Najveći ustupak Milorad Dodik je napravio povlačenjem sa mesta predsednika Republike Srpske. Drugi ustupak koji je napravio, pretpostavljam da bi udovoljio Amerikancima, jeste postavljanje Ane Trišić Babić za vršioca dužnosti predsednika Republike Srpske. Jasno je da je ona jedan od favorita SAD.
Ovo u razgovoru za MojuHercegovinu kaže srpski politikolog i novinar Cvijetin Milivojević i dodaje kako imenovanje Ane Trišić Babić može da se tumači i kao Dodikova pobjeda, jer nismo vidjeli da je zapravo data šansa nekom političaru iz Republike Srpske kojem je naklonjena Velika Britanija.
Kako komentarišete posljednje odluke Narodne skupštine Republike Srpske? Da li je to poraz ili nova pobjeda politike Milorada Dodika?
Na prvi pogled jasno je da je to jedna vrsta pokoravanja takozvanom visokom predstavniku koga sve ove godine vlast Republike Srpske ne priznaje. To jeste jedna vrsta pokoravanja i diktatu političkog dela Sarajeva. I to jeste jedna vrsta pokoravanja delu međunarodne zajednice.
A na drugi pogled?
Na drugoj strani, ovo je jedan diplomatski potez u iznudici. Dakle, tas na vagi je imao dve strane. Na jednoj su sankcije najbližim saradnicima i Dodiku lično i mogućnost delomičnog izopštavanja Republike Srpske, barem od strane zapadnog dela međunarodne zajednice. A na drugoj strani ste imali situaciju u kojoj morate, po Lenjinovom principu, da idete korak napred, a dva koraka nazad.
Šta to znači?
Vlast u Republici Srpskoj je morala da ustukne i da poništi zakone koje je Narodna skupština Republike Srpske suvereno donela. Za deo tih zakona glasala je ne samo vlast, nego i opozicija. To jeste diplomatski potez u iznudici. Meni se čini da većina građana Republike Srpske ne gleda sa simpatijama na takve poteze vlasti. Čak ni oni koji su birači SNSD-a i vladajuće koalicije. Smatram to jednom „malom kapitulacijom“. Ali opet treba videti šta je sada Republika Srpske na političkom okviru.
Šta je? Da li je ovim više dobila ili izgubila?
Nije sporno da Republika Srpske u ovom trenutku ima apsolutnu podršku Rusije i delomičnu podršku Kine koja je bitna zato što je to drugi glas sa pravom veta u Savetu bezbednosti. Što se tiče zemalja EU u ovom trenutku vidljiva je podrška samo Mađarske i, naravno, Izraela.
A kakav je sada odnos SAD prema Republici Srpskoj?
Namerno sam preskočio Sjedinjene Države. Vlast Republike Srpske se sve ovo vreme – i na prvim izborima na kojima je pobedio Tramp, potom na drugim na kojima je izgubio, pa ponovo na ovim na kojima je Tramp opet pobedio – ponašala kao navijač u unutrašnjopolitičkoj situaciji u Sjedinjenim Državama. I sada smatra da na neki način to treba kapitalizovati.
Da li je način za kapitalizaciju toga pravi?
Nisam baš siguran da jeste. Mislim da tu više ima rukopisa lobista koje je Republika Srpska angažovala u Sjedinjenim Državama. Oni su uradili nešto za pare koje su dobili. Da li je to maksimum koji su mogli izvući? Mislim da nije. Ali, Dodik se vratio u centar interesovanja SAD, a bio je potpuno izolovan i na njihovoj „crnoj listi“. Amerikanci se u prethodnom periodu nisu baš mnogo zanimali za Bosnu i Hercegovinu.
Još nisu imenovali ambasadore u Sarajevu i u Beogradu. Sve ove velike krize u svetu, od rata u Ukrajini do sukoba Izraela i Palestine, završiće na kraju ili uz prisustvo Sjedinjenih Država ili za stolom za kojim će sedeti s jedne strane Moskva, a sa druge strane Vašington. Evropske unije tu, čini mi se, neće biti.
Možda je ohrabrenje za Republiku Srpsku i to što će ponovim povratkom SAD na taj teren faktički manje biti prostora za mešetaranje nekih drugih manjih sila u svetu. Tu, pre svega, mislim na Veliku Britaniju koja je iskoristila odsustvo Amerikanca i pokušala da nameće neke standarde, ali i na Nemce koji traže svoju šansu u BiH preko svog bivšeg ministra poljoprivrede koji je danas visoki predstavnik.
Da li su imenovanje Ane Trišić Babić za v.d. predsjednika Republike Srpske i povlačenje cijelog seta zakona samo dio šireg paketa ustupaka koje Dodik mora da napravi?
Ako smem da napravim jednu vrstu paralele, rekao bih da me sve podseća na onaj skup na Jalti 1943. godine, bar kada je reč o Bosni i Hercegovini. Tada je upravo sredinom Bosne i Hercegovine išla jedna vrsta neformalne podele sfere uticaja između Sovjetskog saveza i Zapada. U tom smislu reči mene ovo što je sada na terenu podseća na to. Imamo zacementiranu jednu vrstu mentorstva Rusije nad Republikom Srpskom, nesporno mentorstvo Turske nad onim delom Federacije BiH gde Bošnjaci postavljaju većinu i prisutstvo Amerikanaca u kantonima sa hrvatskom većinom.
Koji su dalje ustupci koje Dodik mora da napravi? Ako ih, naravno, ima?
Ovo jesu dramatični ustupci, ali ako ti ustupci vode ka izvornom Dejtonskom mirovnom sporazumu, onda to nije strašno. Mi smo zaboravili da je Dejtonski mirovni sporazum čedo američke spoljne politike. Pokojni Ričard Holbruk i njegovi saradnici su autori tog sporazuma. Taj sporazum je zapravo rađen uz veliku prisustvo tadašnje Rusije. To, dakle, može da bude i dobra stvar. E sad – ko će tumačiti taj tekst Dejtona? To ostaje da se vidi. U svakom slučaju vidimo da to više neće tumačiti Šmit i britanski ambasador. Čini mi se da sve ide ka tome.
Kako će Amerikanci tumačiti Dejton? Na pogodniji ili manje pogodan način za Federaciju BiH ili za Republiku Srpsku? To je već drugo pitanje. Mislim da Dodik smatra da je on veći prijatelj Trampu od lidera FBiH i on igra na tu kartu. Nisam potpuno siguran da je to tačno, ali vidimo da on insistira na tome. Te vrste ustupaka, dakle, imaju smisla. One izgledaju bolno i izgledaju ponižavajuće za institucije Republike Srpske. Tu se otvara taj treći i po meni najozbiljniji problem za Republiku Srpsku.
Na šta mislite?
Dodikova stranka je donela zakone koje je potom poništila. Progutali su i tu žabu. I to je jedan u nizu primera degradacije institucija Republike Srpske. Dodikova stranka sada učestvuje na izborima, a tvrdili su da to nikada neće uraditi. Čak su doneli i zakon da će biti neprijatelj svako ko izađe na izbore. Sve to je derogiranje institucija Republike Srpske. Ali moram da postavim jedno veoma, veoma važno pitanje: šta će biti sa referendumom? Dodik je već dva puta, koliko sam razumeo, pomerao termin referenduma: prvi put sa 25. oktobra na 23. novembar kada se održavaju i prevremeni izbori za predsednika Srpske, a potom sa 23. novembra na 9. januar.
Sad već nagađamo da li je odustajanje od referenduma u paketu ustupaka koje Dodik mora da napravi. To bi bila još jedna opasna stvar, jer je institut referenduma ustavno pravo Republike Srpske. Ukoliko i taj institut bude obesmišljen, onda to ne bi bilo dobro za budućnost Republike Srpske i njen pregovarački kapacitet kada ponovo na stolu bude „čitanje“ onoga šta zapravo piše u Dejtonskom sporazumu.
Kako komentarišete riječi Aleksandra Vulina nakon posebne sjednice parlamenta Srpske? On je ovo ponašanje Dodikove vlasti nazvao velikim srpskim porazom. Da li je to poruka zvaničnog Beograda?
Više bi sreće za Republiku Srpsku bilo da je Dodik malo manje slušalo Aleksandra Vučića, a zatim i tog senatora Republike Srpske Vulina koji je Vučićeva desna ruka i to kao specijalac za odnose sa Rusijom. Prošlog ili pretprošlog leta na dnevi red Narodne skupštine Republike Srpske uvršćena je platforma ili deklaracija o razdruživanju za koju je Dodik rekao da je rađena na principu onoga što su radili Slovenci 1990. godine. Bio je to predlog za razgovor o tome šta je čija nadležnost.
A onda je usred tog dana u Banju Luku sletila Ana Brnabić. Ne znam da li je već bila predsednica Skupštine Srbije ili ne, ali je mrtva ladna saopštila Dodiku odluku Aleksandra Vučića da se to makne sa dnevnog reda. Dodik je tom odlukom unizio Republiku Srpsku. A unizio je i Narodnu skupštinu Republike Srpske.
Dodik je često prihvatao da zbog Vučića i njegovih političkih poena na Zapadu pravi ustupke. Tamo gde je Republika Srpska zaista imala neko pravo koje joj pripada, Vučić ga je pritiskao da odustane od toga zapravo da bi on pokupio poneki poen kod dela tadašnjih zapadnih partnera. Da je bilo manje toga slušanja, bilo bi i malo više sreće za Dodika lično, a bogami i za Republiku Srpsku. Dodik suviše banalno razume poziciju vlasti Republike Srpske. Ona mora uvek biti bliska vlastima u Srbiji, ali nikako tako da od Dodika pravi poltrona Borisa Tadića, a zatim poltrona Aleksandra Vučića. To nije dobra poruka za Republiku Srpsku i obesmišljava instituciju predsednika Republike Srpske.
Očekujete li da prijevremeni izbori za predsjednika Republike Srpske budu održani i ima li opozicija u Republici Srpskoj ikakve šanse na tim izborima?
Ko god bude izabran od dvojice kandidata – to ništa neće promeniti. Čak ponekad razmišljam da bi iz ugla Milorada Dodika bilo bolje da njegov kandidat izgubi. Jer u tom slučaju on dobija opciju da zadrži Anu Trišić Babić kao v.d. predsednika Republike Srpske. A ona je američki čovek. To je više nego nesporno. Mislim da Amerikance ne bi puno zabolela glava ako bi Branko Blanuša bio pobednik izbora.
Amerikanci nisu previše aplaudirali odluci Kristijana Šmita da se Dodik izbaci iz fotelje. Ne odluci CIK-a, ne odluci Suda BiH, nego baš Šmitovoj odluci da se Dodik izbaci iz fotelja i da se pokuša instalirati neko drugi. Rusi će poštovati Dodikovu odluku, ma kakva ona bila. Da sam pristalica opozicije u Republici Srpskoj, ne bih se radovao Blanušinoj pobedi. Čak mi se čini da je malo i nefer od vodećih stranaka opozicije što su Blanušu – koji je očigledno politički nepotrošen i ima neku vrstu stručnog autoriteta – tek tako potrošili.
Niko od njih nije smeo da ide na „crtu“ SNSD-u i da izađe na te izbore. Ako su već insistirali i tražili te izbore i aplaudirali Šmitu zbog tih izbora, onda su trebali da skupe hrabrost i da idu u tu bitku. Ako pobedi Siniša Karan, to će tek biti fantastična stvar za Dodika. To će onda biti trovlašće Milorada Dodika: Dodik će i dalje samoga sebe titulisati kao predsednika, Ana Trišić Babić ostaje njegov i američki izbor za vršioca dužnosti, dok bi eventualni pobednik na „Šmitovim“ izborima takođe bio njegov izbor Siniša Karan.
Kakva je to onda situacija? Kakva je to politika? Može li Republika Srpska tako da funkcioniše?
Dodik će ostati lider SNSD-a i to je, kako stvari sada stoje, najvažnija funkcija u Republici Srpskoj. Da li će se moći kandidovati za predsjednika Vlade s te pozicije? Ne bi me uopšte iznenadilo takvo tumačenje. Da je Dodik presuđen zbog kriminala, verovatno bi mnogi građani Srpske reagovali drugačije. Jasno je da je ovo političko suđenje i da je to politička presuda. Oni koji su bili arhitekte operacije uklanjanja Dodika zapravo su radili sve suprotno onome što bi neko normalno radio u takvoj situaciji.
Prevremeni izbori su nebitni. Dodik bi iz tih izbora mogao da izađe ojačan. On bi mogao da kaže: Ja sam i dalje predsednik, moja saradnica je vršilac dužnosti, a moj kadar je izabran i po Šmitovim pravilima. To je potpuno besmislena situacija. A zamislite da pobedi gospodin Blanuša? Koju bi on operativnu vlast imao? Pomalo je neljudski to što su ga lideri opozicije isturili u prvi plan.
Da li Šmit završava svoj mandat visokog predstavnika u Bosni i Hercegovini i da li bi on mogao biti posljednji visoki predstavnik u Bosni i Hercegovini?
Da li će biti poslednji visoki predstavnik zavisiće od Trampa i Putina. Šmit nema mandat, tako da ga ne mogu ni produžiti. Situacija je besmislena.
