O tome kako su trebinjski pankeri postali junaci jednog romana i još ponečemu sa Ivanom Glišićem

Rođen sam 1942., u ratno vreme. U Pirotu. Da nije bilo rata, rodio bih se u Beogradu, gde su živeli moji roditelji. Mati mi je poreklom iz Beograda, a otac iz Mačve. Kad se zaratilo, morali su dole, na jug, bežeći od okupatora. Imao sam mukotrpno detinjstvo, beda, glad, otac oteran u logor. I posle rata opet jad i čemer. Obnova i izgradnja zemlje, pa smo s roditeljima po celi dan bili na zgarištima i radilištima. Ja sam bio vodonoša. Naradio sam se i u osnovnoj, društveno-koristan rad, i u srednjoj, radne omladinske akcije. Moji su se preselili u Šabac, kod očeve familije. Moji su bili politički nepodobni jer su mene i brata krstili. Nismo mogli da dobijemo stan, bili smo podstanari. Otac stolar, mati šnajderka. Izučio sam oba zanata. A posle srednje, vanredno, diplomirao sam najpre srpskohrvatski, potom engleski. I jedva sam našao posao, jer smo i brat i ja bili na crnoj listi. Brat i ja  smo ”uleteli” u rokenrol sredinom pedesetih, slušajući Radio Luksemburg. I rokenrol je mene držao do početka sedamdesetih, kad sam se razočarao, kada rokenrol više nije nudio ništa novo. Bitlsi su dobili ordenje od engleske kraljice. Stounsi su postali industrija s kič koncertima. Ordenje, novac. Kad sam otišao u London, 1975., upoznao sam tamo prve pankere i priklonio se njima, to je bio i ostao pokret bunta i otpora. U njemu sam i danas… I kao što sam bio među prvim Yu rokerima, bio sam i među prvim panksima.  

Foto: Privatna arhiva Ivana Glišića

Ovako priču o sebi počinje Ivan Glišić, šabački andergraund književnik, slikar, novinar, panker, anarhista. Javnosti se najprije predstavio kao tekstopisac zabavne muzike, krajem 60-ih i početkom 70-ih prošlog vijeka, kada piše tekstove za Darka Domijana, Beti Đorđević, Josipu Lisac i druge. ”Otkrićem” panka, postaje njegov vjerni sljedbenik i jedna od najvećih ikona tog muzičkog pravca na našim prostorima. Objavio je pedesetak knjiga, mahom proze i poezije, ali i eseja. Dobitnik je mnogih nagrada za književnost, a posebno ističe nagradu ”Politikinog zabavnika” za roman ”Ura ura matura”. Ivan Glišić, ili Matora ajkula, kako voli da ga oslovljavaju mlađi naraštaji, za portal ”Moja Hercegovina” govori o sebi, književnosti, muzici,  političarima, ali i o tome kako su trebinjski pankeri postali junaci njegovih romana.

Foto: Privatna arhiva Ivan Glišić

Za početak razgovora, možda bi bio interesantan odgovor na pitanje  šta bi mladi Ivan Glišić rekao ovom starijem i obrnuto? Tačnije, da možete vratiti vrijeme, šta ne bi uradili onako kako ste uradili, šta bi ponovo uradili isto i šta bi uradili drugačije nego što ste uradili?

– Mladi Ivan bi starom rekao da je dobričina, i stari bi to rekao mlađem. U nas, to nije za pohvalu. U nas su dobar i lud braća. Mladi Ivan je svoju mladost ugradio radeći volonterski za svoj grad, za njegove ustanove za kulturu. Ovih godina, spoznao je da se sve to itekako plaćalo iz opštinske kase, u vidu projekata, ali da su čelnici ustanova taj novac delili sebi, kao višak, uštedu. I stari Ivan je ponovio istu grešku. Bio je u redakciji nekoliko listova u gradu, lektorisao, promovisao, pisao, sve bez dinara. Sad spoznaje da se i to itekako plaćalo iz opštinske kase. U vreme previranja u državi, pristupio je pokretu ‘Otpor’, zadužen za kulturu. Nekoliko godina vodio je Art Otpor scenu, volonterski. Kad je ‘Otpor’ ugašen, stari Ivan otkriva da se i tu rad plaćao, u vidu projekata. Danas su neki čelnici tog ugašenog pokreta na Maldivima, neki u Njujorku, neki u Budimpešti, veliki biznismeni, a stari Ivan nema ni bicikl, ni automobil, ni stan, svoje knjige štampa o svom trošku, kreditom od banaka.  Stari Ivan zamera mlađem i to što je od 9. marta 1993. pa do oktobra 2000-te  danima bio na protestima i lupao u šerpe i lonce, sa desetinama hiljada drugih nevoljnika,  protiv Miloševića, Šešelja, Vučića, Nikolića, Dačića, Vulina. Svrgli smo ih ali 18 lidera DOS- a, došavši na vlast, dvanaest godina su se otimali o fotelje, i tako ponovo ustoličili Vućića, Dačića, Vulina, Nikolića. Ali tim pohlepnim liderima bivšeg DOS-a ništa ne fali, niti je iko od njih odgovarao za zamajavanje jadnog naroda. I za laži! Jad i beda od jadnih i bednih ljudi na vlasti i oko nje, o  takvima je pisao i Dostojevski. Oba Ivana pomagala su i sveštenicima, lektorisao im je rukopise za verske časopise. I tu ni prebijene pare, a i to se plaćalo. Vidim, neki od tih popova voze blindirane džipove, imaju butike, kafiće, štamparije, radio i tv stanice, i zaboravili su me. Sve je, dakle, biznis, i politika i religija.

Foto: Privatna arhiva Ivana Glišića

S obzirom da ste nagrađivani višestruko, kako za književni rad, tako i za rad vezan za muziku, koja priznanja bi izdvojili kao najznačajnija i najdraža?

– U vreme moje mladosti, bilo je mnogo časopisa za omladinu, širom bivše Jugoslavije.  U njima su bivali  konkursi za poeziju, prozu, sve pod šifrom. Tako sam 1969., dobio prvu nagradu za pesmu ‘Trenutak sreće’, časopisa ‘Pop ekspres’ iz Zagreba. Na ove stihove, muziku je komponovao Rej Ruić, tada basista bendova ‘Delfini’, ‘Roboti’, Točkovi vatre’. Nastupali smo na subotičkom omladinskom festivalu, pevao ju je Dalibor Brun. Potom smo Rej i ja, opet na šifru, stekli pravo da predstavljamo Jugoslaviju na takmičenju muzičke omladine Evrope, u Bugarskoj. Našu pesmu ‘Zamak od lišća’ pevala je Josipa Lisac i osvojili smo sve nagrade. Pobedio sam i na šifrovanom konkursu za himnu kultne emisije ‘Veče uz radio’, Radio Beograda, koju su vodili Nikola Karaklajić i Peca Popović. Pesmu je snimila grupa ‘Zajedno’. Početkom sedamdesetih, proglašavan sam najboljim tekstopiscem u Jugoslaviju, dva puta zaredom, za pesme ‘Ulica jorgovana’ koju je pevao Darko Domijan, i ‘Veče u Luna parku’, u izvedbi Josipe Lisac.  Dobijao sam i nagrade ‘Politikinog zabavnika’, koje su mi posebno drage, za omladinske romane ‘Zdravo Kolumbo, ovde Amerika’, ‘Plastično lice’, ‘Ura ura matura’.  Jako su me obradovale i dve uzastopne nagrade, 1992. i 1993., za najboljeg novinara ‘Glasa Podrinja’ (radio, tv i novine)… Danas nema šifrovanih konkursa. Traže da dostaviš ime i prezime, matični broj i broj tekućeg računa. Neko reče, nazovu banku, provere ko najviše ima para pa stupe s njim u kontakt, u četiri oka, daju mu nagradu a on ju je u stvari kupio…

Kao velikog poznavaoca književnosti i muzike, koje autore, kako jugoslovenske, tako i postjugoslovenske, bi predložili našim čitaocima? Ako pričamo o muzici, koji bendovi su vas ‘’kupili’’ na prvu?

– Ja sam se jezički, stilski i tematski kalio na našim piscima o kojima su ondašnji kritičari imali loše mišljenje. Jovan Skerlić je prezirao Isidoru Sekulić i Vladislava Petkovića Disa. Po meni, Isidora i Dis su izvanredni. Bacali su kritičari drvlje i kamenje i na Crnjanskog i Boru Stankovića. Tako da ja imam monografije o ovim piscima, i što me raduje, dobijao sam na konkursima pod šifrom, prve nagrade, pa su ovi rukopisi objavljivani i kao feljtoni u  ‘Večernjim novostima’. Postjugoslovenske ne čitam, jer sada su svi konkursi i sve nagrade namešteni, dobijaju ih partijski pisci, podobni ili članovi kojekakvih organizacija, a izdavači objavljuju samo pisanija elite novca i vlasti i samozvane elite duha, kraljeva i kraljica turbofolka, silikonskih tv voditeljki, učesnika rijalitija. Pogledajte dnevnu i nedeljnu štampu! Kao dodatak, tu su opet te knjige ili petparački naslovi američkih nazovi pisaca.  Sve u svemu, književnost nam se srozala, pala je na najniže grane, a to odgovara vlastima, to zatupljivanje naroda. Ili su to besmisleni ljubići, ili spisatelji pišu o svojim precima sa carskih dvorova. O propasti naše književnosti, pročitao sam na internetu ovih dana zapanjujući osvrt Marinka Arsića Ivkova : Heroji na magarcu…  Potražite, pročitajte. Takođe, mladi Ivan je skupljao ploče i kasete, uglavnom rokenrol i pank izvođača, na stotine. Od bendova The Who, preko The Kinks, do United balls. Moja omiljena pank pjesma je ‘Pogo in Togo’ već pomenutog benda United balls.  Imam i sve ploče bendova ‘Buka’ i  ‘Patareni’, moj najbolji prijatelj bio je Denis Čulinović Haš, pevač ovih bendova. Njemu i ovim bendovima posvetio sam moj roman ‘Dogfaker’, a roman ‘Ponoćni očajnik’, bendu G.B.H. Trake su se vremenom izlizale, a nema više ni kasetofona. Ploče izgrebale a ako nisu, teško je više naći gramofon i igle. Stari Ivan shvata da ne treba biti po svaku cenu kolekcionar, posebno ne sada, kad imaš sve na internetu. Nađi, preslušaj, nareži.

Foto: Privatna arhiva Ivana Glišića

Pisali ste i o Milovanu Glišiću, a pored knjige ‘’Moje druženje sa Milovanom Glišićem’’, šta je to što vas veže sa ovim, pomalo zapostavljenim piscem?

– Milovan je moj pradeda. Njegov otac i otac moga dede braća su od stričeva. Milovan je rano ostao bez roditelja. Uništili su ih tadašnji zelenaši, što popovi što oni drugi, i izvršitelji su sve uzeli. Milovan je, bez krova nad glavom, izdržavao brata i sestru služeći po kućama bogataša. Bio je prvi srpski realista, ništa nije izmišljao, oštro je kritikovao one na vlasti i oko nje,kako versku tako i svetovnu vlast. Malo se zna da je umro u bedi. Preveo je Tolstojev ‘Rat i mir’, Gogoljeve ‘Mrtve duše’ i ‘Taras Buljba’, potom pripovetke Edgara Alena Poa…  Na kraju, bolesnog i siromašnog, pozvao ga je u Dubrovnik, mladi pisac Ivo Ćipiko. Milovan je tamo preminuo, humka mu je na dubrovačkom pravoslavnom groblju. Sve to, i još mnogo drugog, opisao sam u mojoj knjizi ‘Moje druženje s Milovanom Glišićem’.  Naše Ministarstvo za kulturu decenijama ne pomišlja da mu mošte prenese u Srbiju. Milovan je, čujem, izbačen iz redovne školske lektire, dopunska je, ko hoće neka čita, ko neće ne mora, jer i današnjim vlastodršcima, tajkunima i zelenašima ne odgovara njegovo buđenje svesti pripovetkom o korupciji ‘Glava šećera’, o neprosvećenosti naroda ‘Redak zver’, o zaluđenosti vampirima i vešticama…

Foto: Naslovna strana romana Goli sin, koju je radio Darko Miletić Kodar

Ono što je trebinjskim, ali i hercegovačkim čitaocima možda i najzanimljivije je odgovor na pitanje kako su trebinjski pankeri postali junaci nekih vaših romana, otkud ”saradnja” i poznanstvo/druženje sa trebinjskom punk/hc ekipom?

–  Lično, to jest ‘uživo’, ne poznajemo se. Stupili smo u kontakt putem Fejsbuka. Neki su čuli za mene, neki su čitali moje knjige koje su neki postavili u elektronskom obliku. Jednom, Darko Kodar Miletić obradio je neku moju fotku iz mladosti, kao navijača FK ’Partizan’. I to me je oduševilo. Onda sam ga preko Fejsbuka pitao da li bi ilustrovao knjigu ’Vodič kroz Krležu’, koju smo napisali Daniel Radočaj iz Pule, i ja. I Darko je uradio korice, knjigu je objavio ’Studio Tim’ iz Rijeke, i sva trojica dobili smo sjajne ocene. Onda smo Radočaj i ja objavili hardcore pesme i priče, ’Nuda veritas’, i Darko je uradio korice, koje su bile fenomenalne. Od tada do danas Darko je ilustrovao mnoga moja dela: ’Cvrčak’, ’Moje druženje sa Milovanom Glišićem’- priča o mom pradedi, piscu Milovanu, ’Hana ja te volim’, ’Jer znala je mama mene će skrckati levi elementi’, ’Rat žena’, ’Goli sin’, koja je bila na spisku za NIN-ovu nagradu. Na nekim likovnim rešenjima Darko je za likove mojih junaka stavljao likove svojih drugara, pankera iz Trebinja.  A ja sam imena nekih uzimao za te moje knjige, to su likovi koji gledaju šta se zbiva oko nas, i to komentarišu na pank način.  Nažalost, i Darko i ja, kao i svi mi, živimo u banana državama, u bezakonju, gde poštenje i talenat nije vrlina nego mana. Darko je bez posla, ja u penziji, ponekad nemamo ni za pivo.

Šta je pank danas? Ko su sadašnji pankeri?

To je po meni turbopank…  Bendovi koji su postali mejnstrim nemaju onaj pankerski osećaj kao nekad, podrška neafirmisanim autorima, samo jure sebe i lični interes. Što za predgrupe ne uzmu neki mladi nepoznati pank bend. Ili što uz cenu karata ne uvrste fanzine, knjige, demo snimke… Onda bi se današnji pank oporavio materijalno i ne bi bio na izdisaju…

Foto: Kolaž naslovnih strana Glišićevih romana

Poznato je da ste ”do it yourself (DIY)” ili ”uradi sam” autor, da li je moguća egzistencija književnika distribucijom tzv. samizdata u današnje vrijeme?

–  Pre raspada Jugoslavije, bilo je moguće. Iako sam na šifrovanim konkursima dobijao prve nagrade, državni izdavači nisu smeli da štampaju moja dela nepodobna za tadašnju elitu novca i vlasti i samozvanu elitu duha. Novčanu nagradu sam dobijao i od nje sam štampao. Bila su tada i dva nezavisna izdavača, Slobodan Mašić iz Beograda i Ivan Kovačević iz Šapca.  Pankeri su mi pravili promocije širom Jugoslavije. Tada je postojala, kako sam nazvao tadašnju pank ekipu, Pank prisna porodica, živeli smo kao rod rođeni. Uz promociju, svirka punk bendova. U to vreme, ipak se, u odnosu na danas, super živelo. Bilo je nezamislivo da završiš školu i da se ne zaposliš, ili da se zaposliš bez diplome. Sada je nezamislivo da dobiješ posao, ako nisi član neke jake stranke, diploma nije važna. Radio sam, imao dobru platu, dobijao sam i tantijeme za pesme koje su pevali Darko, Josipa, bend Zajedno, bend SOS, Mudra Sova, Dražen Žanko… Iz tog vremena čuvam nekoliko hiljada pisama, i na stotine fanzine. A sada je nemoguće plasirati naše knjige, diskove, fanzine. Preskupo je. Slati knjige  van Srbije, a panksi mi pišu da je tako i u ostalim bivšim republikama, je ubitačno skupo. Za paket do jednog kilograma je 15 evra, nepreporučeno. A takav paket nikada neće stići onome kome šaljemo. Mora preporučeno. Onda je 20 evra, a van Evrope je 40 evra! U paket stane tri do četiri tanje knjige, čija je cena 5 evra ukupno, dakle, nema tu nikakvog profita.  Sad se i tantijemi jedva isplaćuju. Pevači i grupe dobiju novac na ruke i ne uplaćuju autorima muzike I teksta. Sad su i knjižare privatne, pa moraš da moliš gazdu da ti uzme knjigu na prodaju, a on traži da sam odredi cenu, i onda knjigu niko ne kupi. I da želi, ljudi nemaju para.

Kako vidite Srbiju i region danas, a kako sutra? Smiješi li nam se svijetlija budućnost ili nam se cereka neka još gora?

– Da nema laži i pohlepe manjine odozgo, biznismena, političara, pa čak i mnogih sveštenika, rekao bih smeši nam se svetla budućnost. Ovako, ne. Čitam na internetu, u Srbiji ima 700 hiljada nezaposlenih. Ima 450 hiljada bolesnika koji ne mogu voditi brigu o sebi. Ima 350 hiljada radnika koji rade na crno, gazde neće da ih prijave. Ima na hiljade radnika koji rade a ne dobijaju platu, štrajkuju bez uspeha jer su i sindikalni rukovodioci puni para i u dilu s vlastima. Gledajući radničku muku, napisao sam himnu ‘Hej radniče’, koju peva bend ‘Horkestar’, a snimio ju je i Dario Seraval, iz Borghesije, za bend ‘Figurative theatre’. A političara je sve više, razgrabiše sve, ogoliše narod potpuno.  Imamo i najviše agencija na svetu u odnosu na broj stanovnika. 156  agencija, te za rad, te za zdravstvo, te za borbu protiv siromaštva, te za decu, te za trudnice i tako dalje. I svaka ima direktora, zamenika, nekoliko savetnika, sekretara, vozača, službena kola, a Nemačka ima samo 6 agencija. U našim Skupštinama ima od 250 do 500 poslanika, u svetu je to najviše sto poslanika. Otuda, čitam na internetu, mladi masovno napuštaju zemlju, čitam za 50 godina bićemo nacionalna manjina. Čujem tako je i u BiH,  tako je i u Hrvatskoj, iako je ona u Evropskoj uniji. Društveno-politički sistemi su manje ili više eksploatatorski, nehumani  i nedemokratski. Oni gore, koji vladaju i zahvataju iz budžeta i oni dole koji se batrgaju da prežive i svojim radom pune taj isti budžet. Oni odozgo ne dopuštaju kritike i istinu o sebi.  Amerika je svojevremeno proterala Čarlija Čaplina. Engleska Džejms Džojsa i Lorensa, Nemačka Tomasa Mana, Rusija Solženjicina, a priča se da su vlasti otrovale Maksima Gorkog i obesile Jesenjina, falanga diktatorske vlasti ubila je u Španiji Lorku. Setite se i sukoba između Vuka Karadžića i kneza Miloša, Vuk je bio za opismenjivanje naroda, a Miloš, i sam nepismen, da nam ne treba pismenost jer se nepismenim i neukim narodom lakše vlada.

Za kraj, koju poruku bi poslali mladim piscima, muzičarima, kao i ostalim slobodoumnim kreativcima?

– Moja poruka je: Od onih na vlasti i oko nje ne treba mnogo očekivati, niti mnogo verovati. Njima su usta puna naroda a džepovi puni para. Neka mladi razmisle! Iste političke stranke širom bivše Jugoslavije koje su razbile federaciju i oterale nas u rat, ponovo su na vlasti i sada nas mire i pozivaju na zajedništvo. Koje licemerje, jer nisu na svojim plećima osetili ni rat ni bedu u ratu življenja i posle rata. Sirotinja je i bogu teška, a kamoli vlastodršcima i tajkunima! Otuda, po onoj narodnoj: U se i u svoje kljuse! Nemoj raditi ništa volonterski, jer sve se plaća i neko uzima tvoj novac. Mladi koji nemaju gde preko grane, koji ostaju ovde, a talentovani su i bez podrške, treba da deluju skupa, da se organizuju. Danas se mnogi predstavljaju za velike alternativce i umjetnike,  pa čitam kako neke političarke pričaju kako su bile pankerke, na primer Kori Udovički i Maja Gojković, ili političari, Siniša Mali, pa Vulin… Omladino, pamet u glavu, ne dajte da vas izmanipulišu, ne verujte im ništa, držite se svoje linije i to je jedini pravi put kojim možete ići!

Završavam ovaj prijatan razgovor sa Ivanom Glišićem, uz želju da će sve veći broj mladih ljudi pokazati dozu osvješćenosti te početi ukazivati na neke od stvari na koje ukazuje Matora ajkula. Zahvaljujem mu se i šaljem pozdrave, Ivan otpozdravlja i napominje da ne žurim sa objavljivanjem , da fino to sredim i upakujem. Uz pankerske pozdrave, zakazujemo neko novo ”druženje”, s nadom da ćemo se jednom upoznati i ”face to face”, a ne samo ovako moderno, virtuelno… Za kraj, poslušajte Ivanovu omiljenu pjesmu, Pogo in togo, koju izvodi United balls.

Igor Svrdlin

Tagovi:
Autor