Прича о Љубињцу Милану Дутини: Заборављени херој Великог рата

Понека фуснота. Ту и тамо помен у новинама, сјећања сликарке Милене Шотре – Гаћиновић, сувопарни и нетачни подаци у монографији о херцеговачким добровољцима, те штури документи америчких имиграционих власти, тешко да могу расвијетлити животну сагу Милана Дутине, истинског хероја, националног радника и патриоте, родом из љубињског села Поцрња.

milan_dutina_1
Милан С. Дутина

Милан је рођен 1892. ili 1893. (од оца Саве и мајке Стане, рођене Буквић) у Поцрњу код Љубиња, откривају нам амерички имиграциони и матични уреди. Других памћеника нема. Старе књиге поцрњске парохије изгорјеле су током Другог свјетског рата, а по локалним гробљима се нису могли наћи споменици Миланових родитеља, који би нам нешто више казали о његовом поријеклу.

Дутине су врло стара љубињска породица. Још 1800. у маленом, данас запуштеном, гробљу на Ливојевића влаци, недалеко од цркве на Хрђусима. сахрањен је свештеник – извјесни Дамјан Дутина. Ко Дамјан бијаше, у којој цркви је служио, не знамо… Можда у некој старијој на Хрђусима, чији се историјски траг изгубио у мутним и вртложним временима. Јер, Дутина у Љубињу данас нема!

Некад бројна породица, врло значајна међу љубињским Србима, реселила се по свијету, слабо одржавајући везе са завичајем. Непознаница је и гдје се Милан Дутина образовао.

Из текстова које је повремено објављивао у „Американском Србобрану“ и Календару СКПД „Просвјета“, закључујемо да се радило о човјеку широког образовања и завидне културе, а то ипак у она времена није могао стећи у некој од основних школа у родном крају.

На име Милана Дутине први наиђох лани, ишчитавајући фрагменте књиге Милене Шотре – Гаћиновић „Виђења из исељеничког живота у Америци“.   Као млада дјевојка, Милена се са ненавршених 17 година удала се за свештеника Војислава Гаћиновића – млађег брата Владимира Гаћиновића, српског књижевника и духовног зачетника ослободилачке и револуционарне организације Млада Босна. Она, сестра чувеног столачког сликара и револуционара Бранка Шотре, и сама вична бојама и платну, као да је судбински била преодређена за узбудљив живот, прожет сусретима са славним личностима српске историје.

Двадесетих година прошлог вијека Милена је са супругом лутала од парохије до парохије Српске православне цркве у Америци, и у дневник биљежила сусрете, догађаје, разговоре, посебности… Сретала се и са великанима свјетске науке, Михајлом Пупином и Николом Теслом, али и са скромним, посве анонимним српским исељеницима, онима који су тежак емигрантски хљеб са девет кора зарађивали по рудницима, градилиштима и непрегледним пољопривредним имањима далеке Америке. Свештенички позив Гаћиновиће ће, преко Охаја, Индијане, Калифорније и Монтане, довести у Њујорк – гдје ће упознати Милана Дутину!

Сликарка га у сјећањима памти као “Херцеговца из Љубиња, дивног човјека, како по изгледу тако и по карактеру, те најкултурнијег нашег емигранта кога смо срели током боравка у Америци“.

Према америчким имиграционим документима, Милан Дутина је у Нови свијет приспио 1911. године. Са острва Елис, гдје су исељеници подвргавани детаљним здравственим прегледима, није одмакао далеко; населио се у Њјујорку. Чиме се ту испочетка бавио, не знамо, а ни поузданијих свједочења нема. Чак ни Миланови потомци не знају ништа о овом периоду његове биографије. Било је то вријема када су готово голобради српски младићи бјежали преко Атлантика од регрутације у аустро-угарску војску. Тек ријетки од здржавали би се у Њујорку. Тај велики град био је „резервисан“ за српску елиту… Али, ипак, једна мала колонија „обичних“ Срба – махом Херцеговаца – живјела је у Великој јабуци, бавећи се ситним предузимачким пословима у годинама пред Први свјетски рат. Понеко је држао трговину, понеко мали пансион или ресторан; неки пружали ситне занатске услуге, неки били „шифкарташи“ – агенти који су организовали долазак емиграната из Европе…Понеко би се био издигао чак и до власника штампарије, која би печатала српске књиге и новине! Иако мала, та српска колонија, концентрисана око 10. авеније, на Менхетну, била је велика и издашна у помоћи и подршци свом старом крају. Бројни су извјештаји ондашње српске штампе у Босни и Херцеговини у којима се истиче “дична српска омладина из Њујорка“ што редовно шаље новчане прилоге српским школама и „Просвјети“ у далеком завичају.

Али ускоро је стигло вријеме да се многи ти младићи који су доживјели епопеју авантуристичког исељавања у Америку, одазову зову нападнуте отаџбине. Био је то за данашње прилике немогућ подвиг. Српски младићи, опијени заносним патриотизмом и родољубљем, напуштали су добро плаћене послове и личним новцима плаћали бродску карту до Солуна, одакле су се пребацивали у Србију и ступали у одреде српске војске.

Међу оним првим који су из Њујорка испловили према европском ратном краказану био је и Милан Дутина.

Милан Дутина - српски добровољац
Милан Дутина – српски добровољац

Према архиву Удружења добровољаца, Милан је прије Церске битке стигао је у Србију и одмах ступио у чувени и славом овјенчани Четнички одред војводе Војислава Танкосића. Бјеше то елитна јединица, састављена од неустрашивих бораца, ветерана четничког ратовања по Старој Србији и храбрих добровољаца из Америке. Ђуро Шарац, Мустафа Голубић, Ристо Тохољ, Смајо Феровић, Влада Воскар, Душан Дучић…бјеху имена од којих се непријатељу ледила крв у жилама. Добро су их упамтили бугарски комити и турски назами, а упамтиће и аустријски ловци, мађарски хонведи и хрватски домобрани. Многи херцеговачки Срби али и Муслимани из његовог састава, учествовали су у најжешћим борбама које је овај одред водио на Крупњу, Лозници, офанзиви српске војске у Босну, Мачковом камену, Колубари и током непријатељске офанзиве на Србију, 1915. годин.

На слици коју сам добио и Америке, од Миланове унуке Петрице Иковић Гамбреши, на Милановим грудима сија Обилића медаља, медаља која је додјељивана само за изузетну храброст исказану на бојном пољу!

Једну цртицу из ратног пута Милана Дутине доноси Милан Јевтић у књижици „Српско усељеништво у Америци“, штампаној у Њујорку 1916. Ово лирско -прозно дјело прати судбину четворице младића из Херцеговине, који у септембру 1914. године стижу у Србију.

„…Нас четворица стигли у Фочу, где затекошмо наш амерички пук готов за кретање…О, да ти бијаше видети ту лепоту, Боже! Пред пуком стајаше Милан Дутина са алај-барјаком: црвени се барјак као зора на Шари, плави се барјак као тиморина на Романији, бели се барјак као пена на Јадрану!“

У наставку ова цртица описује догађаје из септембра и октобра 1914. када је посебни одред Војводе Танкосића, састављен од четника и добровољаца из Америке, учествовао у офанзиви српске и црногорске војске у источној Босни. Тада су заузети Вишеград, Рогатица, Хан Пијесак, Фоча, Горажде…Али, због слабе координације и јаког аустро-угарског контранапада, акција није успјела.

Милан Дутина био је судионик Албанске голготе, страшне калваријске епопеје српске војске и народа. Стотине хиљда страдалника повлачило се према топлим морским обалама преко црногорских и албанских гудура. Био је то подухват епских размјера, непоновљен у свјетској историји. Вишеструко надмоћнији непријатељ, чинило се, сломио је малу Србију. Међутим, народ, стари краљ Петар са синовима, министрима, владом, моштима Немањића, па чак носећи и Миросављево јеванђеље, спас су тражили на обалама Јонског мора, не прихватајући да Србије више нема… У тим тужним колонама кретао се и Милан Дутина. Његов четнички одред више није постојао…Комадант Танкосић јуначки је пострадао са већином сабораца. Послије повлачења преко Албаније и опоравка на Крфу, Милана је чекао нови задатак.

Начелник Штаба Врховне команде, генерал Петар Бојовић, упутио је октобра 1916. године Војну мисију према Америци, са задатком да у Сјеверној и Јужној Америци организује прикупљање добровољаца и обезбиједи им транспорт из америчких и канадских лука. За шефа Војне мисије постављен је потпуковник Милан Прибићевић, учесник Балканских ратова и командант Прекобројног пука у Првом светском рату. Прибићевић је непосредно прије одласка у САД израдио „План за рад на сакупљању добровољаца Срба, Хрвата и Словенаца у Америци за српску војску“. Ослонац за успјешно извршење задатка, због којег је упућен у САД, он је потражио у организацијама „Народне одбране“ у Сјеверној Америци, односно „Југословенске народне одбране“ у Јужној Америци.

Љубињац са Менхетна: Милан С. Дутина из Њујорка
Љубињац са Менхетна: Милан С. Дутина из Њујорка

Као члан војне мисије, у Америку је отпутовао и Милан Дутина.

Милан Прибићевић, касније, у свом извјештају Врховној команди за релативни неуспјех мисије оптужиће српску неслогу у Америци.

И, између осталог, навести:

Током овог рада, одмах у почетку, видео сам највећу сметњу у завађености између Срба. Видео сам да су професори Пупин и Радосављевић, вође двеју најјачих српских организација, тако завађени да и не опште између себе, а на исти начин и остале вође ових двају савеза. Заваде су тако јаке да се противници називају међу собом најпогрднијим именима, туже се по суду, итд.“

Извештај у вези са поменутим односима био је објективан. Професор Михајло Пупин, предсједник српског савеза „Слога“ и „Српске народне одбране“ и професор Паја Радосављевић, предсједник Српског савеза „Србобран“,  никако нису могли да нађу заједнички језик када је ријеч о начину пружања помоћи Србији, мада су се за то и један  други залагали. Због суревњивости, сујете, или нечег трећег, никако нису могли да нађу компромисно рјешење.

До кулминације сукоба дошло је у прољеће 1918. године. А главни њен актер био је управо Милан Дутина.

Послије новинских напада на Војну мисију и њеног новог шефа Срдана Гајића, од стране Михајла Пупина и „Српске народне одбране“, у „Американском Србобрану“ огласио се Милан Дутина и својим текстом довео атмосферу сукоба и подјела – до усијања!

Познати српски историчар, академик Драгољуб Р. Живојиновић, о том сукобу наводи:

У пролеће 1918. године, раније започета расправа између Пупина, Михајловића и Војне мисије, на чијем челу се сада налазио мајор Срдан Гајић, поново је избила на површину и претила да распламса стари сукоб. Све је почело написима Милана Дутине, члана Војне мисије, објављеним у “Србобрану”, у којима је напао Пупина и његову личност. Дутина га је описао као аустријског агента и плаћеника, који је средства црквено-просветног фонда трошио у корист Аустрије и Немачке. Пупин је био изван себе од беса. Захтевао је од Гајића да преузме потребне кораке против Дутине; у противном, биће принуђен да потражи законску заштиту пред америчким судовима.“

Како се завршио сукоб није нам познато. Вјероватно је успјех велике офанзиве српске војске и ослобођење земље смирило страсти међу завађени странама…Јер, у неким својим каснијим текстовима Дутина је похвално писао о Михајлу Пупину.

Послије завршетка Великог рата, Милан је остао у Америци, гдје из једне новинске рекламе, ојављене 1920. године, видимо да је са компањонима Ђорђом Бркићем из Стоца и Николом Бором из Струјића ( из Попова), држао Паробродску агенцију и хотел за путнике „Југославија“ у њујоршкој 10. авенији, на Менхетну. Повремено је објављивао ауторске прилоге у „Србобрану“ и Календару СПКД „Просвјета“ ( баш у овом броју „Гласника“ доносимо један текст Милана Дутине из 1925. године).

Године 1925. Милан Дутина оженио се Српкињом Петрицом Грбић. У браку су добили сина Радомира и кћери Мирјану и Радмилу…

Баш у тим годинама Милена Шотра – Гаћиновић је упознала Милана Дутину и његову породицу, описавши домаћина као „лидера и стуб српске заједнице у Нјујорку“.

Међутим, угодан и миран живот породице Дутина није дуго потрајао… Милан се напречац разболио – и умро. 1931; у 39. години живота. То је био шок и за породицу – и српску заједницу у Њујорку. Муж, отац, вођа заједнице, велики патриота и ратни херој прерано је отишао и оставио своју супругу са ситном дјецом да се сама бори у далекој земљи.

Двије године послије супругове смрти, Петрица се поново удала – и то за најбољег Милановог пријатеља и земљака Видоја Стајчића из Љубиња.

Милан Дутина (стоји у средини) на српском вјенчању у Њујорку; десно до њега супруга Петрица, а до ње његов најбољи пријатељ Видоје Стајчић, такође Љубињац
Милан Дутина (стоји у средини) на српском вјенчању у Њујорку; десно до њега супруга Петрица, а до ње његов најбољи пријатељ Видоје Стајчић, такође Љубињац

Миланова унука Петрица Иковић Гамбреси казује да је Видоје Стајчић дјецу свога пријатеља Милана подигао као своју, а Миланова унучад нису могла имати бољег дједа од чика – Вида, како су га звали.

У дому Видоја и Петрице Стајчић, за Ђурђевдан 1937. донесена је историјска одлука о оснивању Цркве Светог Саве на Менхетну…али о томе ћемо неки други пут.

Радомир, Мирјана и Радмила Дутина су послије смрти оца добили по осам јутара земље у Банату – Војвода Степи – али је никад нису користили! Земља је након Другог свјетског рата национализована.

Миланови потомци данас живе у Њујорку, припадају српској заједници, чланови су Цркве Светог Саве на Менхетну. И, ево, дијелом захваљујући њима скидамо вео заборава са живота једног великог патриоте, хероја и културног радника, рођеног у Љубињу.

Милана су привлачиле новине далеке Америке, сан о бољем животу, али је на позив нападнуте отаџбине одмах похитао у помоћ… Поред одважности исказане на бојном пољу и освједочених ратничких врлина, Милан Дутина је себе остварио и на интелектуално – патриотском плану, јер његови записи говоре о њему као о човјеку јасне националне визије, велике ерудиције, танане саосјаћајности за малог човјека…те једном од ријетких интелектуалаца тога времена рођених у Љубињу.

Autor

Rade Likić

Od prvog dana publicista i saradnik internet magazina "Moja Hercegovina". Prepoznatljiv po serijalu tekstova o migracijama Hercegovaca u SAD i njihovoj ulozi u tamošnjem društvu.

Svi tekstovi autora