Кањон Мртвице – мало зноја и кише, а пуне очи љепоте

Ако пођете пјешке у Веље Дубоко – најкраћи пут, мада већ напуштен од изградње цесте, води кроз кањон Мртвице. Иако се по имену не би рекло, то је и наживописнији пут,чак и најгласнији! Још стаза иде уз, чак и данас, питку ријеку. Постављена је 20-30 метара изнад те Мртвице која пршти животом и просто вам заглушује уши својом тиркизном буком. Поред толико живописне ријеке да се од првог сусрета с њом питате: откуд јој име Мртвица? Рекло би се да уопште нема разлога за такво име, мада добро знате да ниједна ријека није добила име без разлога. А сазнала сам чак два разлога: први је што преко љета зна да пресуши, а и зато што је ледено хладна! Вода у којој се пријатно осјећају само пастрмке…

mrtvica-1

Послије овога се сигурно питате гдје се налази та љепота? Па Кањон Мртвице налази се у централном дијелу Црне Горе, усјечен између планине Маганик и Морачких планина, гдје и извире Мртвица, под Капом Морачком. Ријека Мртвица дуга је око 10 км, али је већим дијелом скривена у кањону чије литице сежу од 1100 до 1250 метара. Иако је ЈНА пробила стазу кроз Кањон Мртвице још 1973. године и повезала села Веље Дубоко и Мртво Дубоко, чак је и планинари откривају тек посљедње деценије. Наиме, сељани тај пут више не користе, а планинарска стаза означена је тек 2005. године и дуга је 12 километара.

А ако пођете из Требиња, као што је 25. маја 2014. пошло 19 планинара „ВучјегЗуба“, доћи ћете прво на крај Мртвице, пошто се она улијева у Морачу неколико километара иза манастира Морача, у Међурјечју. Након што је наша колона од пет аутомобила прешла дрвени мост на Морачи, послије 200 метара смо дошли до травнате ливаде са већим бројем аутомобила. По регистрацијама видимо да су нас престигли планинари из Херцег Новог и Котора, али нама из Требиња требало је око три часа вожње.

mrtvice-2

Жива Мртвица која се стално мијења

Крећемо у 10:30, кроз ливаду, пречицом коју су нам оставил ипретходници и брзо излазимо на маркирану шумску стазу. Одморни смо и брзо идемо, још жељни да што прије дођемо до кањона Мртвице, који нас је прошле године очарао. До заносног букета Мртвице, у ком се преплићу тиркизне и зелене нијансе, преливају другачије са сваком промјеном терена. Он се, опет, стално мијења: од зеленог шибља до дубоких шума, од сивог станца камена до сивкастобијелих облутака, кроз скривене ливаде, преко потока који пријатно расхлађује..

На првом километру узводно је и Данилов мост, који је црногорски кнез Данило Петровић подигао 1858. у знак сјећања на своју мајку Крстињу, која је била родом из тог краја. Иако кнез Данило није баш запамћен по добру, што због те окамење ненамјере да се повежу двије обале, што због Зеленог вира на ком стоји мост, а гдје је Мртвица већ тиха и умирена – мјесто зрачи неким необичним миром. Побједничким миром ријеке која је савладала стјеновити кањон. А нас је тек чекао…

Данилов мост
Данилов мост

Поново се пењемо на стазу која нас кроз ниско растиње доводи до макадамског пута, али ријеку губимо из вида. Зато долазимо до кућа Булатовића, ливада и сеоског угођаја, па даље кроз шумарак. Наравно, ријеку више не видимо, али нам се убрзо јавља. Да не заборавимо да је ту, чак и кад је скрива растиње.

Коначно долазимо на стазу лагано усјечену у шумовите падине и понеку стијену. Понегдје нас мало удаљи, па онда доведе тик изнад запјенушане Мртвице. Како напредујемо кроз кањон, стаза је све више укопана, а опет, некако срасла с том дивљом природом. Урезана само колико треба за безбједан пролазак, ни центиметар више…

Вила ли је, човјек ли је?

Капија жеља
Капија жеља

Долазимо и до Капије жеља, коју су направиле двије сучељене стијене.  Створиле су тако природни мост, иза којег је поглед на једно од најмирнијих мјеста на Мртвици. Иако је омеђено дивљим брзацима, одједном ту стоји тиркизно језерце, толико мирно да се у њему огледа смарагна шума. Наравно и табла са упутством како треба бацити камен у језерце и да само чисте жеље испуњава вила с Маганика. Иако, у принципу, не вјерујемо у виле, морам признати да нико од нас није пропустио да баци камен, све по правилу. Као да смо ушли у неку шуму из бајке, уз коју, спонтано, иду и виле…

У шуму у којој нас дочекају и Бијели нерини, извори који се стропоштавају у Мртвицу у пјенушавим бијелим млазовима. Додају своју прскаву цику гласном пјеву Мртвице или се уз буку закотрљају низ стијене. Ма шта да вам причам, Мртвица је пуна изненађења, а иза сваког завоја дочека вас нови облик љепоте, друга нијанса из те лепезе тиркизно-смарагдних тонова…

А најнеочекиваније су Мртвичке греде, али то је већ човјек направио. То је толико упечатљив призор да спонтано застанете, а можда вам мало и застане дах. Замислите да стојите у утроби кањона, изнад ријеке која се у дубини свађа с камењем, а пред стијеном која се вертикално уздиже к небу. Па једино да вам је да имате крила па да узлетите! Само што испред вас стоји пролаз удубљен у стијени, неких 200 метара! Изгледа вам као да бајка не напушта Кањон Мртвице – али ту лијепо пише да је Мртвичке греде пробио 1973. генерал Данило Јауковић са војском и народом тог краја. И повезао села Веље Дубоко у горњем и МртвоДубоко у доњем току Мртвице.

Мртвичке греде

mrtvice-plaza

Послије шест километара и два и по часа хода, долазимо око тринаест часова на прелијепу плажу скривену у шуми, али пуну планинара. Другарски поздрави са планинарима новске „Субре“ и которске „Вјеверице“ и тражење слободног мјеста на плажи… Истина, та плажа је тек на пола пута, али толико је сасвим довољно за једнодневну туру. Пошто је била празна једна мини плажа с друге стране ријеке, већи дио „зубића“ је јуначки прегазио Мртвицу-воду, али нас шест је закључило да има сасвим довољно мјеста с ове стране.

Повратак уз кишу, град и сунце

Послије једночасовног одмора и жарког сунца, одједном се навукао неки облак – таква вам је планина. Наравно, сви планинари закључе да је вријеме да се иде и наши „мртвичани“ опет прегазе ријеку. Још обавезна фотографија са нашом заставом и бројем 1458 заа помоћ поплављеним подручјима, који је двије седмице био профилна слика „Вучјег зуба“ на Фејсбуку.

Киша је почела да пропадује још док смо се пели с плаже на стазу, али ситна. Били смо још заклоњени густом шумом и Мртвичким гредама, па и није било страшно. Међутим, како смо одмицали и она је падала све јаче, као да се такмичимо ко ће брже. Већ код Капије жеља је пристојно падала, али нас је шума још бранила. А управо кад смо изашли на отворенији пут, саставило је „као из кабла“. Ма да је само киша, него и град – таква вам је планина…

Срећом, нашу групу тај пљусак је ухватио близу једне уклесане стијене, па смо се завукли ту и чекали да прође. Иако смо били потпуно мокри, још морали да чекамо у заклону на неодређено вријеме, нешто нисмо били забринути.  У планини научите да трпељиво прихватате све што вам она да. Кад год можете с радошћу. Или са шалом…

Тако је, за вријеме тих двадесетак минута, док није премануло, код нас највише било дивљења том чудесном Кањону Мртвице. Чак и весело коментарисање да нам још само фали снијег да бисмо имали потпун доживљај Мртвице…

ПД ”Вучји зуб”
ПД ”Вучји зуб”

Кренули смо кад је облак већ „изручио кабао воде“, али што због ситног ромињања, што због мокрог грања кроз које смо се повремено провлачили – били смо прописно мокри. А да све буде у складу са изласком из те чаробне шуме, сви смо пожељели да изађе сунце и да нас осуши. И сунце је стварно изашло кад смо дошли на пут.

До ливаде с нашим аутомобилима били смо скоро суви. Дошли смо нешто прије 17 часова. Онда брзо спремање и мало дружења с планинарима из Котора и Новог. У 17:30 пут Требиња, гдје смо дошли око 20 часова.

Увијек по повратку с планине доносите неки посебан осјећај пуноће, који и немате потребу да изразите ријечима. Чак ни на граници не бисте проговарали, него се мора. Мислим, савршено сте задовољни Тишином. Тим чудесним даном у Кањону Мртвице који је сјединио: воду, земљу, камен и шуму; жегу, кишу и град; мало зноја и пуне очи љепоте…

Autor

Vesna Kešelj

Saradnik internet magazina “Moja Hercegovina” od februara 2014. Istovremeno radi i kao PR novinar najvećeg srpskog sajta za oglašavanje "KupujemProdajem".

Svi tekstovi autora