Zašto bi 2017. mogla da bude najbolja godina ikad

Najvažnija stvar koja se događa nije Trampov tvit. Ono što je beskonačno mnogo važnije jeste da je danas nekih 18.000 dece koja bi ranije umrla od lakih bolesti preživelo, da će danas 300.000 ljudi dobiti električnu struju i da će 250.000 ljudi izaći iz ekstremnog siromaštva

, Image: 314969674, License: Royalty-free, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Alamy

Opšti je konsenzus da se svet raspada, sa svakim naslovom koji nas podseća da je život sve gori.

Osim što nije. Prema nekim parametrima, 2016. bila je najbolja godina u istoriji čovečanstva. A 2017. verovatno će biti još bolja.

Kako je to moguće? Jednako sam zaprepašćen kao i bilo ko drugi pobedom Donalda Trampa, krvoprolićem u Siriji i tako dalje. Ali dok ja strahujem šta će Tramp uraditi Americi i ostatku sveta, njegova administracija nije najvažnija stvar koja se događa. Evo, uradite moj kviz.

Bilo kog dana, broj ljudi širom sveta koji žive u ekstremnom siromaštvu:

A) Poraste za 5.000, zbog klimatskih promena, nedostatka hrane i korupcije.

B) Ostaje isti.

C) Smanji se za 250.000.

Ankete pokazuju da devet od deset Amerikanaca veruje da se siromaštvo pogoršalo ili ostalo isto. Ali tačan odgovor je C. Svakog dana, prema podacima Svetske banke, u proseku četvrt miliona ljudi izađe iz ekstremnog siromaštva.

Hoćete još dobrih vesti? Razmislite o ovome: od 1990. više od sto miliona dečjih života spaseno je uz pomoć vakcinisanja, promovisanja dojenja, lečenja dijareje i još koječega. Ako je najgora stvar koja se može desiti jednom roditelju gubitak deteta, danas je to upola manje verovatno nego 1990. godine.

Kada sam ranih osamdesetih počeo da pišem o globalnom siromaštvu, više od 40 odsto ukupne svetske populacije živelo je u ekstremnom siromaštvu. Sada ih je manje od 10 odsto. Izgleda da će do 2030. taj procenat iznositi samo tri ili četiri. (Ekstremno siromaštvo definiše se kao manje od 1,90 dolara dnevno po osobi, usklađeno sa inflacijom.)

Kroz gotovo čitavu ljudsku istoriju, ekstremno siromaštvo bilo je hronično stanje naše vrste, a sada smo veoma blizu da ga iskorenimo. To je divna informacija za koju verujem da je nešto najvažnije što se danas događa u svetu.

Naravno, siromaštvo manje ekstremne vrste će se nastaviti, manji broj dece umreće bespotrebno, a nejednakost ostaje beskrajna. Oksfam je nedavno izračunao da samo osmorica bogatih ljudi poseduju novca koliko siromašnija polovina čitavog čovečanstva.

Iako je nejednakost prihoda porasla unutar Sjedinjenih Država, na globalnom nivou se smanjila zato što su Kina i Indija stotine miliona stanovnika izdigle iz siromaštva.

Sve ovo može delovati daleko ili irelevantno u trenutku kada je većina Amerikanaca istraumirana Trampovom inauguracijom. Ali dopustite da pokušam da vas razuverim. Kada sam nedavno otputovao na Madagaskar da izveštavam o klimatskim promenama, ostao sam zatečen činjenicom da neke majke koje sam intervjuisao nikada nisu čule za Trampa, ili Baraka Obamu, pa čak ni za Ameriku. Njihova opsesija mnogo je očajnija: da svoju decu održe u životu. A zaprepašćujuća je stvar da su ta deca, uprkos teškoj neuhranjenosti, sva živa, zahvaljujući unapređenoj pomoći u hrani i zdravstvenoj nezi.

Najznačajniji napredak ostvaren je po pitanju bolesti koje se retko sreću u razvijenom svetu. Elefantijaza je ponižavajuća bolest obično izazvana parazitom koja unakazi obolelog kome noge narastaju sve dok ne počnu da podsećaju na slonovske. Kod muškaraca može dovesti do oticanja skrotuma do grotesknih veličina. Kada hodaju, skrotum moraju da nose na ručno pravljenim kolicima.

A 40 zemalja na putu je da iskoreni elefantijazu. Kada vidite mučenje koje izaziva elefantijaza – ili lepra, ili bolest gvinejskog crva, ili polio, ili rečno slepilo, ili trahom – nemoguće je ne osećati se vrtoglavo srećnim zbog napretka protiv svake od njih.

Sličan je napredak ostvaren i na polju osnaživanja žena i smanjivanja nepismenosti. Do šezdesetih godina većina ljudi bila je nepismena; danas, 85 odsto odraslih je pismeno. A gotovo ništa drugo u društvu ne pravi toliku razliku kao sposobnost da čitate i pišete.

Majkl Eliot koji je preminuo protekle godine nakon što je poveo One Campaign, organizaciju koja se bori sa siromaštvom, imao je običaj da kaže da živimo u “eri čuda”. Bio je u pravu, premda je progres još uvek spor, a pitanje je hoće li predsednik Tramp nastaviti sa američkom strategijom za suzbijanje globalnog siromaštva. Upitnik Trampovog tima za Stejt department izgleda da je sadržao sumnje u vezi sa vrednošću humanitarne pomoći.

Jedan od razloga za skepticizam Trampovog tima možda je stav da je globalno siromaštvo beznadežno.

Zato, hajde da realno sagledamo stvari.

Kada mi od naslova pripadne muka, utešim sebe mišlju o tome da na svetu ima sila snažnijih od Trampa, i da će u istoriji čovečanstva ovo ipak biti najbolja godina do sada.

Najvažnija stvar koja se događa nije Trampov tvit. Ono što je beskonačno mnogo važnije jeste da je danas nekih 18.000 dece koja bi ranije umrla od lakih bolesti preživelo, da će danas 300.000 ljudi dobiti električnu struju i da će 250.000 ljudi izaći iz ekstremnog siromaštva.

Tagovi:
Autor