "KupujemProdajem".

Svi tekstovi autora