Fenomen vinske mušice: Kako Srbi zaboravljaju

Malo-malo pa me neko pita “kako smo zaboravili”. Četrdeset prvu sigurno nismo bili zaboravili, uprkos nastojanjima komunista da kosti gurnu pod tepih i prekriju zaboravom, jer da smo zaboravili, Oni bi Nas iznenadili na mnogim mestima, umesto što smo Mi iznenadili Njih. Pre neki dan za “Al Džaziru”, predsednik Nikolić je izjavio da nikada nećemo u NATO jer ne zaboravljamo.

total-kaludjerica

Sećate li se kako je govorio Tomislav Nikolić novembra 2004: “Svaka Šešeljeva knjiga je dobra, čestita srpska knjiga, bukvar i azbuka. Jednog dana svaki seljak će reći: ‘Imam imanje, traktor, stoku i knjigu Vojislava Šešelja’, a onaj u gradu će kazati: ‘Imam posao, stan, zdravu decu i knjigu Vojislava Šešelja”. Kako se stvari razvijaju, možda i hoće, mada bi Nikolić verovatno najpre da mi s njim zajedno zaboravimo na ovu izjavu.

Zaborav je višeznačna stvar. Laguna, na primer, reklamira knjigu Vuka Draškovića Isečci vremena kao “knjigu protiv zaborava”. Jer tu stvarno ima svačega što smo zaboravili. Kao neka vrsta Draškovićevog best of izdanja.

Malo-malo pa me neko pita “kako smo zaboravili”. Četrdeset prvu sigurno nismo bili zaboravili, uprkos nastojanjima komunista da kosti gurnu pod tepih i prekriju zaboravom, jer da smo zaboravili, Oni bi Nas iznenadili na mnogim mestima, umesto što smo Mi iznenadili Njih. Pre neki dan za “Al Džaziru”, predsednik Nikolić je izjavio da nikada nećemo u NATO jer ne zaboravljamo.

Ali ne mislimo sad na taj zaborav i neumirenu krv nacije i njenih narativa. Ili na tragizam NATO agresije. Od 2012, kad su naprednjaci uzjahali, slušam sporadično to “kako smo zaboravili?”. I kad čoveka ne možeš odmah da ubediš u dijalektičke istorijske procese, probaj sa sudbinom. Evo jedne poučne basne koja može da vas odvikne od griže savesti, čak i ako ste kao “beli listić” doprineli Tominom dolasku na Andrićev venac, i prikloni vas sudbinskoj neumitnosti: jedan iskusan čovek, do čijeg mišljenja držim, davno mi je ispričao tu basnu, a ko će ga znati, možda je i on deo nje; često je se setim kad je zaborav devedesetih u pitanju.

Dakle, jedna buva se žali drugoj kako se prethodnu noć smrzla jer je u potrazi za toplim i ušuškanim mestom za spavanje ušla u jedne bujne brkove. I taman kad je zaspala snom pravednika, naš brko sedne na motor i buvu produva vetar. Ona druga, iskusnija buva je posavetuje da se to tako ne radi, da nema razloga da se rizikuje bez potrebe zbog “brke” drajvera, već da je mnogo sigurnije i termički suptilnije pred počinak sačekati neku lepoticu nakon tuširanja, naći “najušuškanije” mesto i zaspati snom pravednika. Opet se nađu sutradan dve buve. “I, kako je bilo, jesi li se naspavala”, pita iskusnija. “Ma jok, opet sam se smrzla”, kaže ova neiskusnija. “Pa što me nisi poslušala?”, prekorno je pogleda iskusnija. “Ma jesam, sve sam uradila kako si mi rekla: taman se namestim tamo gde je ‘najušuškanije’. Zaspim, i opet se probudim kod brka na motoru.”

Izvor: Nedeljnik

Tagovi:
Autor