Др Персида Кочишевић и др Драган Шаренац за МХ: Требињци су давање крви прихватили као људску обавезу

У протеклих 50 година, откад у Требињу постоји Служба за трансфузију и организовање добровољних давалаца крви, нико у Општој болници није изгубио живот због недостатка крви. Чак је у овом граду на Требишњици достигнут ниво од 4,6 % давања у односу на број становника, по ком је у врху Републике Српске, Босне и Херцеговине, па чак и региона. Др Персида Кочишевић основала је Службу за трансфузију почетком 1966. године, а садашњи начелник др Драган Шаренац наслиједио је на том послу 2001. Наравно, „Моја Херцеговина“ је морала освијетлити развој ове херцеговачке Трансфузије и два начелника који су је довели међу најбоље у региону.  

Др Персида Кочишевић и др Драган Шаренац (Фото: Моја Херцеговина)

Др Кочишевић је, да би спасла сина и мужа од бронхијалне астме, крајем 1965. напустила Шабац и дошла у непознату херцеговачку средину. Преузела је на себе оснивање и развој требињске Службе за трансфузију крви, којој је посветила 35 година живота и рада. А др Шаренац, који је наслиједио на том послу је „најљепше што ми се десило у стручном животу“, како за овај инернет магазин рече др Кочишевић. Зато што је наставио да развија Трансфузију са истом енергијом и посвећеношћу, још је довео до једне од најбољих трансфузиолошких служби у региону. Наравно, прије ове приче за МХ, стајала је њихова одлука да о требињској Трансфузији могу причати само заједно…

Требиње као спас и лична обавеза

Морам признати да ми је долазак у Требиње био и спас и један нови шок, једно бежање због бронхијалне астме у породици; још из питоме Мачве, богате вегетацијом и пуне дарова природе, једног кишног децембарског дана долазим у град окружен каменитим брдима! Међу непознате људе који мене и моју породицу гледају са знатижељом и благим неповерењем. Као да сам ‘пала с неба’ у малу средину у којој су се све породице познавале….“, почиње др Персида Кочишевић своју причу о требињској Трансфузији.

Међу колегама је, наставља, добро прихваћена јер им је управо требао неко такав. Али је била изненађена колико су је брзо почели прихватати и овдашњи људи. чак да су се многи плашили да не побјегне назад јер су схватали колико је тешко било радити трансфузију. Наиме, требала је обезбиједити крв за: два гинеколога, три хирурга и тројицу интерниста – а није познавала људе у Требињу на које би се могла ослонити за давање крви!

„Међутим, оно што ме посебно одушевило у Требињу, то је једна група давалаца крви из Индустрије алата. Они су сами дошли и рекли да се сви пријављују као даваоци крви, још да ће се они постарати да и њихове колеге уђу у тај круг – и тако је све почело! Није било лако, али, морало се…“, с мирним осмијехом извојеване борбе каже др Кочишевић.

„Мила моја немој се плашити, ми смо сви ту!”

Само што је ту борбу почела као млада жена у новој средини, са специјализацијом која је била скоро табу-тема. Била је свјесна, каже, да јој је контакт са добровољним даваоцима крви био неопходан да би уопште могла да ради, а није знала ни овдашњи менталитет, ни како да приђе људима. Свих тих страхова ослободили су је, захвално истиче, управо дотадашнји даваоци крви, који су давали крв за потребе требињских болесника у Дубровнику, Никшићу и Сарајеву – једна велика група из Индустрије алата, из ондашње Социјалистичке изградње и из Неимарства.

Никада, док сам жива, нећу заборавити колико су ми ти први даваоци помогли да упознам овдашње људе и научили ме како да им приђем. Никада нећу заборавити како су ми утјешно говорили: ‘Мила моја немој се плашити, ми смо сви ту! Ми ћемо ти сви помоћи…’ Ово није додворавање Требињу, али Требињци су ме одушевили тиме што су давање крви прихватили као људску обавезу према болеснима. Ови људи имају велико срце за људе који пате! И управо тај осећај код људи стварао је нове даваоце крви и доводио до тога да су једни доводили друге. Доживела сам веома, веома лепе тренутке у струци везане за даваоце крви, али страх од грешке у раду, поготово кад се мора радити у брзини – није ме пустио цео мој радни век у трансфузиологији!“

Др Персида се, признаје, никад није могла опустити на послу већ је увијек осјећала исти страх као првог дана кад је почела да ради. Зато што је знала да и мала непажња може да доведе у лоше стање пацијента који прима крв, али и онога који даје крв.

„Радећи трансфузију, имала сам много тешких ситуација, у којима бих помислила: ‘Шта сам ја Богу згрешила да радим овај посао?’ – јер трансфузија тражи велики опрез и велику одговорност. Био је то један напоран радни век, у области у којој нема мале грешке већ је свака грешка смртна! И до краја радног века, никада нисам престала страховати да ми неко не јави да је позлило пацијенту …“, с уздахом признаје др Кочишевић.

Др Кочишевић (Фото: Моја Херцеговина)

Трансфузија у рату – искуство са добрим људима

Међутим, кад је 1992. почео грађански рат, сви су ишли тамо гдје су се осјећали сигурније, па се распала и екипа др Кочишевић. Имала је срећу, каже, да је Спасо Делић раније завршио курс из трансфузиологије, али му тадашња управа болнице није дала да пређе у Трансфузију јер је био добар хируршки техничар. Наравно, он јој се одмах јавио, а остали су се „у ходу“ обучавали за рад у Трансфузији, а накнадно полагали испите.

„Морам признати да сам ја увек мало лошије мислила о свом народу него што сам се уверила у рату. Толико је много таквих ситуација било да не знам шта бих издвојила. Рецимо, колико је Црна Гора дала крви за нас и за наше борце, стално су организовали акције ДДК. А Требињци су показали један велики степен одговорности у току рата, везано за давање крви. Чак и наши борци би, када дођу на одсуство, обично прво долазили у Трансфузију да питају треба ли крви, па тек онда ишли кући. Једном ме је јако растужила једна бака, од неких 75 година, која је чула да неко дете крвари и она је дошла, са штапом – хтела је дати крв за то дете, а ја сам је морала одбити! Мислим да онај ко није радио трансфузију не може ни знати колико има добрих људи. Да нисам завршила трансфузиологију, одабрала бих је после рата и оваквих искустава са добрим људима!“

Чак и за своју екипу, која се разишла почетком рата, истиче да су сви остали у добрим односима. Др Кочишевић се нада да јој друге колеге неће замјерити, али мисли да су трансфузиологије међусобно најсолидарније службе, свуда у свијету.

Добровољно давалаштво крви или „Капи живота“

Због огромног залагања у прикупљању крви током ратних година, те спасавања живота бораца и цивилног становништва, требињска Служба за трансфузију крви добила је августа 1995. и Повељу града Требиња (за Преображење, славу града).

Иако су Требињци добровољно давали крв и прије оснивања Службе за трансфузију – медицинским екипама које су долазиле из Сарајева и Мостара, прва јединица крви у овој Трансфузији узета је 07.03.1966. године од добровољног даваоца Фрање Сопта, радника „Хидроградње“. Мада су постојали активи, само Друштво ДДК , које их је објединило и дало снажан импулс добровољном давалаштву крви у Требињу, основано је 2004. године.

Овај град и ова средина, истиче др Шаренац, има и посебан однос према даваоцима крви – 1997. је подигнут и споменик погинулим и умрлим добровољним даваоцима крви. То је, каже, први споменик такве врсте у Европи, а колико зна и у свијету. Такође, улица којом се иде ка болници од септембра 1997. носи назив ”Улица добровољних давалаца крви”! У знак захвалности тим људима, 2016. је објављена и монографијуа ”Капи живота”, о 50 година ДДК у Источној Херцеговини.

„Промовисали смо је 14. јуна 2016, на свјетски дан Добровољних давалаца крви, на Свечаној академији организованој поводом јубилеја – 50 година добровољног давалаштва крви у Требињу.Том приликом уручене су повеље, плакете и захвалнице заслужним колективима и појединцима. Прву повељу и прву монографију уручили смо др Персиди Кочишевић, а то симболично говори колики је значај др Кочишевић у 50 година дугој историји развоја добровољног давалаштва крви у Требињу и Источној Херцеговини.“.

Осим у Требињу, додаје др Шаренац, добровољно давалаштво крви се претходних година снажно развијало и у осталим иточнохерцеговачким опшинама, које покрива њихова Служба. Такође, стално се повећав број добровољних давалаца крви, прикупљених јединица крви и организованих акција добровољног давања крви. Тако им је свака година успјешнија у односу на претходну, а 2016. је била и најуспјешнија – са 2.273 прикупљене јединице крви – износи на крају др Шаренац.

Борба Требињаца за дјевојчицу из Равног

Међу бројним причама о људској солидарности, др Кочишевић сa нарочитом њежношћу издваја борбу Требињаца за седмогодишњу дјевојчицу из Равног. Она је била пацијент тамошњег љекара и узимала је одговарајућу терапију, али је прокрварила па је довезена у вечерњим часовима у Интензивну његу, а имала је ријетку крвну групу A Rh негативну.

„Никада, никада ја Требињцима нећу заборавити колико су се ангажовали за ту девојчицу из Равног, колико су страховали да се том детету не деси оно најгоре! Чим сам сазнала да је довозе, позвала сам тројицу даваоца с том крвном групом. Мене су из болнице звали у пола један ноћу и рекли да ће спремити кола по мене. Пошто сам становала на Ложиони, рекла сам им да ћу ја дотрчати јер сам близу, а да кола иду по даваоце које сам већ звала!“

Али кад је потрчала ка болници, прича др Кочишевић, група паса паса луталица потрчала је за њом! Чудно је, каже, шта све човјек може у страху да уради, али она се тада окренула и гледала „као авет“ у 4-5 паса. Мислећи само да ће то дијете умријети ако је пси спријече!

„Међутим, и ти пси су се зауставили и гледали ме право у пчи. Имала сам осећај да разумеју мој страх. Погледала сам у прозор Трансфузије и видела да техничар гледа, па сам се полако окренула и пошла ка болници. И чула сам како пси одлазе… Даваоци су ме већ чекали и одмах су дали крв. Радила сам брзу методу припреме крви за пацијента, тако да је за првих пар часова већ примила две дозе крви, што је неуобичајено за дете њених година и њене телесне тежине, али морали смо јер се крварење наставило све време те ноћи. Сви смо ми целу ноћ дежурали и стрепели над њом, а ти даваоци су ишли до других, за које су знали да имају исту крвну групу и доводили их да дају крв за ту девојчицу!

Никада се у животу нисам препала толико као те ноћи. Прво страх хоће ли то дете преживети док ја не дођем, па страх да ме пси ‘не поједу’ и спрече да дођем у Трансфузију, онда страх хоћемо ли имати довољно крви да је спасемо, па страх хоће ли преживети док јој не дамо следећу дозу – чак и сада добијем убрзан срчани ритам кад се сетим те ноћи! Наравно, она је спасена, али никада нећу волети петак ноћу и сваке ноћи се будим око пола један, чак и сада. Упркос томе, та заједничка борба и спасавање те девојчице је најлепше што сам доживела у свом радном веку. Поготово тренутак кад је она излечена и пошла назад у Равно, па је дошла да ме пољуби и каже: ‘Хвала’.“

Препознавање насљедника

„Никад нећу заборавити ни сусрет с др Драганом 1996. године, када је он дошао да пита за специјализацију – то је био мој најлепши сусрет у професионалном животу! Он је имао тако искрен израз када је пришао, рекао како се зове – да му се та специјализација допада и да би волео да то ради. Освојио ме својом искреношћу и помислила сам: ‘Хвала Богу да има још неко ко воли трансфузију!“, радо се сјећа тог сусрета др Персида Кочишевић.

На то др Шаренац искрено признаје како је он раније мислио да ће одабрати неку од хируршких грана. Али кад је чуо за тај конкурс из трансфузије, упитао се каква је то специјализација? Када се распитао код познаника са стране, помислио је, каже, да баш то подручје одговара његовој личности, да би ту могао потпуно да се искаже.

Чим сам упознао докторку Персиду, одмах сам видио да се ради о једној дивној жени и да је то особа с којом бих волио да радим у будућности. Јако ми се свидјела и та Служба у коју сам дошао и људи који су радили у њој. Њих је докторка Персида одабрала не само по стручним квалитетима, него и по људским квалитетима. Наравно, наша сарадња је и била одлична, каква се у професији може само пожељети – без икакве професионалне љубоморе, нити имало љутње икад!“, наглашава садашњи начелник Службе.

Како наслиједити „мајку давалаца крви“?

Сазнајемо од др Драгана Шаренца да је као специјалиста трансфузиолог почео радити 2000. године, а већ наредне је др Кочишевић отишла у пензију и предала му Службу.

„Наслиједити докторку Персиду у Требињу, у Служби за трансфузију, било је лако, али и обавезујуће. То је особа која је оставила дубок траг, коју су сви вољели, коју су даваоци крви називали ‘мајком давалаца крви’. Она је развила давалаштво крви у овоме граду и регији, имала је одличну сарадњу са свима: и са Црвеним крстом и активима, медијима и друштвено-политичким заједницама. Имао сам, дакле, трасиран пут – то је велика срећа и велико задовољство, али и обавезујуће. Јер, од онога који тако нешто наслиједи, увијек се очекује и да напредује, да и он да свој печат…“

Осјећао је, каже, да су људи питали шта ће бити са Трансфузијом након докторке Персиде и да је био под неком лупом. Али др Персида га је, додаје, док су заједно радили, несебично укључивала у све активности и упознавала га са људима, активима, организацијама – тако да је од свих добијао и помоћ и подршку за свој рад.

„Што се тиче неког мог сензибилитета према даваоцима крви – не знам да ли сам то наслиједио од др Персиде или су то моја изворна осјећања, али то вам је copy-paste однос. Дакле, потпуно идентичан однос према тим даваоцима имамо докторка Персида и ја, потпуно исти сензибилитет“, једноставно каже садашњи начелник. А докторка Персида с осмијехом додаје да јој стари познаници говоре: ”Добар је др Драган, као да вам је син…”

Др Драган Шаренац (Фото: Моја Херцеговина)

Како дати свој печат”?

Као млад љекар-начелник, признаје др Шаренац, имао је визију развоја у три правца: стварање што веће базе давалаштва крви, са укључивањем младих људи; набавка савремене опреме да би се примјењивала савремена трансфузиолошка терапија – лијечење компонентама крви; те изградња нове Трансфузије јер су радили у скученом простору.

”Још док је докторка Персида радила, тражила је да Трансфузија крви добије нову зграду и 1999. се и кренуло у њено грађење. Али није било довољно средстава и радови су стали. Преда мном је, дакле, стајала и обавеза довршавања зграде. И нашли смо донацију за опрему и за нову зграду. Иначе, развој наше Службе никад није био на терет болнице! Увијек смо и докторка и ја налазили донаторе и тако развијали Трансфузију.”

Захваљујући великој донацији породице Галеб из САД, истиче начелник Трансфузије, 2003. је завршена и опремљена и нова зграда Трансфузије, као дио ”Задужбине Божа Галеба” (уз Очно одјељење). Њу је спровео његов братић Слободан, а према стандардима ЕУ за мале трансфузије. Захваљујући новим апаратима, почели су да раздвајају крв на компоненте, па од једне дозе крви добијају: концентрат еритроцита, замрзнуту свјежу плазму, концентроване тромбоците, криопреципитат и опране еритроците. Др Шаренац појашњава да се тако добија и бољи ефекат лијечења, смањује могућност потенцијалних нежељених реакција, а троши се мање крви.

Треба истаћи да је сва крв коју користимо прикупљена правим добровољним давањем крви, значи: добровољно, анонимно и бесплатно. Захваљујући оствареним резултатима у развоју добровољног давалаштва крви, наша Служба за трансфузијску медицину у свим ситуацијама адекватно и ефикасно реагује на захтјеве за трансфузијама крви“.

Развој Трансфузије и визија

Од 2005. године начелник требињске Трансфузије је и Државни пројект менаџер за Босну и Херцеговину у пројекту „Безбједна крв“. То је пројекат који се реализује за 9 земаља Југоисточне Европе: од Хрватске до Молдавије, а циљ је изједначавање легислативе и праксе у трансфузијској медицини са земљама Европске уније, дакле услов пријема у ЕУ.

„До тог пројекта имали смо мало легислативе везане за трансфузијску медицину – можда који правилник или неки члан у неком закону. Пројекат„Безбједна крв“ је ишао 7-8 година, али већ неколико година стоји због недостатка финансијских средстава. Међутим, он је довео до тога да је РС добила Стратегију безбједне крви до 2015. године, убрзану израду Закона о трансфузијској медицини РС и разних подзаконских аката“.

Резултат свега тога је, истиче др Шаренац, да су 2009. све трансфузиолошке службе у РС правно изашле из састава припадајућих болница и формиран је Завод за трансфузијску медицину РС као кровна национална институција. Сједиште Завода је у Бањалуци, а има 10 организационих јединица и 4 Центра: Бањалука, Добој, Бијељина и Требиње.

Дакле, требињска Трансфузија је добила стаатус Центра за трансфузијску медицину и у току је његово конституисање. До тада функционишемо као Служба, али смо већ преузели неке функције будућег Центра, па тестирамо крв и за трансфузије Фоче и Невесиња. Што се тиче даље динамике, када ћемо заиста постати Центар, то зависи од бројник фактора, прије свега од политике Министарства здравља и наше куће. Садашњи степен развоја ДДК у овом граду и његов сталан раст у Источној Херцеговини, гаранција су да ће крви у нашој Трансфузији увијек бити довољно и да ћемо заједно остварити старо трансфузиолошко правило – да увијек крв чека пацијента, а не пацијент крв“ – закључује причу о требињској Служби за трансфузијску медицину њен начелник др Драган Шаренац.

Tagovi:
Autor

Vesna Kešelj

Saradnik internet magazina “Moja Hercegovina” od februara 2014. Istovremeno radi i kao PR novinar najvećeg srpskog sajta za oglašavanje "KupujemProdajem".

Svi tekstovi autora