Gordana Ilić iz sela Bijeljani, prvakinja BiH u džudou: Krila sam se u gepek da odem na trening

Kada joj je tata Milenko, kao maloj, branio da sa njim, iz sela Bijeljani u kom žive, vozi brata na treninge džudoa, Gordana se krila u gepeku automobila, riješena da ide po svaku cijenu. Svjestan da je od džudoa ništa ne može odvratiti, otac je popustio i upisao je u Džudo klub „Berkovići“. Iako školu pohađa u Divinu, a treninge u Berkovićima, ni na trenutak nije izgubila motivaciju za ovaj sport. Gordana Ilić danas je prvakinja Bosne i Hercegovine.

Ivan i Gordana Ilić (FOTO: Moja Hercegovina)
Ivan i Gordana Ilić ispred kuće u Bijeljanima (FOTO: Moja Hercegovina)

Milenko kaže da se na početku nije slagao sa Gordaninom željom da trenira džudo zbog toga što je bila mlada i sitna.

– Nije bila ni pošla u školu kad je htjela da trenira, pa sam joj ja dugo branio. Čak sam je vraćao sa pola puta, jer se dogovorimo da ne ide, da ću je povesti kad bude malo porasla. I tako, kada sam je jednom vidio u prljavom gepeku, onda sam shvatio da je bolje da popustim – prisjeća se Milenko s osmijehom za „Moju Hercegovinu“.

milenko_ilic_mojahercegovina
Milenko Ilić (FOTO: Moja Hercegovina)

U kući Ilića žive Gordanini baba i djed, roditelji, dva brata i sestra. Milenko kaže da je Gordana, možda baš zbog toga, vrlo uporna u svim svojim nakanama i izuzetno borbena u svim oblastima u životu.

– Njen karakter je takav, ali možda je to i zato što je najmlađa, pa se prvo u kući mora izboriti za sve ono što joj treba – smatra Milenko.

U njihovom domaćinstvu niko nema posao, ali svi rade po cijeli dan, jer se bave stočarstvom i poljoprivredom. Gordana u školu na Divin putuje školskim kombijem, a na treninge u Berkoviće ide sa bratom Ivanom, osvajačem nekoliko državnih medalja. Nekad, kaže, stopiraju, a nekad ih vozi otac.

Iako je život na selu težak, kaže Gordana, sve se stigne. Odličan je đak, a titulom prvaka BiH u džudou, u kategoriji starijih pionirki do 48 kilograma, okitila se nedavno, nakon čega se plasirala na Balkansko prvenstvo u Makedoniji.

– Teško je sve stići, treninzi su naporni, ali može se nekako. Kada osvojimo neku medalju, to je kao nagrada za sav taj napor i ponosite se time. Divan je osjećaj biti prvi u državi i, ne znam, ne mogu to opisati. Prosto je predivno – kaže četrnaestogodišnja Gordana za naš magazin.

Gordana sa dijelom svoje velike porodice u Bijeljanima (FOTO: Moja Hercegovina)
Gordana sa dijelom svoje velike porodice u Bijeljanima (FOTO: Moja Hercegovina)

Ponos zbog Gordaninog napretka očituje se i na licu Jova Samardžića, trenera Džudo kluba „Berkovići“ koji godinama iz svog okrilja u svijet šalje uspješne sportiste.

– Gordana je jedan pozitivan primjer uzornog sportiste. Ona je jedina ovdje sa stanovanjem van teritorije Berkovića. Udaljena je desetak kilometara i to su sve razlozi zbog kojih bi motivacija trebala da joj opadne, ali ona ne propušta treninge, radi, postiže rezultate. Vidljiv je kontinuiran napredak kod nje – priča Jovo za „Moju Hercegovinu“.

Jovo Samardžić (FOTO: Moja Hercegovina)
Jovo Samardžić (FOTO: Moja Hercegovina)

Podrška institucija slaba i nedovoljna

Budući da institucije ne pružaju dovoljno podrške talentovanim sportistima, bez zalaganja roditelja da svojoj djeci obezbijede prilično skupu opremu za trening, kao i novac za odlazak na takmičenje, mnogi bi potencijalni uspješni sportisti ostali kod kuće. I kod Ilića je situacija takva.

– Nekako nikome na svijetu nije lako. Mi se borimo na svoj način. Često bude povuci potegni, ali izađemo na kraj sa svime. Bavimo se stočarstvom i zemljoradnjom i svim poslovima koje možemo dokučiti. Ne biramo, ali nekad moramo i da pozajmimo da bi Gordana i Ivan išli na takmičenje. Sad su nam rodbina i komšije pomogli da Gordana ode na Balkansko prvenstvo. Pomoć su nam pružili i Džudo klub i opština Berkovići, kao i opština Bileća. Svima im hvala – kaže Milenko.

Gordanine i Ivanove medalje i pehari sa brojnih takmičenja (FOTO: Moja Hercegovina)
Gordanine i Ivanove medalje i pehari sa brojnih takmičenja (FOTO: Moja Hercegovina)

Da je finansijska podrška institucija džudistima nedovoljna, saglasan je i trener Samardžić.

– Naš klub se u finansiranju najvećim dijelom oslanja na opštinu Berkovići, što je nedovoljno. Oni se zaista trude da pomognu koliko mogu, ali naše ambicije rastu. Sljedeće godine Evropsko prvenstvo je u Finskoj, a opština to neće moći podržati. Trenutno nemam ideju na koji način da to ostvarimo. Roditelji se uključuju koliko mogu, ali ne mogu oni sami iznijeti te troškove. Al’ snaći ćemo se. Neće zbog novca niko ostati da ne ode na takmičenje – odlučan je Samardžić.

Da nije bilo ovakve odlučnosti i lične borbe Samardžića za ovaj klub, pitanje je koliko bi talenata iz Berkovića ostalo neprepoznato. Zahvaljujući njemu, „Berkovići“ su jedini džudo klub u Srpskoj iz čije je sale izašla evropska medalja, a njome se okitila upravo Samardžićeva ćerka Aleksandra, sportistkinja godine BiH za 2015-tu. Osim toga, klub broji 50 članova od kojih su svi takmičari, što je, takođe, za svaku pohvalu.

U ovom klubu je niklo nekoliko evropskih sportista koji danas osvajaju medalje. Mislim da bismo svi trebali da smo ponosni na njih kao da su naša djeca, jer kad odemo na takmičenja, pa ih vidimo kako izađu na borilište, pred puno gledalište, oni se osjete usamljeni i treba im puno snage prvo da pobijede sebe, a tad kad pobjede sebe, onda će moći ići dalje. Mislim da ih sport pravi boljim ljudima, da ih navodi da shvate da je sve zavisi od njihovog rada i truda – kaže Gordanin otac Milenko.

Jedno je sigurno – dok treneri i roditelji na ovakav način razumiju sport i podržavaju svoju djecu, na našoj zemlji nicaće talenti. Poražavajuće je što će, na kraju, njihovom talentu i mladosti vrata uvijek otvoriti neka sasvim druga država.

Autor

Jelena Denda Borjan

Diplomirala žurnalistiku na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Od januara 2013. do novembra 2017. godine novinarka internet magazina "Moja Hercegovina"

Svi tekstovi autora