Odjeci Bregzita: Povratak Anglosfere kroz geostrateška i špijunska prestrojavanja

Sa izlaskom Velike Britanije iz EU vraća se na velika vrata u diplomatskim krugovima priča o Anglosferi i reaktiviranje njene “antievropske” uloge, u smislu da je Anglosfera kreirana s ciljem da se obuzdaju Francuska, Nemačka i Rusija i da se ne dozvoli njihovo zbližavanje koje bi dovelo u pitanje primat nekada Velike Britanije a danas Sjedinjenih Država

Mej i Obama

Senka eventualnog odmeravanja snaga za dominaciju nad Evropom Anglosfere, pojačane skandinavskim zemljama, pribaltičkim republikama i Poljskom, protiv Evroazije (Rusije i Nemačke), sa britanskimnapuštanjem EU nije više nezamisliva. Bregzit je lansirao i važnost “Five eyes“, najstarijeg međudržavnog špijunskog saveza, koji je u proteklih 70 godina bio volan za produbljivanje saradnje između anglofonskih zemalja: SAD, UK, Kanade, Australije i Novog Zelanda.

Na Starom kontinentu vole da se samoobmanjuju i pothranjujumit da je EU stvorena na idejama velikih evropskih državnika iporaznim iskustvima iz dva svetska rata. Istina je da su EUzamislili i stvorili Amerikanci jer su shvatali da NATO nije dovoljan kao vojni savez da čvrsto veže zapadni i južni deo Evrope protiv Sovjetskog Saveza. Bez američkog nadzora Francuska i Zapadna Nemačka bi teško prevazišle međusobna nepoverenja, a u Vašingtonu su jasno videli da je u odmeravanju snaga sa SSSR-om prostor od Rajne do Elbepresudno bojno polje.

“Sa ulaskom Trojanskog konja u EU, kako je Šarl de Gol definisao Veliku Britaniju prethodno, SAD su imale svojuproduženu ruku koja je sprovodila naloge iz Vašingtona. London je bio najveći kočničar dubljih evropskih integracija itesnijeg povezivanja sa Rusijom, zagovornik proširenja EU na istok, sve sankcije koje su SAD uvodile trećim zemljama bile supodržane od EU uz odlučujući doprinos Velike Britanije, uključujući i poslednje protiv Moskve. London je bio veliki zagovornik i Transatlantskog sporazuma o slobodnoj trgovini i investicijama (TTIP) koji bi, osim što štiti američke interese, u zamisli Stejt departmenta trebalo da bude i neka vrsta padobrana za održavanje jedinstvenog tržišta u slučaju raspadaEU. To objašnjava zašto su Barak Obama i američki establišment, sa izuzetkom Donalda Trampa, bili otvoreno protiv Bregzita.

Američki predsednik Vudro Vilson je govorio da je u određenom smislu istorija Engleske – američka praistorija. U tom kontekstu pojedini istoričari smatraju da je i sam izrazAnglosfera kao i postojanje saveza (inače mnogo starijeg od izraza koji je skovao pre 20 godina pisac Nil Stivenson) rezultat potrebe Sjedinjenih Država da nadomeste istorijski deficit i da se nakaleme na hiljadugodišnju istoriju engleske i britanske krune. Anglosfera je u prošlosti, a i danas u određenim konzervativnim krugovima u SAD, apostrofirana i kao “snaga dobra” u čijim rukama je i najvažniji instrument kontrole planete: “Five eyes“.

Njen stub su SAD sa Velikom Britanijom, koja od kraja Drugog svetskog rata pokušava da bude Vašingtonu ono što je antičkaGrčka bila antičkom Rimu, neka vrsta moralnog, civilizacijskoguzora. Taj savez je proširen i na druge zemlje u kojima se engleski govori kao maternji jezik i u kojima je anglosaksonskastruktura stanovništva praćena istim svetonazorima kao u SAD i UK, kada su u pitanju kulturne, ekonomske, pravne i političke vrednosti.

Kostur Anglosfere čini petorka tzv. Five eyes: SAD, UK, Kanada, Australija i Novi Zeland. Te zemlje baštine engleski pogled na svet, protestantsku kulturu, bazirane su na tzv.common law, liberalnoj demokratiji i slobodnoj trgovini. Njima se često dodaju i druge zemlje koje su nekada bile deo Imperije u kojoj sunce nikada nije zalazilo, sa izuzetkom Indije. Od Irske u Evropi do Singapura u Aziji. U međuvremenu je formiran još jedan, nešto širi klub, “od 14 očiju”, u koji su uključene zemlje poput Švedske, Italije, Španije, Nemačke, Francuske. Međutim, u tom klubu cirkuliše mnogo manji obim poverljivih dokumenata i informacija i manje senzibilnih i važnih. Za SAD “Five eyes” i uslovno rečeno “spoljni saradnici” izuzetno su dragocen geopolitički instrument. S obzirom na razvoj događaja na Pacifiku, Bliskom istoku i u Ukrajini, nije isključeno da u širi klub uđu Vijetnam i Mjanmar u Aziji i Ukrajina u Evropi.

Komparativna prednost Vašingtona u odnosu na potencijalnetakmace je što on može da računa na nekoliko strateški dobro raspoređenih vernih saveznika, okupljenih u “Five eyes“. Umultipolarnom svetu, lišenom ideoloških podela, sa vrloprevrtljivim savezništvima i promenljivim prioritetima, odani i poverljivi saveznici su koliko retki, toliko dragoceni, tim pre ako govore isti jezik i dele iste vrednosti, kao SAD, UK, Kanada, Australija i Novi Zeland. I to je još jedna velika prednost Vašingtona u odnosu na Moskvu, Peking, ili bilo koju muslimansku prestonicu sa pretenzijama da dominira islamskim svetom.

Vašington je tokom predsednikovanja Ronalda Regana, Buša starijeg i Bila Klintona, krajem prošlog veka, beskrupulozno iskoristio potencijal “Petoro očiju” da lansira američku ekonomiju i nadoknadi tehnološki jaz koji je američka industrija akumulirala u poslednjim decenijama u odnosu na Nemačku, Japan i druge konkurentske privrede. Drugim rečima, Amerikanci su najmoćniju špijunsku mrežu posle pada Sovjetskog Saveza iskoristili za ekonomsku špijunažu kako bifavorizovali svoj tehnološki napredak i privredni rast.

fiveyes

Bregzit je lansirao i važnost “Five eyes“, najstarijeg međudržavnog špijunskog saveza, koji je u proteklih 70 godina bio volan za produbljivanje saradnje između anglofonskih zemalja: SAD, UK, Kanade, Australije i Novog Zelanda.

Najveća žrtva te špijunsko-ekonomsko-monetarne ofanzive Vašingtona bio je Japan koji je od ekonomske pretnje Sjedinjenim Državama, tokom osamdesetih godina prošlog veka, ušao u recesiju i krizu iz koje još nije izašao. Američka obaveštajna služba (NSA), koja je ključni predstavnik u “Fiveeyes“, postala je vrlo agresivna tokom Klintonovog mandata. Kao klasičan primer zloupotrebe obaveštajnih podataka za ostvarivanje ekonomske prednosti uzima se slučaj podrivanjasklapanja milionskog ugovora evropske kompanije za proizvodnju aviona Erbas sa vladom Saudijske Arabije.Klintonova administracija je predstavila kolegama u Rijadu dokaze, koje je prikupila NSA, o mitu koji su primili pojedini članovi vlade u Rijadu od strane Erbasa kako bi minirali postignut dogovor.

Rezultat: sa vladom u Rijadu na kraju je ugovor potpisao američki kolos Boing. I Vikiliks je pre godinu dana objavio poverljiv dokument sa zahtevom jedne američke državne agencije adresiran na “Five eyes” da im dostave informacije o trgovinskoj strategiji francuskih privrednih giganata, saspecifikacijom da ih posebno interesuju ugovori koji vrede više od dvesta miliona evra u oblasti telekomunikacija, transporta, zdravstva i energije.

Anglosfera je stvorena stoleće pre nego što joj je dato ime, na prelazu između 19. u 20. vek. Posle neprijateljstva koje je trajalo više od jednog veka – čiji je vrh dotaknut paljenjem Bele kuće 1812. godine i okupacijom Vašingtona od strane britanskih trupa – u poslednjoj deceniji pretprošlog stoleća došlo je do tzv. velikog zbližavanja Londona i Vašingtona. Rađanje specijalnih veza između dve obale Atlantika imalo je svoje krštenje tokom venecuelanske krize 1895/96 godine i špansko-američkog rata 1898. godine.

Velika Britanija je na vrhuncu svoje moći, sa ove distance mogli bismo i da konstatujemo da je od tada krenuo sunovrat Britanske imperije, ušla u sukob sa Venecuelom oko Gvajane. Predsednik Venecuele Hoakin Krespo, verujući da će se Vašington držati Monroove doktrine, uzdao se da će SAD u sukobu sa Britancima stati na njegovu stranu. Međutim, pod pritiskom javnog mnjenja u Londonu i Vašingtonu, izbegnut je sukob između SAD i UK, a Britanci su prihvatili da Amerikanci igraju ulogu arbitra, priznajući na taj način supremacijunekadašnje kolonije na američkom kontinentu.

Arbitražna komisija koju je odredio američki predsednikGrover Klivlend nagradila je britansko poverenje dajući 90odsto Gvajane nekadašnjoj metropoli. Par godina kasnije, lordSalisburi će skinuti prašinu sa maksime lorda Palmerstona daUK nema večne saveznike i neprolazne neprijatelje, već samo večne i neprolazne interese, i prvi put svrstati u jednom ratu Veliku Britaniju uz SAD. Govorimo o špansko-američkom ratu za Kubu u kojem su prvi put američki i britanski vojnici ratovali rame uz rame protiv zajedničkog neprijatelja.

Južnoameričke krize bile su signal početka zalaska Britanske imperije i izranjanja novog planetarnog giganta SAD, koji će u dva svetska rata preuzeti dominaciju planetom. Jedan odnajvoljenijih američkih predsednika Teodor Ruzvelt bio je veliki zagovornik zbližavanja Vašingtona i Londona tokom svog mandata u Beloj kući: “Imam snažan utisak da su narodi sa engleskog govornog područja danas mnogo više ujedinjeni nego što su to bili u poslednjih 125 godina jer su njihovi interesi u suštini istovetni.”

Ruzvelt, čiji su preci bili Holanđani, nije se mnogo dvoumio na čiju stranu da stane tokom rata između Britanaca i Bura, takođe poreklom Holanđana koji su kolonizovali Namibiju i Južnu Afriku. “Zbog ličnih simpatija bi trebalo da budem na strani Holanđana, ali bi nama Amerikancima donelo mnogo više koristi da se južno od Zambezija govori engleski kao u Njujorku”, opravdao je svoj stav Ted Ruzvelt. Nije slučajno ni da je majka ser Vinstona Čerčila, inače Amerikanka, bila pokretač Anglo-saksonske revije čiji je cilj bio zbližavanje Londona i Vašingtona. Njen sin će ne samo tokom Drugog svetskog rata već i po njegovom završetku presudno doprinetiučvršćivanju Anglosfere i kreiranju tzv. Petoro očiju.

Istog dana kada je Čerčil držao čuveni govor u Fultonu o “Gvozdenoj zavesi” koja se spušta nad istočnom Evropom (inače vrlo licemeran budući da je Čerčil lično doprineo da deo istočnoevropskih zemalja, među kojima i Jugoslavija, završi u kandžama komunista), pozivajući Amerikance i Britance nabratsku saradnju među anglofonskim narodima i specijalne veze između Britanskog Komonvelta i SAD, u sedištu britanske obaveštajne službe je potpisivan pakt UKUSA. Taj sporazum je kasnije proširen na Kanadu, Australiju i Novi Zeland i tako je stvoreno “Petoro očiju” koje neće ostati samo na saradnji obaveštajnih službi, već će biti prošireno na vojni i ekonomski sektor u decenijama iza.

Trio SAD – Velika Britanija – Kanada osnovaće 1949. godineNATO, s tim što će u noći pred potpisivanje osnivačke poveljeSevernoatlantskog saveza, Vašington i London sklopiti neku vrstu “potpakta“, odnosno osovine SAD-UK sa Kanadom, koja i danas izaziva ljubomoru među drugim članicama NATO-a. Pred svaki važan sastanak ili tokom njega i na svakoj vežbiNATO-a postoji prostor u koji mogu da uđu samo članovi privilegovane osovine, plus druga dva oka (Australija i Novi Zeland). Jedna od omiljenih anegdota u diplomatskom koru priNATO-u priča kako su Poljaci i posle ulaska u NATO nastavili da se ponašaju kao da treba da uđu u Severnoatlantskualijansu. Kada su im američke vojne diplomate rekle da to više nije potrebno, Poljaci su uzvratili: pa znate, mi bismo da uđemo u sobu gde se zaista odlučuje.

Priča o sličnosti i familijarnosti između Amerikanaca i Engleza odavno ne odgovara istini, ne samo zato što su Amerikanci nemačkog porekla ubedljivo brojniji od onih sa engleskim korenima. Priča o specijalnim odnosima Londona i Vašingtona nije Čerčilova kovanica, kako mnogi veruju, već je dosetka prvog laburističkog premijera u istoriji UK, RemzijaMekdonalda, tokom njegove prve posete SAD 1930. godine. Definicija “specijalnih odnosa” nema isto značenje u diplomatsko-političkom rečniku Londona i Vašingtona. NaTemzi, to je sinonim navodnog velikog i ekskluzivnog prijateljstva udvoje Britanaca i Amerikanaca. Na rivamaPotomaka, to je samo propagandna kovanica koja se koristi u svakoj prigodnoj prilici i sa drugim saveznicima, počev od najstarijih američkih saveznika, primera radi, Francuza.

Istina je da su, za razliku od ostalih Amerikanaca kojima se stavlja uz povlaku njihovo poreklo, potomci engleskihkolonijalista samo Amerikanci. To jest, ne postoje “EnglishAmericans“. Tome je doprinela i činjenica da je Američki kongres nametnuo engleskoj Anglikanskoj crkvi da proglasiautokefalnost u SAD u odnosu na matičnu crkvu budući da je na njenom čelu britanski suveren i da crkvena pravila uAnglikanskoj crkvi predviđaju zaklinjanje na vernost kralju (ili kraljici), što je u očima tada nastajuće američke države bio akt izdaje. Jedan od očeva američke nacije i četvrti predsednik SAD Džejms Medison smatrao je da Amerikanci, za razliku od Engleza, veruju da ne postoje bezgrešni ljudi, uključujući i suverene, “zato naš predsednik nikada neće imati apsolutnu vlast, to je pitanje svetonazora“, pisao je Medison još 1787. godine kada su WASP bili apsolutna većina u Severnoj Americi.

Ništa blaži prema Englezima nije bio ni jedan od najuticajnijih američkih intelektualaca u prvoj polovini prošlog veka Henri Luis Menken: “Anglosaksonci su najgori soj ljudi. Zaostali su i velike su neznalice. Oni uveče ležu sa utiskom da se lopov nalazi ispod njihovog kreveta i bude se sa nerazumnim strahom da im je neko ukrao gaće. Srećom, Amerikanci nisu čistiAnglosaksonci, već su u većini nemačkog i keltskog porekla.” Takođe, Amerikanci nisu bili ni darežljivi ni blagonakloni prema Britancima. Svu pomoć koji su im slali tokom Prvog svetskog rata papreno su im naplatili i prisilili ih uz pomoć duga akumuliranog u Velikom ratu da prihvate paritet na okeanima sa flotom SAD.

U Drugom svetskom ratu, da bi dobili ratne brodove, Britanci su morali da potpišu sporazum nazvan “destroyers for bases“, odnosno “razarači za baze”. Praktično, Britanci su vojnu pomoć platili gubitkom kontrole nad okeanima jer su baze morali da predaju Amerikancima. “Morate da shvatite da je to jedini način da ubedim Kongres da odobri pomoć britanskoj armiji”, pravdao se u jednom pismu američki predsednik FranklinRuzvelt britanskom premijeru Čerčilu. Po završetku rata državni sekretar u drugom mandatu Harija Trumana, DikAkeson, bez pardona je govorio da “Amerikanci dele sa Englezima jezik i istoriju, ali da između njih nema simpatija, te da su protiv Engleske vodili gotovo jednak broj ratova sa onim u kojim su bili saveznici”.

Kada se završio Drugi svetski rat, Vašington je vrlo jasno stavio do znanja Britancima ko je gazda, uz to su pretendovali na totalnu lojalnost Britanaca kako u vođenju diplomatije, tako i u vođenju ratova. S druge strane Atlantika su shvatili da su se vremena promenila. Od Čerčilove vlade pa do danas, svikabineti u Dauning stritu pokušavaju da glume privilegovanog, specijalnog partnera, prvog do najmoćnijeg i neku vrstu portparola SAD, nadajući se da će ih Amerikanci, kako je to zapazio britanski premijer Harold Makmilan, tretirati jednako milosrdno kako su Rimljani tretirali antičke Grke. TaMakmilanova želja je stigla posle niskih udaraca iz Vašingtona, poput Suecke krize, kada ih je američki predsednik DvajtAjzenhauer ponizio i stao na stranu Egipta protiv Londona i Pariza, i onda nadmoćno saopštio Makmilanovom prethodniku Entoniju Idnu da je to bila “samo jedna mala porodična prepirka”.

Zato su, između ostalog, Englezi doživeli kao loš znak potez Baraka Obame da zameni bistu Vinstona Čerčila koja je krasilaOvalnu sobu poprsjem Matina Lutera Kinga, a Starog buldogapremesti u Treaty Room. U SAD specijalne veze sa Velikom Britanijom nisu politički kapital već balast, to je na svojoj koži osetio i Mit Romni kada je na poslednjim izborima za Belu kuću jedan njegov savetnik izleteo sa najavom da će Romni, ako bude izabran za predsednika, otići u London kako bi lansirao anglosaksonsko nasleđe SAD i veze sa UK. Situacija je postala toliko zapaljiva da je sam Romni bio primoran da to demantuje.

Na horizontu ne figurira mogućnost stvaranja neke vrste konfederacije Anglosfere mada je broj njenih zagovornika u porastu, pogotovo posle odluke većine Britanaca da napusteEU. Činjenica je da već postoji kapilarna saradnja ne samo obaveštajnih službi, armija, već i koordinacija spoljnopolitičkihpoteza i sve izraženija ekonomsko-trgovinska saradnja. Već su se pojavili predlozi da Velika Britanija uđe u Severnoameričkisporazum o slobodnoj trgovini (NAFTA).

Vašington je, koristeći iskustvo Britanske imperije, nametnuo dominaciju svoje valute na svetskom tržištu shvatajući da samoplanetarno vojno prisustvo, kao nekad Kraljevske mornarice za funtu, može da garantuje dolaru status ključne valute za trgovinu. Sa rađanjem novih centara moći na planeti – Kina, Rusija, islamski svet – koji dovode u pitanje američku hegemoniju, Vašingtonu su i te kako korisni saveznici od poverenja poput UK, Kanade, Australije i Novog Zelanda. Takođe, “Petoro očiju”, kao što je nekada budno pratilo šta se događa u Sovjetskom Savezu i oko njega, danas vrlo budno posmatra i radi na tome da spreči u korenu stvaranje čvršćihveza između Nemačke, Rusije i Kine, saveza koji bi imao potencijal da promeša karte na planetarnoj mapi. 

Izvor: Nedeljnik

Autor