Ne donosite deterdženta

Tip je u piću jako nezgodan. Trijezan je “baja”, ali vrlo malo alkohola na njega tako utiče da mu je svaka za degeneka. Skoro svaka! Ima i on pokoju za u džep. Do običnih ljudi rijetko dira, meta su mu glavešine i oni koji se velikanima primiču na svakom koruku, što bi on rekao – iz prkna im vire. U tim svojim brilijantnim jezičkim konstrukcijama, teško da mu ko može parirati. Gađa i udara gdje je čovjek najtanji a ti njega ne možeš uhvatiti ni za glavu ni za rep.

Ulazi jednom u kafanu. Vidi Žaru i mene. Uljudno nas pozdravlja, nismo mu mi interesantni za provokacije. Pita za zdravlje. Malo se šali na račun ženidbe. Govori konobarici: “Daj ovim ljudima piće!”

Mi se nećkamo, zahvaljujemo se, na kraju pristajemo uzeti njegovu čast, jer svaka rasprava oko toga može vas odvesti u ćorsokak. Međutim, tada na drugom kraju kafane ugleda drugu dvojicu pacijenata. Dobri su to ljudi, ali pomalo su politički angažovani. Nas bez pozdrava ostavlja, prilizi stolu dvojice nesrećnika koji već prevrću očima jer znaju da ih čeka pakao. Glasno naručuje piće, kurtoazno pozdravlja, pita ih kako su im čeljad kod kuće i uskoro počinje provocirati. Isprva lagano, nezainteresovano. Postavlja neka dvosmislena pitanja. Glasno se smije. Pruža im ruku. Govori im:

“Svaka čast ljudi. Vi ste pošteni!”

Ubrzo, pitanja postaju škakljivija. Kezi se bezobrazno. Ovi bi ko negdje išli, on im ne da. Naručuje još turu, Počinje da iznosi svoje probleme. Nabraja nepravde učinjene njemu i njegovoj porodici. Nesrećnici, prinuđeni da ga slušaju, sve mu aminuju poput evet-efendija nekada na Visokoj Porti. Pada u neku letargiju, skoro da zaplače. Izgleda da će se srušiti sa stolice od tuge i alkohola. Međutim lucidnost mu se iznenada vraća. Sve je to dio njegove predstave koju sam gledao toliko puta. Sagovornike čas peče, čas kuva. Čas ih opušta, čas ih napinje kao nategnute strune. U jednom momentu potpuno se sabrao i jednom od dvojice prisutnih postavlja pitanje:

“Boga ti prijatelju, jesi li ti ikada vidio moju djecu musavu i prljavu na čaršiji?”

Zatečen pitanjem, sagovornik nemušto izvrdava odgovor ne znajući zašto ga pita naizgled nešto tako besmisleno. Na kraju odgovara kao da se nešto pravda:

“Nisam prijatelju nikada!”

Zatim slijedi efektno poentiranje. Zato im je i sjeo za sto. Samo je to čekao.

“Pa zašto si onda, kad si skupljao glasove za sebe, u mene kući na poklon donio ćesu deterdženta?”

Nesrećnik je zatečen. Nešto zamuckuje. Kao rekli mu tako iz centrale. Žara i ja pokušavamo suspregnuti smijeh. Od toga nema ništa. Znam, zlurado je smijati se ljudima u nevolji.

Posle se situacija još više zaoštrava, počinje sa direktnijim provokacijama, počinje da vrijeđa i psuje. Dvojica sagovornika već su blijedi kao krpe. Stvar se srećom završava brzo. Neko ga je zvao. Ustaje iza stola. Pozdravlja dvojicu istraumiranih stranačkih aktivista. Srdačno se pozdravlja sa njima. Oni radosni što odlazi, radosno i uljudno mu otpozdravlaju. Govori im “da mu što ne zamjere”. Izlazeći iz kafane, u povjerenju namiguje Žari i meni.

Eto, tako vas nešto može snaći kada se bavite političkim lobiranjem. Uskoro će izgleda biti raspisani Republički izbori, pa svima vama koji se bavite sakupljanjem glasova neka ovo bude jedan nauk. Naravno, radite vi svoj posao. Mitingujte, lijepite plakate, mašite zastavama. Zaustavljajte nas i na ulici. Tražite glas za vašeg kandidata. Obećaćemo, dašta ćemo. (Jedan moj prijatelj, svakom obeća glas. Što je čudnije i bizarnije, svakome ga i da. Na konstataciju da je njegov listić nevažeći, odgovara da je to već problem Izbornog zakona, a ne njegov.) Samo jedno molim roukovodstva političkih subjekata, ne zloupotrebljavajte naše gostoprimstvo i ne šaljite nam na kućna vrata vaše aktiviste. Na mitinge, tribine, rasprave, panele, konferencije, ne moramo dolaziti. Možemo naći neko opravdanje za izostanak. Ali kada nam vaši puleni dođu u kuću sa ponižavajućim darovima, otimate nam taj jedini privid slobode i iluzije da se bar među svoja četiri zida nešto pitamo i samostalno odlučujemo.

Ako već pokucaju na naša vrata, primićemo ih, ali nek ne donose darova, a posebno ne deterdženta. Čuvajte ga za vas, vašem obrazu i vašoj prljavoj robi mnogo je potrebniji.

Tagovi:
Autor

Rade Likić

Od prvog dana publicista i saradnik internet magazina "Moja Hercegovina". Prepoznatljiv po serijalu tekstova o migracijama Hercegovaca u SAD i njihovoj ulozi u tamošnjem društvu.

Svi tekstovi autora