Sretan Badnji dan! Sretne priganice!

Do mene dopire miomiris. Golica mi nos. Polako i na jedvite jade otvaram oči. Posledica sinoćne posjete uvaženoj instituciji zvanoj kafana. Sve lakše ostajem u njoj do zore, a sve teže se budim u zoru. Stižu me godine. Ne izvlači mi se ispod jorgana. Osjećam da je vani crkavac od studeni. Pokušavam razaznati koja su doba. Zakapijani persijani, ali se vidi da još nije sunce ogrijalo. U isto vrijeme iz kuhinje se čuje poodmakao razgovor. Što bi se reklo – sve u šesn'es’.

priganice

Na sekund skupim svu snagu i otvorim oba oka. Rano je. Sad sam sigurna, ali sam još sigurnija da su moji roditelji uveliko na nogama. Nikad neću shvatiti zašto penzioneri imaju potrebu da ustaju ranom zorom. Ako si morao prethodnih četrdeset godina, kud’ ćeš sad, evo kud’? Koji te đavo goni? Spavaj kad ti može bit’!

Ne bi meni lijeno ovog jutra pa skočih i ja. Otvaram vrata od dnevnog, a oni odvrnuli RTS-ov jutarnji program i već jedu priganice. Dreknuh: „Jeste li vi normalni, tiše malo?“ Oni me pogledaše pa se zgledaše, iskuliraše i najmirnijim tonom rekoše, gotovo u glas: „Aj na priganice!“ Ja, k'o da sam pala s Marsa, opet dreknem: „Kakve priganice u ova doba? Džumbosale se priganice. U cik zore ih pržite i još pričate kao da se niste vidjeli sto godina.“ Rondam ja i jarcam i ne prekidam jer sam neuračunljiva kad me neko probudi. Prekide me ćaćin glas: „Pa Badnji je dan.“

Stadoh. Kolutam očima. Zbunjena. Zapitah se koji je „po datumu“ (što bi rekli Crnogorci). Vidi stvarno. Kako li mi je to promaklo? Kad krene euforija i praznici i kafana i leptirići u stomaku, ja više ne znam ni koji je dan ni datum. Zapravo, opsada naše kuće krene poslije Nikoljdana, kulminira oko Nove Godine, a eksplodira drugog januara za krsnu slavu, Svetog Ignjatija Bogonosca. Malo se pritaji do Božića i onda opet bum. U svoj toj halabuci ja sam prosto zaboravila da je već osvanuo Badnji dan. Vrijeme leti.

Ne volim priganice, ali danas ih opraštam. Uvijek kažem – ljudski je praštati, ali zapravo to iskreno činim samo za dane Božića. Zlopamtilo sam. Priznajem. Ćaća je očigledno već došao iz badnjaka i sad njih dvoje „tuku“ priganica s medom. S čim bi drugo u pčelarskoj kući. Inače, njih dvoje ne pričaju ranom zorom samo jutros. Ne čine oni to samo za praznike. Oni pričaju i kad se probude i kad piju bijelu kavu. Čekaju jedno drugo da ručaju zajedno da bi pričali. On njoj priča nešto lijevo dok ona gleda seriju. Uveče on legne ranije, a ona pogleda sve kvizove i film, ode da spava, probudi ga i opet pričaju. I tako 35 godina braka i šest i po godina zabavljanja. Priznajte da su i vaši takvi da mi bude lakše. Da li je to ljubav?

Priganice se u našoj kući jedu sa šećerom, sirom, kajmakom, na suvo, ali ponajviše s medom. Kako ko voli. Obično se prže od smjese za hljeb. Jer mama redovno mijesi domaći hljeb i onda odvadi kašikom koju priganicu i baci na vrelo ulje. Za Badnji dan se posebno mijese. Puna metalna vangla od ‘ljeba ih bude. Od svih hercegovačkih božićnih običaja sve volim sem priganica i cicvare. Taman što preživim priganice s medom, osvane Božić i opet novi miomiris. Cicvara. I opet s medom. Domaćici je vrlo bitno da se okrene da se ogledne u njoj, a ukućani se dave istom. Ostala navika od pokojne babe Milosave. Tri snahe naslijedile, ali ja i dalje tvrdim da je nijedna ne kuva kao ona. Ne znam napraviti ni priganice ni cicvaru. Ako neko bude želio i zaslužio, ja ću se potruditi da ih savladam. Do tada nemam ni recept pa ne mogu da vas obradujem. Čestitaću vam praznike na moj način. To je još jedna hercegovačka anegdota koju želim otrgnuti od zaborava.

Elem, ostala je priča kako je jedan domaćin s Ljubomira sišao zorom u Trebinje, u trgovinu, pa svratio kod kuma, rodom iz Popova polja. Sjede i razgovaraju: te kako si kume, te šta ima novo, jesi li se spremio za Božić, ima li, nema li…

Malo zatim uđe kuma, domaćica, pozdravi se sa kumom, stavi pred njih šerpu priganica i izađe. Oni nastaviše…

Usred razgovora Popovac reče:

– Jedi, kume, priganica!

– Ne mogu, kume, više!

– Ma uzmi, ne stidi se!

– Ne mogu, kume, duše mi, pojeo sam četiri!

– Jesi, kume, duše mi, devet, no mi ne brojimo!

Onima koji ne slave Božić ili su ga već proslavili želim zdravlje, sreću i veselje!

Oni koji slave danas neka to učine uz poruku: „Sretan nam Badnji dan. Sretne nam priganice! Sutra Božić i svi dani po Božiću! Mir Božiji, Hristos se rodi!“

Jelena P. Kovačević

 

 

Autor

Jelena P. Kovačević

Diplomirala geografiju na Filozofskom fakultetu u Nikšiću. Od novembra 2013. godine blogerka internet magazina "Moja Hercegovina".

Svi tekstovi autora