„U vaspitanje Nebojše Glogovca usađeni su hercegovačko poreklo, visoko moralna načela, čast i neke od retkih vrednosti“

ODLAZAK HEROJA ISTINE

Njegova istina je bila njegova duboka glumačka tajna, satkana od hrabrosti, ludosti, destrukcije i nežnosti, tajna iza koje se krio veliki čovek, hrabar i ranjiv

Nebojša Glogovac (1969-2018) Foto : NIN

Poslednji put smo se videli u Sarajevu. Bili smo na promociji monografije o Draganu Nikoliću Gospodin mangup u Kamernom teatru 55, gde nam je domaćin bio glumac Emir Hadžihafizbegović. Bio je 18. decembar 2017, dve nedelje pre nego će bolest pustiti svoje kandže. Pričao je o desetak godina druženja sa Gagom dok su radili predstavu Bure baruta dok smo ga svi zadivljeno slušali. Tako jednostavno, tako smisleno i tako uverljivo je opisivao zašto je Dragan bio tako veliki i zbog čega mu nedostaje. Ko je normalan mogao da pomisli kako će tako brzo dobiti mesto u istom redu na Novom groblju, gde počivaju Dragan, Bata i Manda. I gde su ga ispratili u suzama roditelji, sinovi, dve žene sa kojima je bio u braku. Ćerka će se sa tatom upoznavati tek kada ga bude gledala na filmu i televiziji…

U vaspitanje Nebojše Glogovca usađeni su hercegovačko poreklo, visoko moralna načela, čast i neke od retkih vrednosti koje su ga oformile kao čoveka koga je bilo lako voleti i koga ste morali poštovati. Njegovim odlaskom „napukla je teatarska mapa regiona. Potresla se filmska industrija. Pulska arena se nakrivila“, kako je to u svom oproštaju napisao makedonski reditelj Slobodan Unkovski.

Otac sveštenik ga je naučio da nedeljom ide u crkvu na liturgiju, a pre ručka govori molitvu. Odrastao je u kući u kojoj se nije pričalo o materijalnom bogatstvu već o moralnoj ispravnosti. Poštovao je prirodnu hijerarhiju u odnosima, bez ikakve prinude. Vera je za njega bila da ima cilj, i kad je teško da to prevaziđe i dođe do cilja.

Na tom putu koji je trajao nepunih 49 godina, polovinu života je igrao u pozorištu, na televiziji i na filmu. Za više od 100 uloga dobio je više od 30 nagrada. Reditelji su ga sve više tražili, a on je sve više rastao na sceni i pred kamerama. Po njemu će se pamtiti predstave Jugoslovenskog dramskog pozorišta čiji je bio član: Troil i Kresida, Metamorfoze, Šine, Hadersfild, Razbijeni krčag… i poslednja Hamlet.

Kada bi odbio ulogu, umeo je to jasno da obrazloži. Smatrao je da je Anđelina Džoli svojim filmom U zemlji krvi i meda koji je govorio o ratu u Bosni, „imala nečasni motiv da se stavi na jednu stranu, što je pogubno za bilo kog umetnika, intelektualca, koji treba pre svega da sagleda istinu o nekom događaju.“

Kada je igrao četničkog vođu Dragoslava Dražu Mihailovića, ulogu je posvetio svom dedi Gavrilu, koji je deset godina proveo u zatvoru zato što nije hteo da ide u partizane. Govorio je za NIN da je igrao Dražu zbog želje da se ispriča istina o njegovom životu. Kada je na Brionima 2007. igrao predstavu Miroslava Krleže Pijana noć 1918. u režiji Lenke Udovički, pričao mi je da je u vazduhu osećao pitanje: Ko je taj Glogovac što je došao ovde da igra Krležu? I kada se igra završila, Glogovac je dobio zasluženi, frenetičan aplauz, a oni drugi su dobili odgovor na pitanje ko je taj Glogovac.

Taj Glogovac je i drugi put ponovio fenomenalan uspeh u susednoj državi kada je snimio film Ustav Republike Hrvatske. Za ulogu u ovom ostvarenju reditelja Rajka Grlića dobio je Zlatnu arenu kao najbolji glumac na filmskom festivalu u Puli 2017.

„Njegovom rastu nije bilo kraja. Iz dana u dan je bio nov, neponovljiv, čudan, snažan i svima drag“ – s pravom je na oproštaju u Jugoslovenskom dramskom pozorištu rekao reditelj Dejan Mijač kod koga je kao student odigrao prvu ulogu. Mijač je sa klase Vladimira Jevtovića prepoznao dvojicu posebnih: Nebojšu Glogovca i Sergeja Trifunovića. Trebalo je slušati Glogija kada priča kako je tog dana neko pozvao Sergeja na telefon, kod portira na Fakultetu dramskih umetnosti, i kako je on posle razgovora došao za sto gde su njih dvojica sedeli i u ludačkom zanosu rekao da je to bio Dejan Mijač koji ih zove da dođu i igraju u predstavi Velika pljačka. Studenti, i prva uloga na sceni Ateljea 212! I to kod Mijača! Ludilo!

Reditelj koga je Glogi posebno voleo bio je Srdan Golubović. Igrao je u njegovim filmovima Klopka i Krugovi, bio je fasciniran ozbiljnošću sa kojom je pripremao i radio svoje filmove. Spremali su se i za treći zajednički film Otac. Nažalost, nije poživeo da odigra tu ulogu. Golubović se od svog junaka oprostio rečima:

„Njegov talenat je bio satkan od istine, a ta njegova glumačka istina od intuitivnosti, mudrosti, instinkta i razumevanja suštine. Ta istina je bila u lakoći, lepoti onoga što je izgovarao u predstavama i filmovima, ali i u čvrstini, hercegovačkoj stamenosti i suštinskoj ljudskosti kada je ćutao. Njegova istina je bila njegova duboka glumačka tajna, satkana od hrabrosti, ludosti, destrukcije i nežnosti, tajna iza koje se krio veliki čovek, hrabar i ranjiv u isto vreme, veliki čovek koji je hrabro nosio svoju autentičnost i svoj ponos.“

Naš nedostižni heroj istine bio je jedan od najboljih glumaca koji su stali na bilo koju scenu bivše Jugoslavije i jedan od najboljih glumaca sa ovih prostora koji su hodali ispred filmske kamere. Za mene je uvek bio najbolji glumac na svetu i to će uvek da bude.“

Nebojšina klasna drugarica sa kojom je tako dobro sarađivao u filmu Klopka, Nataša Ninković, veoma bolno se oprostila od svog kolege:

Od prvog trenutka na našoj klasi nije se postavljalo pitanje da li si ti onaj pravi i predodređeni. Bilo je samo pitanje koliko daleko i visoko ćeš da putuješ. Svedoci smo da si svojim talentom, brzinom, oštrinom, karakterom, istinom koju si nosio u sebi, dodirnuo sama nebesa, da si svojim prisustvom svaki prostor činio ozbiljnijim, dubljim, luđim, privilegovanim. Pokazao si nam kako se izgara za istinom, kako se uvek ide do kraja u svemu što nazivaš svojim, kako se prezire laž, kako stvari treba nazivati pravim imenom. Pokazao si nam kako se može biti čuvar tradicije i opet biti gladan za novim, modernim, drugačijim. Pokazao si nam kako se može biti direktan i oštar, a tanan, pošten, nepotkupljiv, ciničan, a blag, jednom rečju svoj.“

Kada sam ga jednom prilikom pitala koliko košta biti svoj, lice mu se razvuklo u onaj detinje đavolski izraz, dok mi je govorio:

„Sve košta. I svi smo mi potkupljivi. Samo je pitanje koliko si spreman da platiš. Mene možeš da kupiš dobrom ulogom, dobrom podelom, dobrim scenarijem, dobrom pričom, dobrim rediteljem i dobrim radom sa rediteljem i kolegama. I tu prestaje kupoprodajni odnos u kome ja učestvujem“, rekla je Ninkovićeva.

Kao što je igrao uloge za koje je dobijao najviše nagrade, tako je maestralno odigrao i ovu poslednju: ponašao se kao da je sve u redu, kao da je to lakši oblik raka pluća koji može da se leči. A znao je da je onaj najteži i da mu je život odbrojan na dane. I mirno se opraštao od najbližih.

Radmila Stanković, NIN

Autor