Profesori Živanović i Šijaković: Univerziteti su postali najkonzervativniji dio društvene zajednice

U BiH možete na prste jedne ruke da izbrojite profesore koji se usude da jasno iznesu svoj stav, glasno kritikuju kolege, okarakterišu akademsku zajednicu kao koruptivno gnijezdo, a političare nazovu pravim imenom. Mi smo uspijeli dvojicu od njih da dovedemo za isti sto.

Šijaković i Živanović (FOTO: Buka)
Šijaković i Živanović (FOTO: Buka)

Profesori sociologije i filozofije sa banjalučkog Univerziteta Ivan Šijaković i Miodrag Živanović, u dugom razgovoru novinarom Buke, u studentskom restoranu „Slobodni um“, objasnili su zašto akademska zajednica ćuti, ko vlada fakultetima, kako političke elite od nas prave idiote, zašto smo podijeljeni u stotine torova, ima li budućnosti za buduće generacije…

Profesori, pošto sjedimo u Slobodnom umu, kafani simboličnog naziva, interesuje me koliko uopšte ima slobode misli, govora na Univerzitetu.

Šijaković: Pa, ima slobode govora, ali može se reći da je to više vezano za pojedince. Nije opšta atmosfera slobode govora prisutna da podstakne druge i bude stimulativna, nego su to više pojedinci, koji su usamljeni, i po svom pravilu i opredelenju slobodni. Oni se bore protiv tih ograničenja. Svako od tih ograničenja, naročito u tom akademskom prostoru, zaustavlja dalji razvoj nauke i misli. Jedino akademska zajednica, nazovimo je tako, mada je to jedna konstrukcija koja kod nas nije popunjena, podrazumeva slobodu više nego bilo koja druga zajednica i nivo. To je reč o kreativnom prostoru i kreativnim ljudima i, ako oni nisu slobodni, neće ni dati rezultate. Na drugim profesijama je ograničenje slobode veoma važno, jer vi ako ne ograničite slobodu, recimo farmaceutima, onda će oni napraviti veliki problem društvu, što se i dešava danas. E sad, obrnuto, naše slobode su neophodne, ali su one dosta ograničene političkim uticajem. Partije su u ovom trenutku slobodu suzile mnogo više nego u vrijeme jedne komunističke partije. Tada se moglo i slobodnije. Ovdje se ta sloboda smatra nekom vrstom stalne opasnosti pošto je mnogo uslovljavajućih faktora, ako vi slobodno mislite, radite, oni vam onda kažu da je to usmereno protiv Republike Srpske, protiv BiH… To je odmah razlog da vas neko može proglasiti disidentom, neposlušnim ili stranim plaćenikom. Nedostaje kolektivna sloboda i to se vidi po rezultatima Univerziteta.

Živanović: Ja bih samo dodao još nešto na ovo što je profesor Šijaković rekao. Posljedica tih hendikepa mišljenja, slobode, očituje se u tome što su generalno univerziteti, umjesto da budu nukleus kritičkog mišljenja, slobodnog mišljenja, postali najkonzervativniji dio društvene zajednice. Možemo slobodno reći da su penzioneri progresivniji nego dijelovi akademske zajednice. E sad, zašto je to tako? Pa, to je jedna nevolja življenja u državicama nastalim raspadom Jugoslavije koje su unaprijed postavljene tako da su pod partijskim kontrolama. Mi ne možemo imati nikakav normalan odnos prema našem okruženju, ni prema nama samima u situaciji kakva je stvorena. Trebalo bi da su univerziteti korak ispred, da su malo bolji nego okruženje, ali imamo često sasvim suprotnu situaciju, da su fakulteti lošiji. Pogledajte samo korupciju na univerzitetima, ona je ogromna, gdje nematerijalna korupcija ima pogubne posljedice. To su izbori profesora, bez realnih referenci, partijski se biraju, ne po sposobnosti i naučnom znanju. To je zločin prema generacijama koje dolaze. Tako će oni koji su nekompetentni i po pratijskoj liniji dovedeni u narednih 30-40 godina obrazovati buduće studente. Samim tim, naši univerziteti će postati takvi da ih ne može nijedno mjerenje u svijetu uopšte rangirati ni na jednu listu univerziteta.

Šijaković: Ja bih da kažem još jednu stvar o važnosti univerziteta. Gledajte u razvijenom svetu, recimo Amerika. Sve što je Amerika postigla dali su univerziteti. Pogledajte Nemačku, sve što je urađeno zaslužni su univerziteti. Japan se razvio kad je počeo ozbiljno da razvija univerzitete. Tako u razvijenim zemljama univerzitet prednjači, on vuče društvo. Ovdje je obrnuto, kod nas društvo sputava univerzitet. Ne samo u RS, već cijeloj BiH, na prostoru bivše Jugoslavije.

Kako onda da očekujemo neki napredak i nečemu da se nadamo?

Šijaković: Društvo njih vuče, društvo ne da njima, odnosno ta politička struktura pre svega, ali i socijalna. Ali kad bi vi samo pustili univerzitete da sami predlažu nešto i da sami odlučuju kako razviti i sebe i društvo, oni bi sigurno učinili mnogo više nego što je danas. Ipak, ni jedna partija neće da pusti univerzitet. Partije dele sve resurse, pa tako i univerzitet, gdje postoji stanje obrnute svesti u kom moramo da držimo univerzitet kao neko nedonošče, kao neko imbecilno dete, jer može se oteti i napraviti nam problem. Banjalučki univerzitet je dat pod patronat DNS-u i on već deceniju tako funkcioniše.

Živanović: Samo da ja dam par primjera. Nedavno, baš na našem portalu BUKA, mogu tako da ga nazovem, sam pisao o ovome. Rekao sam metaforično da su rektore univerziteta činili prvo Radovan Karadžić, zatim Dragan Kalinić, i na kraju Marko Pavić. I još da dodam, prijedlozi izmjena zakona o visokom obrazovanju su katastrofalni i napravljeni samo radi veće kontrole. Na ovaj način partije direktno ulaze na fakultete i one će do kraja uništiti i ovo malo živog i progresivnog tkiva na fakultetima.

Šijaković: Tako je, s tim da su u partijama najslabiji kadrovi u društvu. A univerzitet ima ipak najbolje kadrove. Što je, to je. E sad, partije prigrabe po nekog, ali pogledajte strukturu profesora u partijama. To su oni najslabiji. Vi pogledajte, 17 godina je Univerzitet u Banjaluci postojao pre izbijanja rata u BiH. Bilo je pet rektora, a od rata samo dva. I to vam govori o toj konzervativnoj, učmaloj strani univerziteta, gdje nema mobilnosti, čak ni fizičke.

Ali uvijek se sve svodi na to da su partije zagospodarile, samo šta je sa profesorima? Gdje su oni nestali? Sve se svelo na nekolicinu ljudi koji stalno nešto pokušavaju, ali su u manjini i to onda uvijek bude bezuspješno.

Živanović: Ja ću vam ispričati kako sam ja to vidio, odnosno osjetio. To biranje nastavno naučnih kadrova podliježe pod partijske kriterijume. Tako se proizvodi onda ta nastavna garnitura koja je nekompetentna za ovaj posao. I onda se dešava da, ja sam Ivane možda dvije godine stariji od vas, mi oldtajmeri imamo iza sebe jedan biološki, intelektualni i svaki drugi vakum, jer mladi asistenti i profesori nemaju to kritičko razmišljanje. Oni su sterilniji i stariji od mene i tu se ništa ne događa. Tako je u cijeloj BiH, na svim univerzitetima. To su postale sterilne institucije koje su već toliko zaglavile da i oni mlađi koji dođu misle da je ovo stanje prirodno. Što je najgore, oni neće nikakav angažman. Dio moje generacije je pokušao da nešto promijeni, a onda je nastao taj vakum, koji nije samo posljedica rata već strukturalnih poremećaja. I šta se događa, prosječno stanje društvene svijesti u BiH, apsolutna rezignacija ili odustvo mladog, što je najgore što se može dogoditi društvu. Mi sad imamo situaciju u kojoj ćemo možda imati neku državu, ali bez ljudi. Mi više nemamo taj najkavalitetniji dio socijalno-društvenog tkiva.

Može li se ikako vratiti ta nada i htjenje kod mladih ljudi?

Šijaković: Iskreno, vrlo je teško. BiH je pristala na samoizoloaciju, zatvaranjem u svoje etničke krugove, u svoje verske i ideološke krugove, pa i kulturne. Ona ima prvo tu unutrašnju zatvorenost, nema unutrašnje mobilnosti između građana, niti tog intelektualnog i kulturnog strujanja, niti ekonomskog pomeranja. Sve je to zatvoreno i odvojeno u male sitne krugove, kotare. I kad ti imaš tu unutrašnju zatvorenost nemaš taj polet, nemaš tu dinamiku, a plus pristaješ na spoljašnje zatvaranje.  BiH ne može nikako napred, ona se stalno vraća ka srednjem veku. Vraća se ka nekoj kulturi i ideologiji srednjeg veka, doba osmanskog carstva, pa predosmanskog carstva, pojave Nemanjića, vlastele na ovim prostorima i u tome traži izvor inspiracije. To ne može za 21. vek da bude tako. Za ovaj vek moraju da budu potpuno drugi parametri kao inspiracija. Gde je to svet otišao u tehničkom, tehnološkom, naučnom smislu? BiH se vraća u srednji vek, vek bez nauke, a skandinavske zemlje govore da ulazimo u vek znanja. Koja je to samo razlika. Mi smo tu intelektualnu distancu i na nivou svesti i znanja ponovo vekovima unazadili. Vraćamo se ka sredini, a ljudi gaze brzim korakom kroz 21. vek, koji ne poznaje nacionalna, verska, ideološka, državna ograničenja. Mi bi sada na ovome što govorim morali tek da počnemo da dajemo te generacije otvorenog društva, a mi to nemamo. Moramo da socijalizujemo nove ljude.

Živanović: Htio sam da… baš na istom tom fonu. Mislim da bi trebalo sasvim drugačije postaviti visoko obrazovanje. U ovako siromašnim zemljama, feudalno zaostalim, jedini resurs je obrazovanje. Onda ćemo imati mogućnost da izbrišemo sve one hendikepe i probleme unutar sadašnjeg osnovnog i srednjeg obrazovanja. Ovdje je riječ o zatvorenom konzervativnom sistemu. U takvom sistemu koji je toliko zatvoren, ja ne mogu da dišem, nemam vazduha. Ovdje je primarna renesansa obrazovanja, naravno, to uključuje i nauku i kulturu i tako dalje. Drugi posao je otvaranje ukupne društvene svijesti prema budućnosti . Naši ljudi su zaboravili da gledaju u budućnost. Treća stvar je izgradnja države i tek četvrta je ekonomija. Mi smo mali i lako ćemo sa ekonomijom kad ovo riješimo.

Možda Vi profesore ne možete da dišete u ovom malom prostoru, ali oni koji su odrasli u tom novokomponovanom ambijentu, ljudi mojih godina, nekako su naviknuli da dišu na škrge. Oni ne znaju za bolje, ne znaju kako je to disati punim plućima, da bi rekli da im je ovdje zagušljivo.

Živanović: Jeste, oni misle da je to prirodno stanje.

Šijaković:  Tako je, i zato bi moralo da naiđe jedno veliko generacijsko oslobađanje. Samo se bojim da li bi naši mladi između 25 i 35 godina mogli to da istrpe. Da donesu jednu dinamiku i da se znanje i obrazovanje postavi kao jedan centralni faktor. Potrebno je da se zamene svi ljudi stariji od 50 godina koji su teško zaribali, korodirali, vezali se za tlo i prihvatili tu ideologiju krvi i tla, nemešanja, zatvaranja. Nedostatak slobode i odbojnost prema drugima je veliki problem i bojim se da nismo u stanju da to prevaziđemo i da bi taj impuls koji bi nas povukao trebao da dođe izvana. Mi smo u živom blatu i može nas se samo helikopterski čupati.

Živanović: Samo da opet kažem. Sad ja ne znam, možda bi trebao biti neko još ovdje ko misli suprotno, ali u svim fazama obrazovanja mora se raditi na proširanju tih cementiranih, uzanih horizonata. Pogledajte naše osnovce, pa srednjoškolce, koji dolaze na univerzitet sa spoznajom da je ovo prirodno stanje. U BiH su rađene mnoge analize sadržaja koji se uče, posebno iz nacionalnih predmeta. To je mrak, to je srednji vijek. Šta ta djece moraju da uče i znaju, to je užasno. Oni dolaze kao invalidi, nešto malo imaju znanja koje donose na univerzitete i ako tome dodamo katastrofičnu činjenicu da je više od polovine nastavnog osoblja takvo, onda vidimo da nam nema pomoći. Posebno ako sebi priznamo da je na sceni jednosmjeran odlazak ljudi iz BiH, sa naših univerziteta u inostranstvo. I svi ovi sadržaji u institucijama koji se tiču religije, vjerskih zajednica, crkava, postali su takvi da mi u Banjaluci imamo pravoslavni Iran, u Sarajevu imamo islamski Vatikan, a u hrvatskom dijelu Mostara nema ništa, jer oni već mentalno žive na drugom mjestu. I pitanje je koja će socijalna struktura nositi taj metod oživljavanja. Nema je, izgubili smo je.

Šijaković: Jeste. Mora biti interesna grupa koja ima karakteristiku opšte narodnog, opštekorisnog, opštegrađanskog, ali mi nemamo takve. Logično bi bilo da to bude univerzitet, ali su ga partije blokirale i podelile i sad ni on nije ta autonomna, zainteresovana interesna grupa, koja bi radila u opštenarodnu korist.

Ali mi u BiH, ovako maloj, nemamo ni saradnju univerziteta koji bi trebalo da budu ti pokretači, kako kažete, a da ne govorimo o nekim drugim slojevima.

Šijaković: Pa, nemamo, zato što je BiH podijeljena na ovih 13 i po državica, koje proizvode 13 i po vizija kako se razvijati, načina saradnje. I kako uopšte da sarađujete u BiH kad svako želi da zadrži svoj prostor, da ga autonomizuje i da u njemu na taj način, po feudalnom principu, vlada? Ovo je retka situacija gde je 21. vek naizgled stigao u BiH, ali gde sve funkcioniše po feudalnom principu. Čak vraćamo i cementiramo i tražimo izvore u feudalnom prostoru srpskog, i hrvatskog, i bošnjačkog.

Živanović:  Opet bih ja da se ubacim sa jednim primjerom, koji je meni sjajna metafora za ove podjele. U Sarajevu je bilo jedno okupljanje studenata i profesora, gdje je svako od nas sa bh. Univerziteta trebao da dovede po deset ljudi. Poveo sam ja svojih deset sa našeg univerziteta i to sa starijih godina, i niko od njih nikad nije bio u Sarajevu. Prvo što sam uradio odveo sam ih da vide i upoznaju njihove kolege iz Sarajeva, koji, ispostavlja se, nisu nikad bili u Banajluci. I pri tom upoznavanju ispostavi se da se dvoje njih znaju, djevojka iz Sarajeva i momak iz Banjaluke, i to, nećete vjerovati, upoznali su se u Barseloni.

Šijaković: Vidite kako ta socijalizacija koju primaju mladi, to što im vezuju stariji, prilično ih guši. Daje im se ista matrica koja ih drži u tim ogradama. Mladi ljudi, kad se ovako susretnu u Barseloni ili nekom drugom mestu u svetu, oni lako dođu do istih ideja, interesa, potreba, ali čim se vrate u svoju sredinu, kažu, to je sve fino, ali moramo sačuvati srpski, hrvatski, bošnjački interes…

Znaju li oni uopšte šta je taj interes?

Šijaković: Ma, ne znaju, i to je problem. Ovdje se vlada strahom i neznanjem. Dve glavne poluge kojima se u BiH drži narod u pokornosti su neznanje i strah. Kada bi ljudi sami znali, oni bi mogli odgovoriti, mogli bi prepoznati kad ih neko bespotrebno plaši. Otkloniti te dve poluge i onda bismo mi bili u situaciji da BiH posmatramo kao jednu građansku, pa da još govorimo i onom višem stepenu, civilizovanu državu.

Živanović: I još treba dodati ono što smo mi usput pomenuli, a to je poguban uticaj vjerskih zajednica. One po definiciji sužavaju. Pa mi na univerzitetima imamo prakticiranje vjerskih obreda. I ono što se zove džuma, misa ili liturgija postaje glavna vodilja za sve u BiH. Zato je važno znati da dok se ne napravi jasna granica šta je država, a šta religija…

Šijaković: Religija je individualna stvar, ona se mora maknuti iz državnih institucija…

Živanović: Jeste, ali sjetite se benignog prijedloga o uvođenju kulture religije u škole koja je propala, jer su se pobunili svi vjerski poglavari. Tadašnji ministar prosvjete Anton Kasipović je rekao da su morali da to obustave, jer su se sve vjerske zajednice pobunile. Zamislite samo! Pa, rekoh, jete vi službenici vjerskih zajednica ili Vlada? Pored toga, ovaj problem razdvojenosti ne može se dugoročno riješiti, nije moguće ni biološki, jer je jedan od bitnih rezultata rata etničko čišćenje. Sve su teritorije etnički čiste. Svaka ta etno nacionalna grupa stavila je šapu na jednu teritoriju i rekla ‘ja ću ovdje biti lokalni šerif’. I što god je manja teritorija, vlast je jača.

Naravno, ali i mi još nismo uspjeli da napravimo stanje u društvu gdje bi, bar mladi ljudi, prihvatili realno stanje, prihvatili činjenice koje kažu da se i kod nas desilo etničko čišćenje. Nekako svi živimo u tim svojim malim nacionalnim zajednicama stvarajući stalno opravdanja za sve što smo učinili jedni drugima.

Živanović: Ma svi smo se branili i učetvovali u odbrambenom ratu i niko nije kriv za ovo što nas je snašlo. Ili se čak to nije ni desilo za neke ljude. Sjećam se jedne analize sadržaja udžbenika i moram vam reći samo tri rečenice. Ovo je za osnovnu školu. ’Tokom Drugog svjetskog rata jedini antifašisti na našim prostorima su bili Srbi, mada je doduše bilo nešto malo poštenih muslimana i Hrvata’. Druga rečenica: Zna se tko je potpisao dejtonski mirovni sporazum i zna se ko je izvukao kraći kraj.’ Treća rečenica: ’Jedini pravi postovi su islamski, dok kršćani ipak tokom postova nešto jedu i piju. A najgori post je budistički, jer oni tokom duže vremena niti šta jedu, niti šta piju’. To je karikaturalno, ali to djeca uče i onda trebaju da stvaraju bolje društvo. Generacije koje su ovako nešto učile, teško mogu da žive sa drugima.

Šijaković: Jeste, to je ta socijalizacija koja s tog pogrešnog porodičnog i drugog okvira prerasta i u institucije i škole. Prihvata se ta socijalizacija koja odmah dijeli. Dakle, ona diferencira i dijeli umjesto da spaja ljude. To je taj problem i ta sudbina BiH, taj, što bi Frojd rekao, narcizam malih razlika. Neka mala razlika, kao pukotina, stalno se nastoji produbiti. Ovdje su razlike jako male i, da bi postojale te feudalne enklave, moraju da ih pretvaraju u ogromne.

Slušajući vas, primijetio sam da ste jako pesimistični, bar što se tiče trenutnog stanja. Možda za kraj da otkrijete kako vi vidite budućnost u BiH i postoji li šansa za nadolazeće generacije?

Šijaković: Tu je potreban jedan klik u toj svesti. Svaka promena, koja mora da bude generacijska, mnogo bi značila. U svim oblastima, političkom, obrazovnom, kulturnom, ekonomskom i svakom drugom prostoru. Neverovatno je koliko resursa ima. Vi prosto možete da iz tih prirodnih i ekonomskih resursa vrlo brzo prosperirate i to čak na ovako malom prostoru kakav je BiH. Šta učiniti? Dakle, trebalo bi dvesta mladih ljudi koji bi mogli da vode BiH. Trebalo bi da se odgovori ko je tih dvesto mladih ljudi koji imaju ozbiljnu karijeru iza sebe, koji su moralno na vrlo visokom nivou, koji se nisu ranije stavljali u radikalne i druge pokrete. To mora da se traži i bez toga nema nikakvog izlaza. Da se ponovo vrati razlikovanje po sposobnostima, znanju i moralu, a ne po porodičnoj i partijskoj pripadnosti, bliskosti sa tajkunima i tome slično. Tu mora da se izvrši diferencijacija i onda taj klik uspeva, i mi smo za pet-šest godina na konju.

Živanović: Hm, problem je naći taj odgovor ko će biti nosilac tih promjena. Ja nisam toliki optimista kao Ivan. Ne vjerujem da ćemo mi moći baš tako lako naći taj intelektualni dio mladih ljudi, jer mislim da su oni već otišli. Ne da mislim, nego jesu. Generalno gledano, mladi su, nažalost, kod nas hitlerjugendi. Ne svi, ali većina jeste, tako su odgojeni. I kad se uzme to samozadovoljstvo, kažu, nikad bolje nije bilo, imamo svoju srpsku, hrvatsku, bošnjačku zemlju, ne treba više ništa govoriti. Naravno, nisu ti ljudi ni krivi, krivo je prvo obrazovanje, pa onda i cijeli sistem. A na takvoj osnovi teško je graditi budućnost.

Autor