Dobrica Ćosić: Novak Đoković bi jednog dana mogao da vodi državu

Beogradski novinar, književnik i profesor Fakulteta za kulturu i medije Milivoje Pavlović u više navrata je, počev od 1970. do piščeve smrti, razgovarao s Dobricom Ćosićem na različite teme.

Foto: Profimedia
Foto: Profimedia

Među brojnim Ćosićevim likovima nikako da pronađem sportistu; uzaludno je bilo tražiti i kakav zgodan pasaž o sportskom nadmetanju. Više puta pokušavao sam da izvučem neki iskaz na ove teme. Odbijao je; posebno nije voleo da govori o fudbalu. “Ovim sportom zavladao je polusvet, i ima mnogo kriminala, i na terenu, i u gledalištu, i u upravama”, govorio je.”Ne sećam se da sam ikada bio na nekoj fudbalskoj utakmici. Nemam ja vremena za te stvari. A i ne vidim najbolje. Gde ću ja na utakmicu s ovolikom dioptrijom?”, pitao se Ćosić.

Razgovor u kome Ćosić oseća da mu izmiču puniji dani života vođen je 3. februara 2014. godine, predveče, u njegovom stanu u Ulici Dragoslava Popovića na Paliluli. Mesec i po dana ranije videli smo se, o Svetom Nikoli, na slavi kod njegove rođake Verice Ćosić, na Čukarici. Bili su prisutni i Rale Zelenović, direktor Jugoslovenske kinoteke, i dr Toma Obradović, univerzitetski profesor. Na moje veliko insistiranje, iako nerado, Ćosić je bio pristao da govori na sportske teme, o Novaku Đokoviću i povodom Novaka Đokovića. Upravo je bio okončan završni masters turnir u Londonu na kome je Novak u finalu lako i ubedljivo savladao dotle neprikosnovenog Rafaela Nadala sa 6:3 i 6:4.

Napolju je padao neki vlažan sneg.

“Pada kao kod Dostojevskog, u njegovim Zapisima iz podzemlja, ako se ne varam”, primećuje Ćosić dok prevrće stranice svog dnevnika, pisanog rukom, u kome su neke od rečenica o Novaku Đokoviću, čiji portret želi da mi skicira.

Da li ste ikad bili na nekom teniskom meču?

“Ne, nikada! Šta vam pada na pamet! Taj sport u Srbiji sve doskora nije bio poznat milionima ljudi, pa ni meni. Znam samo osnovne pojmove, i glavne igrače, ali TV prenose Novakovih mečeva ne propuštam sem kad su u vrlo kasnim satima. Vidim da se za tenis sad kod nas interesuje i staro i mlado, čak i naša kućna pomoćnica zna da nabroji najveće Novakove pobede. Novak je čudo, dragocenost naše novije povesti. Preko njega, za Srbiju su čuli i oni koji do juče nisu znali na kom kontinentu se nalazi naša mala i iskrvavljena zemlja. Iskrvavljena, ali ponosna, čemu je nemerljivo doprineo i Novak Đoković… On je naše iskustvo obogatio saznanjima koja će se morati detaljnije proučavati. To nije važno samo za nas već i za pokolenja koja dolaze.”

Čime je sve, gledano iz ugla iskusnog pisca i javnog delatnika, Novak Đoković obogatio naše iskustvo, naše nacionalno i kulturno pamćenje?

“Srbima, koji su kao narod često u raskoraku sa svojim mogućnostima, Novakove pobede su melem na otvorenu ranu! Tako mlad, a već zreo! Jednog dana mogao bi da vodi državu… On pokazuje da uspeh ne izostaje ako najsloženije zadatke poverimo najboljima, u svakom smislu te reči. On je pametniji, disciplinovaniji, odgovorniji, samosvesniji, odlučniji i hrabriji od drugih. Od nas, i od onih sa strane, koji mu traže slabo mesto i smišljaju lukave prepreke. Voleo bih da njegovo iskustvo bude zarazno za našu današnju mladež, često neodlučnu i pomalo izgubljenu u vremenu. Novak pokazuje kako samo znanjem, talentom, strpljenjem, moralom, neprekidnim radom na sebi i hrabrošću možemo da se nosimo s preprekama. Pamet i hrabrost, to je ono što nam nedostaje. A Novak je i mudar, i uporan, i hrabar. Što bi rekli moji Moravci, ima srce krupnije od duleka!”

Kako ocenjujete etičku stranu Đokovićeve ličnosti, i u porazu i u pobedi?

“Izvanredno! Novak ume da čuva svoje pobede, a lepo se ponaša i u porazu. Ne ponižava one koje je pobedio. Tamo gde mu ponestane fizičke energije, on se dopunjava mentalnom. Ta dva izvora kod njega se neprestano smenjuju. Svoje najveće pobede posvetio je narodu iz kojeg potiče. To sam video i na početku njegove knjige neobičnog naslova Servis za pobedu. Osim porodici, i supruzi Jeleni koja mu je tada bila devojka delo je posvetio i srpskom narodu, što jasno stoji na samom početku knjige. Sasvim logično: Novak Đoković jedini ujedinjuje sve Srbe na svetu! I više od toga: celo Srpstvo drži se za njegov reket, jer nam niko drugi ne donosi redovno toliko radosti, i ni na čiji rezultat nismo toliko gordi… U jednom mom romanu izmaštani junak kaže: Najslađa je ona pobeda koju pobednik razdeli svom narodu!” U ovoj stvari sam sasvim saglasan s fikcijskim likom kome sam tu rečenicu stavio u usta…”

Verujete li da će kad već pominjete bombardovanje razmere srbofobije početi da se smanjuju pod uticajem Novakovih pobeda?

“Srpski etnos je u poslednjim decenijama dodatno fragmentizovan. Srbi se tope na rubovima svoje etničke celine, a srbofobija je postala neka vrsta globalne ideologije mržnje. Nas mrze i neki kojima nismo u istoriji učinili nikakvo zlo, čak i u Evropi, koja je najveći kolonizator u istoriji, rodno mesto i rasizma i fašizma. Pazite, oni koji su nas bombardovali a i tu držimo rekord, jer nas je napalo 19 država ne raduju se srpskim pobedama, pa ni pobedama u tenisu. Zbog Novakovih pobeda, jedni nas dodatno cene, a drugima, opet, idemo na živce. To je neka čudna zabludna mržnja.”

Izvor: Nedeljnik

Autor